Smak sveta 2060. godine

„Od utemeljenja Svetog Rimskog carstva Karla Velikog i kraja sveta treba da prođe 1.260 godina”, to nije rekao Nostradamus već Isac Njutn. Jedan od najutIicajnijih naučnika svih vremena predvideo je da će se „smak sveta” dogoditi 2060. godine, a podatak se temelji na rukopisima slavnoga fizičara koji su nedavno prikazani na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu (Izrael).
Zabeleške Isaka Njutna prvi su put obelodanjene od 1969. u sklopu izložbe pod nazivom „Njutnove tajne”. U pismu iz 1704. engleski fizičar i astronom, zaljubljenik u teologiju i alhemiju, jedan deo posvetio je izračunavanju trajanja sveta na temelju biblijskog fragmenta iz „Knjige Danijelove”. Veliki naučnik je, naime, zapisao da bi između utemeljenja Svetog Rimskog carstva Karla Velikog godine 800. i kraja sveta trebalo proći 1.260 godina.

Gorivo iz ljudskog daha

Na aerodromu „Džon Lenon” u Liverpulu (Engleska) uskoro će biti postavljeno, prvo u svetu, postrojenje koje će dah putnika pretvarati u gorivo.
Nazvana „ekotoks”, sprava će usisavati izdahnuti ugljen-dioksid i preobratiti ga za pogon vozila i grejanje. Isprva je bila osmišljena da smanji ispuštanje ugljenika iz vozila koja troše dizel, upijajući ga kroz foto-bioreaktor za alge u kojem se nastala biomasa prečišćava u tzv. zeleno (ekološko) gorivo.
Nameštanje je započelo u januaru, a cilj je da se iz probnog uređaja dobije 110.000 litara godišnje kojim će se grejati voda i prostorije. Kompanija se nada da će uspeti da poveća preradu na 3.600 litara svakog dana.

Podstrek za istraživanja, čije ćete rezultate upoznati u ovom broju, potekao je od prošlogodišnjih Olimpijskih igara u Kini. Predstavićemo vam pobednike virtuelne olimpijade u kojoj su takmičari podanici životinjskog carstva!

Piše: prof. dr Vladimir Ajdačić

Nepisana pravila su krajnje jednostavna, potiču iz života, a učestvuju sve životinje koje poznajemo. Da bi se neka takmičila na ovoj Olimpijadi, nije morala da se prijavljuje. Nije bilo ni kvalifikacija i predtakmičenja, jer se nadmetanje za primat na Zemlji odvija stotinama hiljada, a u nekim slučajevima čak milionima godina.
Svi učesnici su pošteni takmičari, svakodnevno vežbaju ne da bi se proslavili, već da bi sebi i potomstvu obezbedili opstanak. Kod njih nema lažiranja rezultata, ni dopinga u našem poimanju te pojave. I postoji samo jedan sudija, jedinstven i nepotkupljiv, a to je sama Priroda koja je podarila život svim takmičarima. A što se tiče olimpijskih disciplina u kojima se oni u prirodi nadmeću, ima ih na pretek. Iz mnoštva smo izabrali tek nekoliko.
U nadmetanju u težini na kopnu pobednik je afrički slon, a u vodi (mora i okeani) beli kit.
Afrički slon (Loxodonta africana) dostiže masu od 13,5 tona! Približno koliko 170 ljudi ili 12 kamiona punih robe. U visinu seže iznad četiri metra. Živi u područjima južno od Sahare, tamo gde ima vode i drveća. Njegov vek je oko 70 godina. Odlikuje se snažnom surlom i velikim ušima (veličine i do 2×1,5 metra). Kljova afričkog slona može da dostigne dužinu od 2,5 metra, a težinu od 110 kilograma.
Beli kit je životinja s najvećom masom na planeti. Uglavnom, živi u Tihom i Indijskom okeanu. Najveći koga je čovek ulovio težio je 109 tona, a najduži je merio oko 35 metara! Toliko bi, na primer, bila duga povorka od 10 automobila. Samo je jezik belog kita bio težak koliko ceo slon! Bezopasan je po čoveka. I pored toga jedva je izbegao istrebljenje od kitolovaca. Proizvodi zvuk niske učestanosti koji se vodom prostire dalje od 840 km! Ne samo da je najveća, već i najglasnija životinja na planeti. Njegov zvuk dostiže 188 decibela (mlazni avion, na primer, proizvodi zvuk od 120 db)!
Najbrža kopnena životinja je ČITAH. Pripada porodici mačaka i živi u ravnicama istočne Afrike, na Srednjem istoku i u Indiji. Na kraćim stazama (200-300 metara) razvija brzinu i do 140 kilometara na sat! Ima izduženo aerodinamično telo, duge i jake noge, malu glavu i snažan rep koji mu pri velikim brzinama pomaže u promeni pravca. Svoj plen (najviše lovi antilope) hvata na prepad, jer nije trkač na duge staze.
Najsmrtonosnije živo biće na Zemlji je jedna vrsta MEDUZE (Chironex fleckeri) koja živi u plitkim vodama duž severne obale Australije. Raste do veličine lopte za odbojku. Ona ima više od 60 otrovnih konaca koji vise ili se vuku za njom. Njihova dužina iznosi i do pet metara. Otrov jedne takve meduze može da ubije 60 ljudi!
Velika BELA AJKULA (Carcharodon carcharias) najveći je mesožder u morima, a POLARNI MEDVED na kopnu. Omiljena hrana velike bele ajkule, koja izbegava polarne oblasti i prilazi bliže kopnu, jesu foke i morski lavovi. U stanju je da reaguje na akustične i optičke stimuluse, na promene pritiska u vodi i da oseti prisustvo bioelektričnog polja veoma malih električnih napona – od samo 5 milionitih delova volta – koje u vodi proizvode potencijalne žrtve. Ima razvijeno čulo mirisa za minimalne količine krvi. Na nju može da reaguje na više od pet kilometara! Ova ajkula naseljava našu planetu već 400 miliona godina.
Polarni medved živi u arktičkom krugu, u severnoj Kanadi, Norveškoj,  severnoj Rusiji i na Aljasci – u najhladnijim predelima naše planete. Zimi lovi foke, a leti gladuje živeći od nakupljene masnoće koja dostiže gotovo polovinu njegove težine od blizu jedne tone! Debelo salo mu omogućava da preživi vrlo niske temperature.
Džinovska KORNJAČA s Galapagosa (ostrva koje je proslavilo Čarlsa Darvina) kada je pod zaštitom ljudi može da doživi starost od oko 175 godina. To je životinja najdužeg veka. Na drugoj strani, životinjica, CRV iz vodene sredine Gastrotricha („stomak s dlačicama”, veličine oko 50 milionitih delova metra), živi preko 21.000 puta kraće od džinovske kornjače! Njen životni vek traje samo tri dana! Po kratkoći života nema joj takmaca u životinjskom svetu.
Najinteligentnije životinje su ŠIMPANZE, čije su sposobnosti pre više od 25 godina ispitivane čak i u kompjuterskoj školi! Naučile su da pomoću računara komuniciraju s ljudima – da traže hranu, izražavaju radost ili srdžbu! Za bananu, kao nagradu, rešavale su različite logičke zadatke, na primer, da predmete po svojoj pripadnosti razvrstaju u hranu ili u alatke. Kao što znamo, šimpanze u prirodi postižu mnogo više.

