Pred vama je temeljan rad o velikom naučniku i mistiku Emanuelu Svedenborgu, za koga se malo zna a čije delo je poslužilo i služi kao osnova i inspiracija mnogim klasičnim i najmodernijm tražiteljima. Gete, Štajner, Jung, Čopra… su crpeli sa ovog neizmernog izvora. Ovaj „Buda sa severa“ počeo je put izučavanjem matematike a završio teologijom.
Ideja o jedinstvu duha i tela, čoveka kao božjeg odraza, poziv čoveku da se okrene ka unutra i odgovor na krizu u nalaženju istinske moralnosti, univerzalne su poruke koje ne gube na aktuelnosti.
Preporučujemo za čitanje ovaj veoma nadahnut i sveobuhvatan rad. KPV
Autor: Miša Vasić
Emanuel Svedenborg je svakako jedna od najvažnijih pojava u duhovnoj istoriji čovečanstva. Rođen u Švedskoj 1688. Tokom 1710, kao mlad čovek, nakon završenih četvorogodišnjih studija na univerzitetu u Upsali, otisnuo se put Engleske ne bi li tamo izučio fundamentalne nauke - matematiku i fiziku. Godine 1716., u svojoj dvadeset i osmoj godini, dobio je nameštenje pri državnoj Direkciji rudnika u Stokholmu, gde je služio preko 30 godina.
Tokom svoje naučne karijere bavio se svim mogućim oblastima, od ekonomije (napisao je originalne tekstove o moneti (1719. i 1722. godine), do algebre (“Algebra” (1718) je bila prva knjiga o ovoj oblasti koja je bila izdata u Švedskoj), od unapređenja rudarstva, do doprinosa Švedskoj pobedi u ratu. Pod njegovim su upravljanjem za vreme opsade Frederickshald-a u 1718 god. dve galije, pet velikih lađa i jedna šalupa bile prenesene po kopnu iz Stromstad-a u Ide-fjord, na udaljenost od 22 kilometra. Bavio se i inventivnim konstrukcijama dokova i kanala, otkrio nove postupke za određivanje geografske dužine, napisao elaborate o kretanju Zemlje i planeta, kao i uputstva za pronalaženje žile metalnih ruda. Usput je konstruisao i proto-tip mitraljeza, kao i model vazdušne letilice, koja je u 20. veku reaktivirana, i uz odgovarajući pogon uspešno poletela, zadovoljavajući sve stroge principe i zakonitosti mehanike fluida.
Tokom 30-tih godina 18. veka, dolazi do promene Svedenborgovog polja interesovanja u pravcu fundamentalnih istraživanja fizike, astronomije i biologije, tako da je je u svom delu “Principia” (1733/ 34. god.) izneo teorije o genezi materije i o magnetizmu, a bio je začetnik jedne pionirske i značajne formulacije nebularne hipoteze, što mu je donelo i (neprihvaćenu) ponudu za katedru profesora astronomije.
Svedenborg je pristupio filozofiji preko svojih studija anatomije i fiziologije. U tom periodu života njegov cilj je bio da stekne znanje o čovekovoj duši. Kako je živeo u XVIII veku, i do tada, i sam bio produkt duha vremena, a ono je bilo racionalno, prosvetiteljsko i materijalističko, Svedenborg je do duše (za koju je verovao da je negde intergrisana unutar tela) pokušao da dosegne proučavanjem telesnog, te je kreirao prestižne naučne radove u kojima se bavi funkcijama krvi, arterijama i venama, srcem i plućima, ili pak promišljanjem o moždanim i živčanom sistemu, a sve bazirano na eksperimentima i originalnim zaključcima svojstvenim njegovom sintetičkom umu. Rezultat ovog plodnog perioda istraživanja anatomije, kao i biohemijskih i biofizičkih procesa u živim organizmima su knjige “Ekonomija animalnog kraljevstva” (1740, 1741. godine), i “Animalno kraljevstvo”, te, takođe, nekoliko posmrtno izdatih njegovih spisa. Vrednost ovih anatomskih radnji uglavnom je u sveobuhvatnoj sintetizujućoj misli kojom se pristupa predmetu.
Proučavajući povezane fenomene iz najrazličitijih oblasti makro i mikro sveta, sve više se interesuje za ideju o korespondentnosti, iliti o odnosu uzroka i posledice, koja postoji između duha i tela. On je tu ideju izložio u spisu “Duša, ili Racionalna psihologija”. Njemu su kraljevstva prirode, a naročito telo i duh čoveka, bila polja Božje aktivnosti. Materijalna sredstva: aparatura za proučavanje nebeskih tela, mikroskop i oprema za istraživanje anatomije doveli su ga do otkrića nematerijalnih zakonitosti kao izraza Božje promisli i vladavine prirodom. Sinhronicitet, ili kako Svedenborg kaže, “univerzalna analogija” je postojala među raznim sistemima božije kreacije. Fizikalni je svet simbolički je predstavljao duhovni svet, a potonji je bio odraz Boga samog.
Rezultat naučničkog poslanstva i posvećenja je bio prosvetljenje. O tome sam Svedenborg piše jednom anglikanskom svešteniku: “Bio sam pozvan u svetu službu od Gospoda osobno, koji se u Svojoj Osobnosti godine 1743. milostivo pojavio preda mnom, Svojim slugom, i tada mi je otvorio vidik u duhovni svet, i dao mi dozvolu da razgovaram sa duhovima i anđelima”
Od 1745. god., Svedenborg se bio potpuno posvetio teologiji. Povukao se iz svoje službe kod Direkcije rudnika i počeo je intenzivno proučavanje hebrejskog, te je Bibliju studirao na izvornom jeziku, paralelno proučavajući i druge spiritualne oblasti. Bavio se i praksom meditacije, koja je, uz mistične anagoške poruke svetog teksta, otvarala njegov duh za saznanja više svesti. Svoja realna “spiritualna putovanja” i dijaloge sa bićima viših svetova sa kojima se susreo, Svedenborg je kognitivno jasno, precizno i naučnom metodom opisao, sinhronizovao i sistematizovao u desetinama kapitalni knjiga koje su usledile, a koje se bave tumačenjem Biblije, kroz ključ povezivanja viših i nižih svetova, a sve preko objašnjenja simbola kao izraza arhetipskog, božanskih analogija tj. korespondencija kao sredstava izražavanje principa sinhroniciteta. Kao u alhemičarskoj formuli “Kako gore, tako i dole”, Svedenborg preskače bar tri veka istorije nauke, filozofije i religije, i, kao vesnik post-modernosti i post-konvencionalnosti, postavlja osnovu post-mehanicističkog, a striktno racionalnog i naučnog, holističkog pogleda na svet koji objašnjava zakone materijalnog sveta kao izraz spiritualne volje viših sfera.
Na početku dela “Arcana coelestia” (“Nebeske tajne”) (1749-56. god.), njegovog prvog i kapitalnog, 12-tomnog dela u kojemu izlaže svoju nauku, on piše :
“Božanskom milošću Gospodovom dato mi je, ima već nekoliko godina, da budem stalno i neprekidno u društvu duhova i anđela, da ih čujem gde govore i da sa svoje strane govorim s njima. Na taj način bilo mi je dato da čujem i vidim divne stvari koje su u drugom životu, te ono što nije nikada pre došlo do uha ijednog čoveka niti ušlo u njegovo poimanje. Tamo sam bio poučen u pogledu raznih vrsta duhova; stanja duše posle smrti; pakla ili jadnog stanja nevernih; neba ili presretnog stanja vernih, a naročito što se tiče učenja vere kakvo se priznaje u čitavom nebu.”
U jednom pismu Etinger-u (1766. god.) piše: “Zašto sam bio izabran ja koji sam bio filozof? Razlog je taj da se duhovne stvari, koje su sada objavljene, mogu na prirodni i racionalni način proučavati i razumeti, zato što duhovne istine imaju neku korespondentnost sa prirodnim istinama. Zato me je Gospod najpre uveo u prirodne nauke i tako me pripremio, i to, u stvari, od godine 1710. do godine 1744. kada mi je nebo bilo otvoreno.” Njegovo uvođenje u duhovni svet bilo je potrebno radi misije koju je trebalo da izvrši. Trebalo je da ljude uveri o realnosti toga sveta. Vlastitim iskustvom putem jasnovidosti, spoznao je da je čovek besmrtan, te da zadržava sva ljudska svojstva i snage posle smrti materijalnog tela. Duhovni svet okružuje čovečiji duh. Fizička smrt završava zauvek ljudski opstanak na ovom svetu, pa se onda čovekova svest probudi za transformisani vid realnosti u post-mortalnoj fazi života.
U delu koje ima naslov “Nebo i pakao” (1758. god.) Svedenborg opisuje spiritualni svet koji je posetio putovanjem u duhu i opisuje njegovu struktiru. “U tom su kraljevstvu”, kaže Svedenborg, “svi koji su ikada živeli na Zemlji”. Tamo čovečanstvo nije skup slučajo spojenih individua, nego se satoji od društava sihronizovanih putem istorodnih stremljenja ili vrste ljubavi. Pojedinačna vrsta ljubavi ili volje nekog čoveka vodi ga ka udruživanju sa sebi sličnima. To je princip homologije ili platonovske (pitagorejske) simetrije: slično privlači slično. Svedenborg opisuje ovaj princip kao osnovni zakon Neba, a različit od ovozemaljskog mešanja različitih duhovnih stremljenja i energija. Stoga Svedenborg uči da čovekov život na zemlji određuje kakve će vrste biti njegov post-mortem život. Sud koji čeka svakog čoveka i svaku ženu ne treba da se smatra kao kazna ili nagrada. Slobodom koju mu je Bog dao, čoveka privlače društva čiji je princip sličan njegovom vlastitom. Ona “velika provalija” koja deli nebo od pakla, to je jaz između paklene ljubavi ili samoljublja nasuprot nebeskoj ljubavi koja je ljubav ka Gospodu i bližnjemu. Tako je “Nebo i pakao” delo koje označuje novu eru u religijskoj i filozofijskoj misli čovečanstva, daleko ispred svog vremena. Zavesa koja pokriva istinu o čovekovom budućem životu je razmaknuta. Fizičkom svemiru dato je njegovo pravo mesto u hijerarhiji svetova. Po Svedenborgu, on je tek sinbol koja služi tome da bude odgonetnut i tako razvije unutrašnje metafizičke potencijale čovekovog duhovnog evoluiranja.