Više u časopisu…

Prvi prijavljeni učesnik u nagradnom nadmetanju našeg časopisa „Model perpetuum mobile” je Veljko Milković iz Novog Sada. U sledećim  brojevima objavićemo kratke prikaze ostalih kandidata.

Vekovima je hiljade izumitelja pokušavalo, a i danas neki to čine, da naprave perpetuum mobile – mašinu koja bi sama od sebe radila ne prestajući. Najstariji sačuvani zapis datira iz 13. veka, a onaj o najčuvenijem u novijoj istoriji, samokretnom točku Orfireusa, markiza od Vočestera, potiče s početka 18. stoleća.
Čuvši za Orfireusov točak, ruski car Petar Veliki odvojio je 100.000 rubalja i spremao se na put u Nemačku da bi ga video i kupio. Međutim, u tome ga je smrt pretekla. Ubrzo zatim otkrivena je prevara – samokretni točak preko kanapa pokretao je vešto skriveni čovek!
Slična se priča na različite načine ponavlja do naših dana. Ništa ne pomaže što je Akademija nauka u Parizu od 1775. godine prestala da prima prijave za takve naprave, a ni to da je Julius fon Majer u 19. veku dao jedan od osnovnih zakona prirode, prema kome se energija ne može ni iz čega stvoriti. Rad na perpetuum mobilu još nikom se nije posrećio.
U Srbiji živi mnogo pronalazača, više ili manje priznatih, zato je časopis „Kroz PROSTOR-VREME”, koji i sam krči stazu ka novim dimenzijama nauke, odlučio da organizuje nagradni konkurs da bi podstakao nadarene, maštovite i domišljate ljude. Svrha nesvakidašnjeg nadmetanja u znanju i umenju nije da se načini perpeutuum mobile, jer to nije izvodljivo prema važećim zakonima fizike, već da se skrene pažnja javnosti, a pre svega političara, na domaće pronalazaštvo u kojem se, nema sumnje, krije poneki zlatni grumen.
Nismo dugo čekali na prvu lastu: čim je saznao za naš poduhvat, prijavio se poznati novosadski pronalazač Veljko Milković koji je nedavno je uvršćen u knjigu „Izobilje energije sada”, čiji je priređivač bivši fizičar iz NASA Brajan Beret. Veljko Milković je osmislio tzv. dvostepeni oscilator, naizgled jednostavnu spravu, za koju tvrdi da prvi put u istoriji objedinjuje dostignuća dvojice velikih naučnika – Arhimedevu polugu i Galilejevo klatno.
Suštinska vrednost otkrića, kako sam kaže, ogleda se u činjenici da se tako dobija više energije nego što je uloženo, što u uslovima sadašnje energetske od velike važnosti.
Naime, lagani pokret klatna na drugom kraju poluge izaziva snažne mehaničke udarce koji mogu da traju neprekidno duže od dva sata. Prema važećem naučnom mišljenju, nemoguće je dobiti više energije nego što se uloži, a pomoću dvostepenog oscilatora dobija se do 18 puta više energije od uloženog, objašnjava Veljko Milković.

SRPSKI PROZOR U BEŽIČNI SVET

Da li i kako ljudi prihvataju novo? Na ovo pitanje bi se mogli tražiti odgovori, počevši od Talesa do Ničea, ali uvek bi sumnja ustupila mesto zdravom razumu. Možda u svemu ovome vidimo i neko oko „Velikog brata” kako nas posmatra, ali treba pogledati iza toga. Projekat ProSense, koji ostvaruju diplomci Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, predvođeni profesorima Veljkom Milutinovićem i Srđanom Krčom, uvodi nas u budućnost koja se neibežno primiče.