“Drugi dolazak Gospoda”, piše Svedenborg, “nije dolazak u osobi nego u Reči koja je od njega i koja je On sam”. (“Prava hrišćanska vera”) “U tu svrhu – da Gospod stalno bude prisutan, otvorio je meni duhovni smisao Njegove Reči u kojoj je Božanska istina u svojoj svetlosti, a u toj je svetlosti On stalno vidljiv.” (“Prava hrišćanska vera”) U prvom poglavlju dela “Novi Jerusalim i njegovo nebesko učenje” tvrdi kako doslovni smisao Svetog pisma sadrži u sebi, kao što telo sadrži duh, spiritualni smisao. Kao što Novi Jerusalim, “silazeći od Boga iz neba”, tako je i “nova crkva”(koju simbolizuje Novi jerusalim) ustvari “nova nauka”, sva celina duhovnih istina koja ima da pouči i prosvetli čovečanstvo, naime, to je nauka o značenju simbola, koja transformiše ljudsku psihu i dovodi do spoznaje samog Boga. Novi Jerusalim je, prema Svedenborgu, simbolički izraz Neba, koje je pak odraz Boga samog. To je crkva koja tek ima da dođe, a koja se stvara transformacijom duša iznutra, putem upotrebe istinite duhovne nauke o korespondencijama i sinhronicitetu numinoznog i fenomenološkog, a ne spoljašnjom silom.
U “Pravoj hrišćanskoj veri” Svedenborg izvodi i radikalnu tezu o trojedinom Bogu koji je nedeljiv, i ne sastoji se od tri osobe, već od tri suštine jedinstvenog Boga pravilno primećujući da konvencionalno i ideologizovano hrišćanstvo svojim kripto-politeizmom odbija od sebe kako Jevreje, tako i muslimane. Dodao bih, i budiste, koji su, u moderno vreme, Svedenborga nazivali i “Budom sa severa”. Ovo je temelj za istinsku post-konvencionalnu duhovnost baziranu na konceptu univerzalnosti principa, i, rekao bih da je to i kapitalan doprinos Svedenborga stvaranju globalne civilizacije sinhronizovane kroz vertikalnu spiritualnu simetričnost a ne horizontalnu pliromsku jednakost baziranu na pukom brisanju različitosti.
Svedenborg je umro 1772. godine, slavan i spokojan i zapamćen kao čovek intelektualnog vihora, moralne čvrstine, duhovne siline i blage naravi i dobrote. Ali, njegove ideje, nastale i ovaploćene pre toliko vekova, a daleko ispred vremena, imale su neobičan tok kontinuiteta, koji seže do današnjih dana.
Geteova inspiracija Svedenborgom
Prvi veliki pregalac ljudskog duha, koji je bio pod Svedenborgovim uticajem, bio je svakako Gete. Ne samo da je “Faust” inspirisan “nebom i paklom”, već je Svedenborgovo učenje podstaklo Getea da se i sam bavi naukom proizašlom iz ezoteričnog, duhovnog iskustva. Tako su nastale teorije o saobraznostima (korespondencijama) (“Prabiljka” i Nauka o bojama”), koje proističu iz Svedenborgovog diskursa i predstavljaju razradu nekih aspekata istog.
Uporedimo dva citata:
“…Saobraznost se sve što postoji u Prirodi, od najvećeg do najmanjeg. Sve je saobraznost, jer prirodni svet, sa onim što ga sačinjava, postoji i opstaje pomoću duhovnog sveta, a oba pomoću Božanskog…Da sve stvari na svetu postoje po Božanskom, i da su obučene u Prirodu da bi u njoj mogle postojati, i koristiti, i tako se saobražavati, dokazano je pojedinostima koje se pokazuju kako u Životinjskom, tako i u biljnom carstvu. U oba postoje stvari za koje svako ko misli na unutarnji način može videti da dolaze od neba…Osim toga, treba da znamo da je kroz čoveka Prirodni svet vezan sa duhovnim, to jest da je čovek sredstvo vezivanja: jer u njemu postoji i Prirodni i duhovni svet. Koliko je čovek duhovan, toliko je i sredstvo vezivanja; a koliko je prirodan, on to nije…” (“Nebo i pakao”)
“…Ove ideje metamorfoze su Geteu postale očigledne, kada je hteo za višestrukost biljnog sveta, da pronadje duhovno jedinstvo. Da bi ostvario ovaj cilj, on je tražio “prabiljku”. Ona bi trebala da bude idejni oblik biljke. Na njoj je jedan organ mogao da bude razvijen do posebne veličine i savršenosti, a drugi pak, da bude mali i neugledan. Na ovaj način je bilo moguće da se idejnoj prabiljci domisle specijalni oblici u bezmernom broju. I onda bi moglo, da se dopusti, da pogled luta po spoljašnjim formama biljnog sveta. Čovek nalazi u jednoj formi ovo, u drugoj ono, ostvarenu misaonu sliku izvedenu iz prabiljke. Čitav biljni svet je bio, u izvesnoj meri, jedna biljka u najrazličitijim formama.
Gete je time ustanovio, da u višestrukosti organizacija, vlada jedan izgradjujući princip, koji bi kod ljudi bio preslikan u unutrašnjoj pokretljivosti misaonih snaga. Time je on, ljudskom saznanju dopisao nešto čime ono nije samo jedno spoljašnje posmatranje sveta i procesa, već srasta sa njima u jedinstvo…” (citat: Rudolf Štajner iz: “Misao o Geteanumu u vreme kulturne krize sadašnjice”)
Više je nego očigledna veza izmeću Svedenborga i Getea (o čijoj nauci nam piše Štajner), a čija je suština u tome da je Priroda saobražena duhovnom svetu.
Teozofija i antropozofija- prirodni svet kao odraz duhovnog
Tokom XIX veka, nastao je i teozofski pokret, na osnovu učenja H.P. Blavacke. Iako su ideje u vrednosnom i metafizičkom smislu bile sadržajno različite od Svedenborga, i nisu bile hrišćanske, metodološki princip je začuđujuće sličan;
Blavacka u svojoj fundamentalnoj knjizi “Tajna doktrina”, kao i Svedenborg, razne fenomene, pokrete i epohe analogije u istoriji ljudske duhovnosti objašnjava kao izraz simboličkog. I ona ima svoj sistem korespondencija kojim nanovo iščitava sve religiozne pokrete i njihove svete knjige, od staroegipatskih misterija, preko hrišćanstva i budizma do savremene masonerije.
Tumačenja su drukčija: po Blavackoj, spiritualna numinozna bića (definisana hinduizmom i dalekoistočnim religijama), nevidljivo iz duhovnog sveta upravljaju prirodom, a ljudima se obraćaju putem simbola tradicionalnih religija i mistrerijskih društava, ili se ukazuju direktno, jasnovidim pojedincima. Blavacka je imala ukazanja Mahatme Morija (kao Svedenborg Hrista), od koga je direktno dobila znanja iz duhovnog sveta, a te uvide je, empirički i donekle scijentistički, baš poput Svedenborga predstavila u “Tajnoj doktrini” koja predstavlja naučno objašnjenje religioznih i ezoteričnih fenomena i tradicija tumačenjem simbola i arhetipova. I, opet imamo prirodni svet kao odraz duhovnog, a sve to prikazano ontološki, i u izvesnoj meri racionalno-kognitivnom naučnom metodom. Izvestan nedostatak Blavacke je u interpretacijama bogatih psiholoških uvida koje je imala, a kako, za razliku od Svedenborga, i pored dobre volje, ipak nije bila naučnica, te tako njene interpretacije ponekad prelaze u pretežno intelektualne konstrukcije, sa pomalo artificijelnim pokrićem koje je tražila u hinduizmu, što dovodi do odveć kognitivnog te zato pomalo sumnjivog etičkog relativizma i na momente ideološkog prizvuka njenih poruka.
Uprkos navedenim interpretativnim i etičkim razlikama, egzistira jedna upadljiva sadržajna podudarnost: Blavacki je iznela teoriju o pet velikih rasa čovečanstva, a to su Tula, Hiperboreja, Lemurija, Atlantida, Arijevska rasa…Pri čemu insistira na tome da su drevni narodi direktno transmitovali volju duhovnog sveta kao transmiteri (o ovome istovetno piše i Štajner, a može se videti i u početnim poglavljima Biblijske Knjige Postanja, od opisa rase divova do potopa i saveza sa Noahom itd.).