Piše:  Saška Stanković

Ljudska istorija pamti heroje, vojskovođe, naučnike, filozofe, pisce, pesnike… Pojedince koji su zadužili ljudski rod i zaslužili svoje mesto među zvezdama.
Danas živimo u elektronskoj eri, razdoblju računara, Interneta, mobilne telefonije i masovnih medija. Nije teško pronaći put ka slavi, postati deo komercijalne mašinerije. Međutim, još postoje ljudi koji smisao života pronalaze u nauci i istraživanju. Zahvaljujući njima ljudska civilizacija napreduje svakim danom, otkrivajući nove činjenice koje priroda brižljivo čuva. Napretkom nauke stvaraju se mogućnosti za razvoj različitih oblasti. Tako dolazimo i do bežičnih senzorskih mreža, tehnologije u ekspanziji.
Naime, detaljna istraživanja u oblasti nanostruktura i senzora omogućila su proizvodnju uređaja za detekciju različitih parametara. Uporedo sa ovim progresom, proces minimizacije računarskih čipova doveo je do implementacije pomenutih mreža. Senzorski čvor, kao osnovna jedinica senzorske mreže, u suštini je mikroprocesor sa ugrađenim senzorima, osposobljen za komunikaciju. Dovoljan broj (par, desetak, sto ili čak nekoliko hiljada) čvorova formira jednu senzorsku mrežu.
Istorija prve tragove ostavlja u vojnoj industriji, kao što je slučaj sa skoro svim opšteprihvaćenim i uspešnim sistemima. Međutim, poslednjih godina senzorske mreže Reč je o vrlo jednostavnoj i relativno jeftinoj tehnologiji. Precizan postupak dizajna i implementacije senzorske mreže rezultuje razvojem dobre namenske infrastrukture.
Srbija na senzorskoj mapi
Zavisno od senzora koji se koriste, navedene mreže se mogu primeniti u različitim oblastima. Polja primene su ekologija, poljoprivreda, turizam, medicina… Medicina je oblast u kojoj senzorske mreže imaju najveći potencijal. Današnjica donosi svakodnevne probleme, ljudi se suočavaju sa različitim stresnim situacijama, broj obolelih osoba se povećava, broj starih osoba kojima je nega neophodna raste. Ovo su parametri koji povećavaju opterećenje zdravstvenih radnika i troškove zdravstvenog sistema.
Senzorske mreže mogu da ponude rešenje, da omoguće automatski i stalni nadzor pacijenata i ljudi kojima je zdravstvena nega potrebna. Senzori mogu da prate različite parametre ljudskog tela – puls, krvni pritisak, disanje i mnoge druge – i na taj način obezbede detekciju i prevenciju bolesti. Ako stvari posmatramo unapred, neko bi mogao reći da poniremo u dubine naučne fantastike. Da li je baš tako? Razvoj senzora koji se ugrađuju u telo je realnost, a zahvaljujući ovoj činjenici mogućnosti senzorskih mreža postaju neograničene.
Implementacijom mreža stvara se osnova za razvoj „pametnog” okruženja i integraciju fizičkih stvari koje nas okružuju u virtuelni svet, što predstavlja korak ka jednoj potpuno novoj paradigmi, Internetu stvari. Navedene činjenice su već uveliko stvarnost zapadnog sveta i Sjedinjenih Država, ali i Srbija bi uskoro mogla da se nađe na mapi senzorskog sveta.
Za postizanje ovog cilja odgovorni su diplomci i poslediplomci Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, na čelu sa profesorom Veljkom Milutinovićem. Profesor već godinama, ulažući i svoje iskustvo i dobru volju, sarađuje sa studentima i održava korak sa najnovijim tehnologijama, podižući svest javnosti o nužnosti naučnog rada i napretka. Dokaz ove činjenice je zavidan broj evropskih projekata kojima rukovodi. U ovom kontekstu vredi pomenuti projekat ProSense, „srpski prozor” u svet bežičnih senzorskih mreža.
Projekat okuplja nekoliko vrlo uticajnih akademskih i industrijskih partnera, među kojima treba izdvojiti Ericsson iz Irske. Koordinator projekta, profesor Srđan Krčo, pre nekoliko godina otišao iz zemlje u Irsku u potrazi za napretkom. U Irskoj je pronašao utočište. Ne zaboravivši korene, nastojao je da održi veze sa kolegama iz Srbije i da svetske inovacije prezentuje na najbolji način, prvenstveno prenošenjem znanja mladim kolegama. Njegovom ličnom i inicijativom profesora Veljka Milutinovića pokrenut je projekat ProSense.

Više u časopisu…

Zar je dotle došlo da je priroda prepoznala čoveka kao protivnika?

Da li je  99. majmun shvatio da ima samo jednog istinskog neprijatelja – čoveka?

Postoji li u morfogenetskom polju životinja kolektivno znanje o opasnosti koja im preti od ljudi?

U međuvremenu brojni zoolozi govore o ozbiljnim nevoljama – sve učestalijim napadima životinja na ljude. Divlje se više ne ponašaju kako mi očekujemo, tako kalifornijska naučnica Džej Bredšo, specijalista za slonove, opisuje nagli porast nasrtaja majmuna u minulih deset godina. Ona tvrdi: „Slonovi su vegetarijanci, zato nemaju osnova da ubijaju ljude. Životinje su shvatile da imaju samo jednog neprijatelja – čoveka”.

Ali, ne pokazuju samo slonovi rastuću nasilnost prema čoveka: Vlasti u SAD i Kanadi zabrinuto beleže sve više napada divljih životinja na ljude, Rumunija i Kolumbija prijavljuju sve češće nasrtaje medveda. Lovci na irvase ili sakupljači pečurki u Švedskoj lako postaju žtrve mrkog medveda.

Časopis „Nju sajentist” piše: „Iz Sijera Leone i Ugande stiže sve više izveštaja o šimpanzama koje ljude teško povređuju ili ih ubijaju”. A „Los anđeles tajms” saopštava: „Od 2000. godine  širom sveta dvostruko je više smrtonosnih ujeda ajkula nego u proteklih 50 godina 20. veka”.

Bioliog Skorsbi Šepard iz Australije skreće pažnju na činjenicu da se u oblastima koje su bile poznate po tri-četiri udesa sa ajkulama u deset godina, u međuvremenu to događa, najmanje, jednom godišnje. Ukupno svake godine na tom kontinentu nastrada 14 ljudi, a broj nesreća bez smrtnih posledica znatno je veći.

Morski biolozi i brojna ekološka udurženja procenjuju da ljudi ubiju sto miliona ajkula godišnje. Dakle, na jednog čoveka koga usmrti ajkula dođe 7.142.857 ajkula koje ubiju ljudi! Treba li da nas čudi da se svest o opasnosti od čoveka utkala u kolektivno znanje ajkula?

U nauci ne postiji kategorija, ni klasifikacija prema kojoj sve životinje usmrćuju ljude jer zoološkim poretkom nisu povezani medvedi s tigrovima i ajkulama i slično. Naučnici toliko ozbiljno shvataju ove napade da su uveli statističku kategoriju sukob čovek-životinja (HAC, Human-Animal Conflict).

Fenomen „100. majmuna” podrazumeva da nešto novo što otkrije mali broj ljudi može ostati ograničeno samo na njihovo polje svesti. Ali postoji jedna tačka na kojoj pojedinac koji je do nečeg došao postiže neophodanu razliku, čime to polje načini skok i na druge članove zajednice. Jednog trenutka će kritična masa biti prevaziđena i novi putevi i spoznaje važiće za sve.

Fenomen je dobio ime po knjizi „Stoti majmun” Kena Kejsa. Japanski majmuni (Macaca Fuscata) su više od 30 godina posmatrani u prirodi. Ostavljani su im  slatki krompiri koje su rado jeli, ali im se nije dopadao ukus zalepljene zemlje i peska. Mala ženka Imo iznašla je da se to može rešiti ako slatki krompir opere u reci. Trik je pokazala svojoj mami, a njeni drugari su isto naučili u igri naučili i pokazali majkama.

Naučnici su posmatrali kako ovu kulturološku novinu preuzimaju drugi majmuni. Za nekoliko godina svi mladi majmuni su naučili da pranjem učine slatki krompir sebi prijatnijim za jelo. Odrasli koji su oponašali decu usvojili su ovaj socijalni napredak, a ostali su i dalje jeli prljav slatki krompir.

Tada se desilo nešto iznenađujuće. Recimo da je jednog jutra na ostrvu Košima 99 majmuna pre jela pralo krompir u reci i da je tog jutra 100. majmun to isto naučio. Iste večeri počeli su praktično svi u koloniji da peru krompir pre nego što ga pojedu.

Pridodata energija 100. majmuna na neki način je proizvela ideološki proboj.

Ali najveće iznenađenje za naučnike je bilo da je „moda” pranja slatkog krompira preskočila more: pripadnici majmunskih čopora na drugim ostrvima i kopnu su počeli pre jela da peru slatki krompir.

Kada određena svesnost dostigne kritičku brojku, moći će da se prenosi duhom.

Polje pamćenja prirode: Prepostavka britanskog biologa Ruperta Šeldrejka počiva na tome da svi prirodni sistemi (orhideje, golubovi, molekuli insulina…) preuzimaju od svih primeraka svoje vrste, bez obzira gde i kada oni živeli, kolektivno pamćenje. I da ono ponavljanjem biva sve dublje utkano. Priroda ili svojstva nekih stvari su, dakle, rezultat procesa habitacije ili navike.

Neka mlada lasta će se u potrazi za hranom, ćišćenju perja, gnježđenja itd. ponašati kako je uobičajeno za laste. Primajući instinkte svoje vrste nevidljivim uticajem i orijentiše se kolektivnim pamćenjem, ona sazreva (biva formirana).

Pamćenje nije samo kolektivno već i kumulativno, tako da nove sposobnosti mogu biti bolje usvojene ako su poznate većem broju pojedinaca.

Morfogenetska polja su nematerijalna polja snage koja se prostiru u prostoru i održavaju u vremenu. Ta polja deluju morfičkom rezonancom koja dodiruje sličnosti: što je jedan organizam sličniji nekom ranijem, time je morfička rezonanca jača.

Za razliku od većine biologa, Rupert Šeldrejk ne pripisuje genima tako svemoćnu ulogu u razvoju organizma. Oni kodiraju informacije za redosled hemijske građe u RNK i molekulima belančevina. Plan gradnje, prema kojem će se organizam razviti, daju morfogenetska polja koja su nematerijalno nasleđena.

Branka Mraz

Zašto ljudi uživaju u seksualnom odnosu? Zašto postoji ljubomora na naše partnere i zbog čega je prevara u vezi toliko omražena? Zašto penis izgleda tako kako izgleda? Zašto žene mogu da iskuse orgazam? Zašto muškarci gube vreme masturbirajući?

Piše:  Mićo Tatalović

Ženska seksualna maštanja, masturbacija, promiskuitet, silovanje… Možda zvuči kao nešto iz seks-šopa, ali u stvari sve ove reči se često nalaze u ozbiljnoj literaturi u vezi sa evolucijom ljudske seksualnosti. Dotična intrigantna grana evolucione biologije i psihologije istražuje razne pojave u ljudskoj seksualnosti i upražnjavanju seksa, pokušavajući da shvati ljudsko ponašanje u sklopu evolucije i ideja seksualnog odabira. Ovakva istraživanja su važna da bismo shvatili koliku je ulogu seks igrao u evoluciji i koliko je naše ponašanje danas predodređeno prilagođavanjima koja su bila korisna našim precima u prošlosti i koja su evoluirala mehanizmima prirodnog i seksualnog odabira.
Odnos prema seksu se menja i u vremenu i prostoru; u različitim kulturama i istorijskim razdobljima. Današnji prilično liberalni svetonazor u zemljama Zapada omogućava mnogim prirodnim seksualnim tendencijama da isplivaju iz tabua u javnost: u film, medije i marketing, ali takođe omogućuje naučnicima da ispitaju značenje i moguće razloge za postojanje tih tendencija. Seksualno zdravlje je važan vid modernog života; mnogi parovi imaju nevolje sa začinjanjem potomstva i mnoge seksualno prenosive bolesti (npr. HIV, hlamidija) kruže ljudskom zajednicom – znati kako se suočiti sa ovakvim izazovima važan je zadatak savremene medicine.
Nedavna otkrića kao što su proizvodnja spermatozoida iz ćelija koštane srži uzetih od odraslih ljudi i usavršavanje vakcine protiv HPV (ljudski papilom virus) koja može sprečiti nastanak raka grlića materice stvara nadu za buduće medicinske zahvate u lečenju neplodnosti i seksualno prenosivih bolesti. Skorašnje istraživanje je, takođe, pokazalo da HPV virus može uzrokovati rak grla i da je oralni seks jedan od rizika (naime, prirodno stanište HPV virusa su genitalije).

Muškobanjaste crte

Osim medicinskih implikacija, ljudska seksualnost ima mnogo više da ponudi onima koji se usude pitati prava pitanja i tražiti odgovore. Zašto ljudi uživaju u seksualnom odnosu? Zašto postoji ljubomora na naše partnere i zbog čega je prevara u vezi toliko omražena? Zašto penis izgleda tako kako izgleda? Zašto žene mogu da iskuse orgazam? Zašto muškarci gube vreme masturbirajući?