Pogledajmo šta o tome kaže Svedenborg: “…U nebu sam otkrio da su pradrevni ljudi imali neposredno otkrovenje jer je njihovo unutarnje bilo okrenuto nebu, te da je takva bila veza Gospoda sa ljudskim rodom; da posle pradrevnih nije bilo više neposrednog, već samo posrednog Otkrovenja i to preko saobraznosti: Naime, celo njihovo bogosluženje sastojalo se u saobraznostima…Prirodne stvari, kojima su se služili u bogosluženju, pomogli su im da misle duhovno, dakle kao Anđeli. Kada se znanje o saobraznostima i Predstavama bilo izgubilo, bila je napisana Reč, u kojoj su sve reči, kao i njihova značenja, saobraznosti. One dakle sadrže duhovni smisao, u kome su anđeli…Naime, svaka anđelova misao je duhovna, dok je svaka čovekova prirodna. Ove misli, istina, izgledaju različite, ali su iste jer se saobražavaju. To je razlog zbog koga je Gospod, nakon što se čovek okrenuo od Neba i prekinuo vezu, postrarao za jedno posredno, Reč koja će spajati Nebo sa čovekom…” (“Nebo i pakao”).
Dalja posredna veza ide preko Getea i Blavacke i do Antropozofije Rudolfa Štajnera (duhovni aspekt ideje saobraznosti kroz euritmiju, biodinamičku poljoprivredu itd.) s jedne, te Osvalda Špenglera (više materijalistički aspekt različitosti i unutrašnjeg života kultura; Svakako pod uticajem Getea i Blavacke a samim tim posredno i Svedenborga, ali umesto duhovno-okultne teorije velikh rasa, i veze sa spiritualnim, on se bavi istorijskim kulturama samo u okviru poslednje arijevske rase, bez istraživanja duhovnih prauzroka, ali sa analizom baziranom opet na saobraznostima, no shvaćenim materijalistički, kao deo kulturno-istorijskih fenomena kao takvih, bez traganja za uzrocima iz viših sfera).
Kolektivno nesvesno, arhertipovi
K. G. Jung, osnivač dubinske psihologije, stvorio je empirijsku psihološku teoriju koja je u potpunosti slična Svedenborgovoj. Po Jungu, ljudska psiha je u potpunosti definisana po alhemičarskoj (i Svedenborgovoj) formuli “Kako gore, tako i dole”, te predstavlja mikrokozam u potpunosti analogan makrokozmu. Čovek je deo pan-psihičkog polja u kome je sve međusobno povezano i uslovljeno odozgo-nadole.
To polje je nazvao kolektivnim nesvesnim, a koje komunicira sa individuom preko arhetipova na čelu sa Jastvom (predstava Boga u psihi i kolektivno nesvesnom), koji se izražavaju simbolima, čije odgonetanje dovodi do psihičkog rasta pojedinca. Dakle, Jastvo → kolektivno nesvesno → arhetipovi → osvešćivanje i rast (Jung) vs. Bog → Nebo → Priroda ili Reč kao simboli → odgonetanje simbola i rast (Svedenborg)
Druga potpuna podudarnost je u tome, da kod Junga svi arhetipovi i kompletno psihičko polje potiču od Jastva, i predstavljaju sferu, u kojoj je Jastvo, paradoksom višeg reda, sadržano istovremeno i kao centar. Kod Svedenborga je Bog u centru Neba, ali je istoremeno sadržan i u kompletnom univerzumu kao pokretač i uticaj. Isto, Nebo je slika čoveka, i čovek slika neba, baš kao što je, kod Junga, psiha odraz celine, a celina u potpunosti analogna psihi (pliroma).
Koncept “Jastva” je osnova personalističke, post-konvencionalne duhovnosti, jer predočava da je “Imago Dei” različit dok je esencija ista, uvek, svuda i za sve. To predstavlja osnovu za univerzalnu spiritualnost…
Pozabavimo se malo pojmom “Jastva” kod Junga: “…Ovaj arhetip Jastva u svakoj duši je odgovorio na “poruku”, tako da je konkretni učitelj Isus u najkraćem roku asimilovan od konsteliranog arhetipa. Tako je Hrist ostvarivao ideju Jastva. Međutim, kako čovek nikada ne može empirijski da razlikuje šta je simbol Jastva, a šta slika Boga, to ove dve ideje, nasuprot svim pokušajima razlučivanja, uvek iznova nastupaju pomešano. Npr., Jastvo kao sinonim unutrašnjeg Hrista jovanovskog ili pavlovskog ili Hrist kao Bog (“Ocu istovetan”) ili atman, kao individualno jastvo i istovremeno biće kosmosa, ili Tao kao individualno stanje i paralelno kao konkretno ponašanje svetskih zbivanja. “Božanski” domen počinje psihološki i neposredno s one strane svesti, jer tamo je čovek već prepušten prirodnom poretku na uspeh i propast. Simbole celovitosti, koji mu otuda dolaze, on naziva imenima koja su različita u zavisnosti od vremena i mesta…” (Sabrana dela”).
A Svedenborg: “…Kako svi primaju nebo kakvo je van njih prema tome kakvo je Nebo u njima, tako isto svi primaju Gospoda onako kako je On u njima, jer Božansko Gospodnje čini Nebo. Eto zašto se Gospod pokazuje nekom Društvu na jedan, a nekom opet na drugi način, a to znači različito u raznim Društvima. To nije zato što ta razlika postoji u Gospodu, već što je ona u onima koji ga vide prema vrednostima svojega dobra…” (“Nebo i pakao”).