Jedna od glavnih pretpostavki istraživanja evolucije ljudske seksualnosti jeste ta da muškarci mogu povećati svoj biološki učinak (broj potomaka/gena ostavljenih u sledećem naraštaju) imajući seks sa što više žena (seks sa više žena=više potomaka=više gena=veća mogućnost da će ti geni opstati u borbi za opstanak). Žene, pak, mogu da uvećaju svoj imajući seks s najkvalitetnijim muškarcima; pošto je broj potomaka koje ona imati unapred određen fiziologijom. Kvalitet je važniji od kvantiteta za žene, zato bi žene koje su birale muškarce sa najboljim genima ili s genima koji se najbolje slažu sa njenim ostavile najviše potomaka/gena u sledećim pokolenjima (kvalitetniji geni=veća šansa za opstanak u borbi za opstanak). Ovaj središnji deo teorije seksualnog odabira logički dovodi do međupolnog sukoba: muškarci bi trebalo da budu promiskuitetniji, a žene bi trebalo da biraju samo mali broj najkvalitetnijih. Evolucioni interesi dva pola dolaze u sukob!
Ženama su potrebni partneri da im pomažu da othrane/odgaje decu; pošto je polni odnos 50:50 nisu sve u prilici da izaberu najkvalitetnije muškarce. I to dovodi do promiskuiteta među ženama; mogu sklopiti partnerstvo s jednim, ali u isto vreme dobiti gene drugog muškarca za svoju decu. Naravno, muškarci bi trebalo da pokušaju zaustaviti prevaru partnerke; ako se to dogodi, završiće odgajajući tuđu decu i neće ostaviti svoje gene u sledećem naraštaju. Muškarci koji zaustave prevaru ili nekako poprave posledice prevare, ostavili bi više gena u sledećem pokolenju i tako bi geni koji bi kodirali prilagođavanje u ovom sukobu interesa evoluirali seksualnim odabirom i kod žena i kod muškaraca. Žene bi, naime, profitirale kada bi mogle zadržati interes i ulaganja svojih partnera za/u sebe i svoju decu bez obzira ko je pravi otac.
Sa evolucione tačke gledišta: muškarci žele da budu promiskuitetni, a da im žene budu verne; žene žele da muškarci misle da su im verne i tako nastave ulagati u njih i njihovu decu, ali isto tako i da budu promiskuitetne da bi se domogle najboljih gena za svoje potomke. Ovakav sukob interesa doveo bi do evolucije ženskog promiskuiteta: da bi muškarci bili promiskuitetni, moraju imati nekoga s kim bi bili neverni, dakle žene bi takođe morale biti promiskuitetne. Prvo pitanje je onda: jesu li žene bile promiskuitetne u toku naše evolucije?

Više u časopisu…

Čime su graditelji prenosili najteže kamene blokove za hram u Balbeku, koji su dostizali 1.100 tona, ako današne najmoćnije dizalice podižu najviše 1.000 tona?

Zašto su sve potonje više podložne zubu vremena od Velike piramide u Gizi? Kako su sekli stene do preciznosti od 0,2 milimetara, ako se danas najsavršenijom obradom dobija 0,125 milimetara? Ko je dopremio stene čija težina premašuje nekoliko desetina tona na uzvisinu višu od 3.500 metara?

Piše:  dr Petar Kočović

Širom sveta postoji veliki broj antičkih građevina čija su arhitektura i način gradnje misterija za današnje inženjere. Ogromni megalitni blokovi se nalaze na neverovatnim mestima, ukomponovani tako da je dorada bila na samom mestu ugradnje. Ova tehnologije je, doduše, danas poznata kod izrade mlaznih aviona tipa MIG – nijedan avion nema isti kokpit. Ne govorimo o različitim generacijama istog modela; jednostavno, iste generacije aviona su imale različite instrument-table. Ako je to moguće u 20 veku, zašto ne bi bilo u stara vremena?
Šta je, dakle, neobično na prvoj slici?
Ruine se nalaze u Peruu, blizu čuvenog mesta Kusko. Evo šta je neobično: obratite pažnju na najveći kamen na sredini slike. On ima – ni manje, ni više – nego 12 ivica! A težak je nekoliko desetina tona! I nalazi se na više od 3.500 metara nadmorske visine. Ovakvih stena teških 50 i više tona na ovom lokalitetu ima na desetine. Ko ih je ovde dopremio i kako?
To nisu najteži blokovi, pomenućemo nekoliko težih:
o Stounhendž je megalitski spomenik iz neolita, smatra se da potiče iz 3200. godine p.n.e. Pretpostavlja se da su najveći teški stotinak tona i više. Ko je i kako tako velike stene preneo na ovo mesto? I šta simbolizuje Stounhendž?
o Evo kamena koji je težak oko 500 tona i nalazi se u Meki. Za ovaj crni monolit se ne zna kako je dospeo na ovo mesto, a još manje na koji način je dopremljen. Kao povod za dopremanje navodi se da je crni kamen bio poklon Adamu kada su on i Eva otišli iz Rajskog vrta i kasnije postali simbol Božjeg zaveta sa Abrahamom, Ismailom i muslimanskom zajednicom. Pozdravljajući crni kamen prilikom prolaska, Muslimani obnavljaju svoj savez sa Bogom govoreći da je to „desna ruka Božja” i da je bio beo, ali je postao crn primivši sve grehe na sebe.
Ali, postoje teži: to je pet kamenih blokova teških po 1.100 tona svaki! Postavljeni su u hramu Balbek u Libanu koji podseća na grčki Akropolj. Međutim, jedan je ostao neugrađen iz neobjašnjivih razloga. Hram u Balbeku, takođe poznat i kao Heliopolis, u stara vremena izgledao je kao na crtežu prikazanom ispod. Danas je jako oštećen – jedino je platforma ostala gotovo netaknuta, sve ostalo je uništeno. I  u ratu 2006. godine nije prošao bez bombardovanja. Kao da su krivci za sukob bili sakriveni baš tamo.
Danas su ostale zidine i patforma. Po površini on je oko šest puta veći od Akropolja. Donja slika prikazuje hram koji sadrži kamen od oko 1.000 tona. Tridesetoro ljudi stoji pored njega, a treba još tolio da bi se opisala dužina. Fascinantnih 1.100 tona.
Treba reći da je najbliži kamenolom nekoliko desetina kilometara udaljen. Kako su preveženi ovakvi monoliti? Ko je to uradio ? I zašto peti  nije ugrađen? Odgovore na ova pitanja nećemo dobiti skoro, ako ih ikada dobijemo.

Više u časopisu…

Dvoje od troje nikada ne oboli, čak ni polovina zagriženih pušača!
Najnovije proučavanje ukazuje napreviđene činjenice i nagovešćuje da istraživači moraju da otkriju nešto pitajući se: zašto je pretežni deo čovečanstva imun na smrtosnosnu bolest?

Svake godine milionima ljudi otkriju rak, što je i te kako veliki broj. A šta je s drugom stranom statistike?

Dvoje od troje nikada ne oboli, čak ni polovina zagriženih pušača! Najnovije proučavanje ukazuje na previđene činjenice i nagovešćuje da istraživači moraju da otkriju nešto pitajući se: zašto je pretežni deo čovečanstva otporan na smrtosnosnu bolest?

Đerđ Klajn, počasni profesor mikrobiologije i tumorske biologije iz Karolinska instituta u Stokholmu (Švedska), istraživač i predavač još iz četvrdesetih godina, u studiji nazvanoj „Ka genetici otpornosti na rak” osvetljava zašto jedni obolevaju, a drugi obolevaju. Izvesno je da postoji genotip otporan na rak koji ga „sprečava u samom začetku”, zbog čega većina stanovništva ostaje zdrava.

Patnje bolesnika i porodica nagnala je većinu naučnika da se usredsrede na naslednu prijemčivost za rak. U jednu ruiku, genetska izdržljivost uveliko nije izučavana, verovatno zbog procene da je to samo druga strana istog novčića. Na primer, ako je bolest izazvana mutacijama (promene) u genima koji nadgledaju ćelijsku deobu, sasvim je razumno pomisliti da je otpornost redak događaj u tome. Ali Đerđ Klajn kaže da, možda, postoji drugačiji (alternativni) pristup pojavi. Verovatno većina ljudi nosi raznovrsne zaštitne mehanizme koji onemogućuju razviće kancerogenih ćelija i zaustavljaju širenje obolenja u najranijim danima.

Evoluciono oružje
Otpornost na rak mora biti, smatra on, izučena u samoj suštini. Moguće je, čak, da je evolucija našu vrstu naoružala veoma delotvornim odbrambenim ustrojstvom koje uveliko predupređuje kruženje i rasprostiranje zaraženih ćelija u krvi, onemogućujući ih da se neobuzdano umnožavaju (metastaza), i sprečavajući stvaranje obolelih ostrvaca (na primer, u prostati i dojkama) na samom početku.

U prethodnim raspravama Đerđ Klajn je prepoznao pet vrsta protivkancerne odbrane. Prva je imunološka, a primenjuje se na oblike povezane s virusima. Istraživači su, recimo, uporedili odziv antitela veveričastog majmuna i marmozeta (mali majmun), zaraženih virusom jednog vida herpesa (Herpesvirus saimri) koji je endogen (uzrokovan unutrašnjim činiocima samog organizma) kod prvih, a nikada nije uočen kod drugih. I kada su zaraženi, kod marmozeta je brzo uznapredovao limfom, ali nije kod veveričastih majmuna. Otkrivena je upadljiva razlika u vremenskom odzivu antitela kod jednih i drugih. Kod otpornih na tumor veveričastih majmuna količina antitela narasla je do najvišeg iznosa tri dana nakon zaraze, kod marmozeta je to potrajalo desetostruko duže – tri sedmice! Upravo zbog tog kašnjenja kod potonjih se naglo razvio limfom. Drugim rečima, imuni odgovor bio je uslovljen genetskim razlikama.

Druga je genetska (nasledna), a najubedljiviji uzor je mehanizam DNK popravki. Istraživanja su pokazala da postoje odstupanja u pojedinačnoj delotvornosti, kao što je to slučaj sa obolenjem kod kojeg nije moguće otkloniti oštećenja izazvana ultraljubičastim zracima (xeroderma pigmentosum) jer su takvi ljudi veoma osetljivi i, čak, pod zaštitom obole od raka kože. (Šest puta se češće javlja među Japancima).

Više u časopisu…

Uveliko se nastoji da produženjem života neki ljudi na našoj planeti dočekaju daleku 2150. godinu, a smatra se da će do punog zamaha na poboljšanju doći za deceniju-dve. Protivnici, poput Frensisa Fukujame i bioetičara Džordža Anasa, zalažu se za sveopšti sporazum koji bi genetske promene označio kao – zločin protiv čovečnosti! Ako ćemo živeti 150 godina, kako ćemo znati kad je vreme da zasnujemo porodicu? Bude li čovekov život lišen svakog bola i bolesti, hoćemo li znati šta je to sreća?