Dodajmo da je i K.G. jung, poput Svedenborga imao snažna mistička iskustva i jasne vizije. “…Filimon je predstavljao silu koja nije poticala od mene…Rekao je kako ja smatram sopstvenim tvorevinama misli, ali po njegovom mnjenju, misli su kao životinje u šumi, ili ljudi u sobi, kao ptice u vazduhu, i dodao je - Kada bi ugledao ljude u sobi, ne bi pomislio da si ih ti stvorio ili si odgovoran za njihovo prisustvo…” (“Sećanja, snovi, razmišljanja”)
Citirajmo sada Svedenborga: “…Kada mi je od Gospoda dato da razgovaram sa duhovima i anđelima, ta tajna mi je odjednom otkrivena, jer mi je od neba rečeno da sam kao i drugi verovao da mislim i hoću od sebe, dok međutim ništa nije bilo od mene već je dobro bilo od Gospoda, a zlo od pakla…” (“Božanska promisao”).
Morfogenetska polja i holistički pogled
U današnje vreme, došlo je do laganog zatvaranja kruga spoznaje. Ako se prisetimo, Svedenborg je počeo svoj duhovni rast kada je iz oblasti fizike, matematike i tehnologije skrenuo putem biologije, anatomije itd., da bi završio u empiričkoj čistoj duhovnosti. Tokom narednih vekova, sledeći njegovu stazu, veliki duhovi epohe su se bavili umetnošću, teologijom, ezoterijom, ili bar psihologijom, a otišli su dalje od prirodnih nauka. Međutim, tragači otvorenog uma su krajem XX i počtkom XXI veka, došli do spiritualnih uvida putem naučnih empirijskih istraživanja. Aktuelni znameniti biolog Rupert Šeldrejk, baveći se problemom morfogeneze, formulisao je hipotezu formativne uzročnosti, po kojoj forma i funkcija svakog živog entiteta zavisi od morfogenetskog polja, nevidljive i nematerijalne strukture koja upravlja razvojem nekog organizma, poput magnetnog polja.
Poslušajmo samog Šeldrejka: “…Ideja o nekavom hijerarhijskom poretku proističe iz mog doživljaja čitavog sveta i svega što o njemu znam. Budući da je univerzum organizovan u svojevrsnu hijerarhiju - planete u sunčeve sisteme, sunčevi sistemi u galaksije, itd. - čini se razboritim da su ”uređujuća” (morfogenetska) organizaciona polja, ako postoje, raspoređena u jednu složenu hijerarhiju, paralelnu strukturi planeta, sunčevih sistema i galaksija…Mi na zapadu imamo ideju hijerarhije anđela. U orijentalnoj tradiciji postoje stotine deva (božanstava)…Po tradicionalnoj predstavi, bog ima trostruku prirodu, koju čine objedinjujuća osnova svih stvari, zatim logos, forma ili individuacija, i sveti duh, koji predstavlja načelo kontinuiteta i stvaralaštva. Igra između logosa, ili onoga što daje formu, određenost i obličje, i svetog duha, koji je nedefinisan, neformiram, stvaralački i energetski, objedinjena je okvirima transcedentne osnove bivstva. Mislim da je to valjan model stvarnosti. Forme i polja, u meri u kojoj poseduju strukturu, povezani su sa načelom logosa, ali sami po sebi bi se ili stalno ponavljali ili ostajali konstantni. Ne bi bilo načela promene i kontinuiteta koje je uvek u međudejstvu sa logosom.” (iz intervjua datog Georg Feuersteinu)
Najzad, Dipak Čopra, recentni aktuelni američki endokrinolog i filozof indijskog porekla, čije su knjige bestseleri, oličenje je duhovnosti današnjeg trenutka u svetu. Opet je, kao čovek nauke, spajajući empirijska ontološka saznanja, tradicionalna religijska učenja i sopstvene ezoterične uvide, došao do istina bližih teolozima nego striktnim naučnicima materijalističke orijentacije.
Čopra je autor holističke paradigme, i njegov diskurs je baziran na trvrdnji da se stepen spoznaje celovitosti kosmosa i dejstva kosmičkog uma poklapa sa stepenom razvoja svesti pojedinca. Najrazvijenija svest dopire direktno do ”polja svesti” (analogno polju ”anđeoskih uticaja” i komunikacijama između ove i viših sfera stvarnosti kod Svedenborga) gde se generiše i menja celokupna stvarnost kosmosa kroz sinergiju ljudske i božanske svesti.