PREPRAVKA ČOVEKA

Piše: Stanko Stojiljković

Da bi se pročitao „nasledna otisak” side (AIDS), trebalo je 15 godina; kada se 2003. pojavio virus SARS-a naučnici su mu genom odgonetnuli za svega 31 dan. Broj nanotehnoloških patenata udvostručuje se svake dve godine, a u pet područja postoje tehnološki postupci ili probno lečenje za čovekovo poboljšanje: promene gena (genetske modifikacije), lekovi koje osnažuju naše fizičke moći, psihoaktivne aupstance koje utiču na raspoloženje, apetit, pamćenje, libido i koncentraciju, umetci (implantati) koji nadomeštaju delove tela i mogućnosti produženja prosečnog životnog veka.
Smatra se da će do punog zamaha na „poboljšanju ljudi” doći za deceniju-dve, a uveliko se nastoji da produženjem života neki ljudi na našoj planeti dočekaju daleku 2150. godinu!
U Agenciji za napredne odbrambene istraživačke programe (DARPA), u američkoj vojnoj bazi u Arlingtonu, ciljano se menja metabolizam vojnika da bi izdržali bez sna i hrane i do sedam dana! Drugo istraživanje, pak, pokušava da ih osposobi da snagom svojih misli, usredsređeni na ranu, zaustave vlastito krvarenje.
Kada je u jesen 2000. rođen mali Adam Neš, lekari su mu odsekli komadić pupka, izdvojili matične ćelije i ubrizgali ih u koštanu srž starije sestre Moli koja je bolovala od retke nasledne bolesti – Fankonijeve anemije. Mališan je začet veštačkom oplodnjom, a zatim je među nekoliko zametaka (embrion) pomoću preimplantacione genetske dijagnostike (PGD) izabran kao savršeni davalac koštane srži svojoj teško bolesnoj sestri.
„Stotinama hiljada godina bili smo usmereni ka spoljašnjem svetu, s ciljem da promenimo okolinu. Sada raspolažemo tehnološkim zahvatima usmerenim ka nama, na menjanju našeg uma, metabolizma, ličnosti, pa i naše dece”, napisao je Džoel Garo, urednik „Vašington posta” i pisac knjige „Radikalna evolucija”.
Slično misli Gregori Stok, potpisnik štiva „Redizajnirani ljudi”, profesor na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu i savetnik za biotehnologiju bivšeg američkog predsednika Bila Klintona: „Granica je jedino u nama samima”.
I Nacionalni savet za nauku (NSF) u SAD još 2002. predskazao je neizbežnu naučnu i tehnološku revoluciju koja bi mogla da omogući „velika poboljšanja” ljudskih sposobnosti. Godinu dana kasnije Predsednikov bioetički odbor, koji je Džordž Buš utemeljio da bi ga savetovao u vezi s kloniranjem i matičnim ćelijama, sastavio je listu tehnologija koje bi, sada ili u budućnosti, mogle da osnaže uobičajeno čovekovo delanje. Nabrojano je pet područja u kojima već postoje zahvati ili lečenje za „čovekovo poboljšanje”, uključujući genetske izmene, lekove koji osnažuju fizičke odlike, psihoaktivne tvari koje deluju na raspoloženje, apetit, pamćenje, libido i koncentraciju, umetke (implantati) koji nadomeštaju delove tela i produženje prosečnog životnog veka. Iako su s nekim zahvatima već započeli, NSF smatra da će do punog zamaha „poboljšanja čoveka” doći za 10 do 20 godina.
Sve ove tehnologije nastale su s prvenstvenim ciljem da se pomogne bolesnima, a posle toga bile su dostupne svima koji tragaju za nekim poboljšanjem svoga tela ili uma, naglašava Džoel Garo. A prilika za unapređenje je mnogo: u svetu se usavršava 40 lekova koji jačaju pamćenje, usredsređenost (koncentracija), sposbnost donošenja odluka i planiranja.
Gerontolozi najavljuju da smo na početku razdoblja koje će iznedriti znatno produženje životnog veka. Pre jednog stoleća očekivano životno doba u razvijenom svetu iznosilo je 55, a sada 80 godina.
„Do čudesnog produženja životnog veka došli smo slučajno, jer to nismo planirali”, naglašava Sara Harper, direktor Instituta za starenje Univerziteta Oksford.
Sada se, međutim, ciljano radi na produženju ljudskog veka da bi neki od nas koji u ovo vreme živimo bili na planeti i 2150. godine. Futurolog Rej Kerzvejl predviđa da će za nekoliko decenija očekivano životno doba na Zapadu narasti, barem, na 120 godina. Većina bolesti moći će da se predupredi ili izleči. Lekovi će biti pojedinačno „skrojeni” na osnovu bolesnikove DNK, a majušni roboti, tzv. nanoboti, biće ubacivani u krvotok. Pre svega, predstavljaće „dijagnostičku patrolu”: otkriju li da nešto u čovekovom telu nije u redu, odmah će ga upozoriti.
Ako možemo na napravimo bolja ljudska bića dodavanjem određenih gena, zašto to ne bismo učinili, izjasnio se nobelovac Džejms Votson koji je 1953. godine, sa Frensisom Krikom, otkrio ustrojstvo (struktura) DNK. I Gregori Stok vidi neizbežne plodove odgonetanja ljudskog genoma: „Potrošili smo milijarde dolara da bismo razotkrili našu biologiju. Nismo to učinili samo iz radoznalosti, nego da bismo poboljšali svoje živote.”
Da li sva ova „poboljšanja ljudi” nužna i neizbežna?

Više u časopisu…

BOG SE ZOVE PLANKOVA DUŽINA

U traganju za korenima pojedini naučnici, kao Abhaj Aštekar, smatraju da je našem kosmosu prethodio pređašnji, što znači da se nikad nije dogodio „Veliki prasak” već „Veliko skupljanje”. Da li to zauvek srušiti opštu teoriju relativnosti Alberta Ajnštajna? Delimično potkrepljujući ovu pretpostavku braća Igor i dr Griška Bogdanov i Mića Jovanović Božinov, u uzbudljivoj knjizi „Pre Velikog praska”, ustvrđuju da sadašnji fizički svet potekao iz matematičkog dajući za pravo religijskim učenjima da je „Bog u nama” ili u informaciji.

Svet nije sačinjen u vremenu,

već od vremena

Sveti Avgustin

Piše: Aleksandar Milinković

Abhaj Aštekar  (Abhay Ashtekar) se i danas seća svoje reakcije kada je prvi put video simulaciju povratka univerzuma u svoje početno stanje – lopticu veličine klikera. Aštekar danas radi kao direktor Instituta za gravitacionu fiziku i geometriju na Univerzitetu u Pensilvaniji (SAD). Šta se toliko važno dogodilo tog dana?
„Univerzum se uglavnom ponašao kao što je bilo očekivano, postepeno je postajao sve manji i gušći, dok su zvezde i čitave galaksije nestajale jedna za drugom. Međutim, umesto da dostigne tačku singulariteta i postane loptica, univerzum je započeo ponovo da se širi. Svi smo se pitali šta se to zapravo događa”, kaže Aštekar.

Da bi bio siguran da se, zaista, događa ono što vidi, Aštekar je zamolio svoje kolege da pokušaju da nađu razumno objašnjenje i da za šest meseci ponovo sednu i pokušaju da napišu izveštaj. To su i učinili 2006. godine. Tako je nastala teorija po kojoj se „reciklaža univerzuma” zasniva na tzv. zakrivljenoj kvantnoj kosmologiji (LoopQuantumCosmology – LQC) čime se može objasniti samo rađanje univerzuma – a to nije pošlo za rukom ni Ajnštajnou sa opštom teorijom relativnosti.
LQC muči fizičare još od 2003. godine kada se rodila ideja da je naš univerzum mogao da nastane kao posledica kolapsa prethodnog univerzuma. Na osnovu takve teorije mogu se graditi pretpostavke koje realno možemo da proverimo. Ako se zaista potvrde, „Veliki prasak” će ustupiti mesto „Velikom skupljanju”, i tada ćemo konačno otkriti kvantnu strukturu prostor-vremena. Umesto univerzuma koji je nastao iz tačke konačne gustine, dobićemo univerzum koji se obnavlja, verovatno kroz večnu seriju širenja i skupljanja, bez početka i bez kraja.

Napuštanje Ajnštajna

LQC  je, zapravo, prva konkretna teorija i predstavlja kombinaciju Ajnštajnove teorije gravitacije i kvantne mehanike. Teorijski fizičari danas smatraju da je jedna ovakva teorija neophodna da bismo mogli da razumemo šta se događa kada se telo mikroskopske veličine nađe pod uticajem ekstremno moćne gravitacione sile, kao što se, na primer, dogodilo u blizini „Velikog praska”. Sredinom osamdesetih, Aštekar je preinačio jednačinu opšte teorije relativiteta i prikazao je u okvirima kvantne mehanike. Zajedno s teorijskim fizičarima Li Smolinom (Lee Smolin) i Karlom Rovelijem (Carlo Rovelli), kasnije je iskoristio ovakav okvir da bi pokazao da je tkivo prostor-vremena sačinjeno od finih linija zakrivljenog magnetnog polja. Ako zumirate dovoljno daleko pred vama će se ukazati meka i neprekidna površina univerzuma, ali ako bliže pogledate, videćete svemir ispunjen nedeljivim paketićima ili kvantima, veličine 10-35 kvadratnih metara.
Godine 2000. Martin Bojovald (Martin Bojowald), tada doktorand kod Aštekara, sačinio je na osnovu kvantne gravitacije model univerzuma i tako je LQC teorija rođena.
Bojovaldov glavni doprinos je dokaz da, za razliku od opšte teorije relativiteta, fizika LQC-a ne prestaje da važi u trenutku „Velikog praska”. Kosmolozi najradije zaobilaze singularitet  („tačku” koju fizika još ne može ni da objasni, ni da ospori) jer u toj tački gravitacija postaje beskonačna, a i temperatura i gustina univerzuma. Zbog toga što svojom osnovnom jednačinom ne može da objasni takvu beskonačnost, opšta teorija je nemoćna da opiše šta se događa tokom „Velikog praska”. Bojovald je pokazao kako se omraženi singularitet može izbeći.
U tome je najznačajniji doprinos Aštekara i njegovih saradnika. Ideja da simuliraju povratak univerzuma ka početku, u njihovom kompjutersko-matematičkom modelu, pokazala je da umesto da postane beskonačno gust pre „Velikog praska”, on je u tom trenutku prestao da se sažima i nastavio kretanje u suprotnom pravcu, u pravcu novog širenja. Singularitet je jednostavno nestao (Physical Review Letters, vol 96, p 141301).
Međutim, slavlje je kratko potrajalo. Kada su upotrebili LQC da bi posmatrali buduće ponašanje našeg univerzma daleko posle početka širenja, bili su šokirani – univerzum je počeo da se sažima, suprotno svemu što znamo o kosmosu. „To bi značilo potpuno odstupanje od opšte relativnosti”, kaže Aštekar.
Ipak, posle grozničavog rada i novih proračuna, Aštekar i njegove kolege su uspeli da reše problem. Njihovim ranijim proračunima je jednostavno nedostajao samo mali deo kosmičkog prostora, i kada su to uzeli u obzir, univerzum se, prema LQC, sjajno uklapao u opštu teoriju relativnosti i širenje univerzuma, ali za singularitet i dalje nije bilo mesta. Ostvaren je veliki  korak napred. „Svi smo se nadali”, kaže profesor Roveli (Rovelli), sa Univerziteta u Marselju, „da će jednom, kada naučimo da korektno tumačimo zakone kvantnog univerzuma, singularitet ,Velikog praska’ jednostavno nestati, ali to se nikada ranije nije dogodilo.”

Hokingove
„crne rupe”

„Ako se konačno potvrdi da je LQC potpuno održiva teorija”, kaže fizičar Klaus Kifer (Claus Kiefer) sa Univerziteta u Kelnu, „naš univerzum se rodio iz prethodnog univerzuma koji je takođe prošao kroz svoj period širenja pre nego što je sabijen pod uticajem gravitacije.” Kao što se sva materija sabija do mikroskopske veličine, i prethodni univerzum je dostigao tzv. Plankovu gustinu, 5.1 × 1096 kilograma po kubnom metru. U toj fazi, prestao je da se sabija, „prasnuo” je i dao nam naš univerzum.
I posle ovako elegantnog tumačenja, problem ostaje otvoren jer je nemoguće isključiti delovanje gravitaciona sila u pravcu daljeg sabijanja. Ali, do koje granice je to moguće?
Prema važećoj teoriji, međutim, ništa ne može da dostigne Plankovu gustinu. Kada bi se neki kosmički objekat sa masom koja je trilion puta veća od solarne, sažeo na veličinu protona, dalje sažimanje bi se zaustavilo jer se u tom trenutku javlja neobična repulzivna sila prostor-vremena koja je dovoljno jaka da spreči dalje delovanje gravitacije. Tako je, prema Aštekarovoj grupi, prethodni univerzum ipak mogao da se sažme do mikroskopske veličine iz koje će zatim nastati naš svet, a da pritom, nijednog trenutka ne dođe do nastanka „nulte tačke”.
Ipak je i dalje nepoznato: šta se događalo pre toga? Da li je i prethodni univerzm imao zvezde i galaksije? Da li su vladali isti prirodni zakoni? I konačno, šta će se dogoditi sa nama? Da li će i naš svet početi da se sažima, sve do zrna peska koje će postati roditelj nekog novog sveta?

Više u časopisu…