O tome Čopra kaže: ”Da bi oblikovala dete, jedna jedina oplođena ćelija mora da bude majstor u određivanju vremena. Svaki organ tela postoji u začetku u jednoj niti DNK, pa ipak, da bi se pravilno razvili, moraju da se razvijaju svaki svojim redom. Prvih dana i nedelja zametak nazivamo zigot ili seme; to je jednoličan skup sličnih ćelija. Ali uskoro jedna ćelija počinje da ispušta hemikalije koje su jedinstvene samo za nju. Iako su majčine ćelije istovetne, jedan deo potomaka, na primer, zna da će da se razvije u ćelije mozga…To čine sa zapanjujućom preciznošću, ali uz to odašiljaju signale kako bi privikle ostale prvobitne ćelije mozga. Sličnosti se privlače i dok ćelije mozga plove jedna prema drugoj, ukrštaju se sa prvobitnim ćelijama srca, bubrega i želuca, a da jedna drugoj ne smetaju niti izazivaju zbrku identiteta.
Taj prizor je mnogo čudesniji nego što izgleda. Naoko nema ničeg drugog do supe ćelija koje plivaju naokolo i oblikuju obrasce. Pa ipak, samo pomislite: ćelija mozga deteta na neki način zna šta će kasnije da postane…
Zaključujem da je polje svesti naš pravi dom i da se u svesti kriju tajne evolucije, a ne u telu, čak ni u DNK. Taj zajednički dom je ona ”svetlost” o kojoj govore mistici: to je potencijal za život i inteligenciju. Vaš um je jedna žarišna tačka te kosmičke svesti, ali vam ona ne pripada u vlasništvo. Upravo kao što unutrašnja svest drži telo na okupu, tako i izvan vas postoji svesnost… ” (”Kako spoznati Boga”).
Tako se kroz storiju o Svedenborgu i svesnim ili nesvesnim nastavljačima njegove misli ili, preciznije, njegovog metoda empirijske duhovnosti, ustvari može sagledati evolucija ljudske spiritualne inteligencije kroz vekove.
Autentična moralnost osnova nove duhovne svesti
Prevazilaženje konvencionalnih formi
Spiritualnost je kroz istoriju prolazila razne faze. Najpre animizam, koji je karakterisala naturalna spiritualnost i orgijastičko gubljenje ego-identiteta kroz ekstazu (totemizam, fetišizam, šamanizam, kultovi mrtvih, misterijski paganski kultovi itd.). Potom dolaze konvencionalne religije (judaizam, hrišćanstvo, budizam, islam, konfučijanizam itd.) koje pokušavaju da integrišu pojedinca u kolektiv i to uspešno čine vekovima. Uspeh se sastojao iz nekolko faktora:
· ljudi su usled tehnološke zaostalosti bili ograničeni lokalizmom u svakom smislu, pa i ultimativnim lokalnim spiritualnim nasleđem
· pripadnost lokalnim religijama je bazirana na «pred-logičkom» stupnju kognitivnog razvoja, baziranom više na emotivnim doživljajima i identifikaciji sa grupom, nego na pojedinačnom kognitivnom dosegu i svesnom činu izbora spiritualnog angažovanja
· samo pojedinci (proroci, sveci, oficijelni prvosveštenici) imaju komunikaciju sa «višim sferama», ostali je prihvataju identifikacijom i emotivnim učešćem
· «spiritualni identitet» je ustvari progutan «identitetom grupe» te je lična duhovnost ne samo kao doseg, već i kao cilj po sebi, zapravo u drugom planu u odnosu na posve profani cilj: integrisanost u kolektiv
U Svedenborgovo doba, usled scijentističkog i tehnološkog razvoja, došlo je do krize spiritualnosti uled rascepa na nauku i religiju, na kognitivno i emotivno, tzv. rascepa na duh i telo. Naučne istine i ubrzan razvoj kognitivne inteligencije uzdrmale su važeće religiozne dogme i «istine» koje su se suprotstavljale zdravom razumu. A stvar je bila u tome da su te «istine» izgubile svoju duhovnu pozadinu i postale «ljušture» istinske spiritualnosti koja može biti samo lična i ontološka.
Tako je pojedinac bio rascepljen na dva dela: duhovni tragalac se suprotstavljao razumnom naučniku. Problem je izgledao nerešiv.
Ali, Svedenborg je pružio rešenje, i kao takav, postao vesnik i preteča nove paradigme post-konvencionalne duhovnosti. I nauka i religija pričaju o stvarnosti, samo što je duhovna stvarnost drugačijeg tipa od svakodnevne, te je potrebno razviti duhovni um (ili kako kaže Čopra, razviti stupanj svesti) da bi se ta stvarnost mogla empirički doseći, baš kao i bilo koja prirodna pojava koju čulima vidimo (ili merimo instrumentom, a očitavamo čulima) a eksperimentom proveravamo, ne bi smo li izvukli iz nje univerzalnu zakonitost.
Preduslov za razvoj «duhovnog uma» je autetični moralni razvoj. Etički zakon predstavlja ultimativni zakon kreacije, te, kako kaže Svedenborg, ispravnim postupcima prema bližnjima kao i svim drugim stvorenjima i čitavoj kreaciji, odnosno razvojem moralne inteligencije (reč na sanskritu za «moral» je «sila»), dobijamo autentičnu i stvarnu «silu» i moć, kako u svakodnevnom konvencionalnom bivstvu, tako i pred «vratima percepcije», koja se upravo i otvaraju pomoću moralne i već mnogo puta pomenute kognitivne («naučni, empirički pristup») inteligencije.
Moralna kriza, i, sa njom u korelaciji, kriza oficijelnih crkava i religioznosti, opšte prisutna u današnje vreme, zapravo je samo izazov i poziv da se prevaziđu okoštale forme konvencionalnosti i da se stepen svesnosti pojedinaca poveća. Svaki pojedinac je suočen sa nedostatkom rešenja spolja i da se okrene prema unutra gde ga čekaju snovi, vizije, predstave, eidetske slike, sve ono što postoji od vajkada ali ga materijalistička nauka zanemaruje, a zvanične crkve osuđuju kao jeres.
Međutim, te najfinije vibracije duše su izvor svekolike nauke, umetnosti i spiritualnosti. Sve proističe otuda, od inovativnih matematičkih modela stvarnosti do mistike transverbalnog i metavertnog proširenja svesti, a da li je to «kosmički um», «polje svesti», «polje anđeoskih uticaja», «morfogenetsko polje», «pan-psihičko polje», «atman», «logos», «sveti duh» ili «kolektivno nesvesno», pitanje je terminologije.
U vremenu globalizma i informatičke revolucije, svima je dostupno formalno poznavanje ovih fenomena. Otuda je otupljena oštrica konvencionalnosti koja se svodi na sterilnu formu koja rađa krizu, a spiritualnost imperativno postaje lični zadatak pojedinca koji empirijski otkriva svoje spiritualne puteve svesnim izborom i odgovornim delovanjem ne zanemarujući ni kognitivne ni emotivne aspekte uvida. I to je osnova za nastanak nove paradigme post-konvencionalne duhovnosti, koja se sastoji od sinhronizacije spiritualno probuđenih slobodnih umova pojedinaca.
A nova duhovnost već kuca na vrata ljudi zamorenih materijalizmom, i nemogućnošću rešenja novih izazova starim, odveć formalnim sredstvima.
Uostalom, ni Biblija (uprkos neautentičnim ideološkim interpretacijama) ne uči fundamentalno drugačije, pozivajući pojedinca na lično i moralno odgovorno spiritualno traganje, koje ne mora neizbežno biti protiv, ali svakako mora biti ontološki nezavisno od formalnih spoljnih autoriteta, ili, kako Isus poručuje: “(20) Upitaju ga farizeji: “Kad će doći kraljevstvo Božje?” Odgovori im: “Kraljevstvo Božje ne dolazi primjetljivo. (21) Niti će se moći kazati: ‘Evo ga ovdje!’ ili: ‘Eno ga ondje!’ Ta evo - kraljevstvo je Božje među vama!” («Jevanđelje po Luki», gl. 17)
I, za kraj, još jedan citat Svedenborga, koji na simboličkom, čak pomalo poetskom nivou najavljuje sve ovo o čemu se govorilo u prethodnim pasusima. Uz malo mašte i duhovnog angažovanja, može se, na nekom post-formalnom kognitivnom nivou psihe, doživeti vibracija buduće paradigme sinhronizovanih obrazaca svih vidova spiritualnog, kroz čitanje ovog teksta iz dalekog XVIII veka: “…Priznavati Boga i ne činiti zlo zato što je to protiv Boga, jesu dve stvari koje religiju čine religijom. Jer je priznavati Boga a činiti zlo kontradiktorno; isto kao i činiti dobro a ne priznavati Boga; jer jedno ne može bez drugog. Od Gospoda je dato da skoro svuda postoji neka religija, i da u svakoj religiji postoje ta dva principa, i od Gospoda je takođe dato da svako ko priznaje Gospoda i ne čini zlo zato što je to protiv Boga, ima mesto u nebu. Jer nebo u svojoj kompleksnosti predstavlja Čoveka čiji život ili duše jeste Gospod; u tom nebeskom čoveku nalazi se sve ono što se nalazi u prirodnom čoveku, sa razlikom koja postoji između nebeskih i prirodnih stvari.
Poznato je da čovek nema samo organizovane oblike sastavljene od krvnih sudova i nervnih vlakana, koji se nazivaju utrobom, već i kožu, membrane, tetive, hrskavice, kosti, nokte i zube. Ovi drugi su u manjoj meri živi nego samo organizovani oblici, kojima su potčinjeni kao ligamenti, opne, potpore. Da bi nebeski Čovek, koji je nebo, mogao da ima sve te stvari u sebi, on ne može da se sastoji samo od ljudi jedne religije, već mora da se sastoji od ljudi različitih religija…” (“Božanska promisao”)
Beograd, April 2009.
