Mitovi u obrazovanju: Dečaci su bolji u matematici, latinski trenira logičko mišljenje, sport je dobar za mozak, IQ određuje ocene, nikad nije prerano za strani jezik… Činjenice su začuđujuće drugačije

Čini se da za roditelje obrazovanje dece nikad nije zauzimalo važnije mesto. Želimo našem potomstvu budućnost sa što boljim izgledima, zato je uspeh u školi tako važan. Kontrolišemo domaći, održavamo kontakt sa nastavnicima i propitujemo  nepravilne glagole. I to nije sve, trudimo se da smo u toku po pitanju obrazovanja- za dobro naše dece.

Tako smo naučili da sa muzikom vežbamo i matematiku. Poslušali smo naučnike pa naše malecke šaljemo na engleski. Kupujemo vežbanke sa mozgalicama i vozimo ih na trening, jer to navodno treba da IQ natera u galop.

Roditelji smeju da se opuste- glasi dobra vest. Deca nisu gluplja ako ne rešavaju logičke mozgalice, nema loših posledica ako ne lupaju po klaviru ili ne uče latinski.
Istovremeno roditelji mogu pomoći deci, ohrabriti ih,  utešiti kod neuspeha, pohvaliti trud i vrednoću. Neprijatne istine ih ne možemo poštedeti, ako sinčić hoće bolju ocenu iz fizike, moramo mu reći da sedne i uči –i to fiziku.

Zabluda 1

Samo vežbom se postaje majstor!

Inteligencija i darovitost su generski uzrokovani.  Da bi se postigao određen cilj, učenici se moraju nekad više, nekad manje napregnuti. Bez izvesne porcije truda ni najpametnijem neće poći za rukom da bude stvarno dobar u nekoj oblasti.
Nečim majstorski ovladati neophodno je oduševljenje –i vreme.
Ne mora vežba uvek imati značenje nečeg u smislu učenja napamet ili ponavljanja. Nikako nije dovoljno zapamtiti rečenicu „Sila je masa puta ubrzanje.“ Samo ko zahvaljujući raznim pokušajima iskusi i isproba delovanje tog zakona, moći će da ga razume i primeni.
Učenici koji dobrovoljno i rado investiraju vreme u neki predmet, su radoznali i oduševljeni gradivom. Šta će neko od svoga datog intelektualnog potencijala ostvariti zavisi od tri faktora:
angažmana, predanosti i motivacije.

Zabluda 2

Najbolje se uči uvek na istom mestu!

Da bi izbegli nesporazum: učenici treba da imaju stalno mesto, pisaći sto gde bi najbolje bilo da samo oni uče i rade domaći zadatak. To služi organizovanju učenja kod kuće i pomaže procesu navikavanja (“Sedam za sto i počinjem da učim”)
Istovremeno može biti od pomoći uobičajeno mesto za učenje ponekad napustiti.
Nova mesta podstiču sposobnost pamćenja.
Upravo pred ispit savetuje se učiti jedanput u parku ili na bazenu. Trik je u tome: naučeno se da lakše prizvati u sećanje, ako se pri tome podsetimo na mesto ili okolnosti učenja. (dan, mirise, lica, doživljaj…) Radi se o višeslojnim asocijacijama sa kojima je gradivo povezano.

Piše:
Prof. dr Dejan Raković

Posebno treba istaći doprinos Šredingera (1944), čije su knjige “Šta je život s tačke gledišta fizike” i “Um i materija” imale veoma značajan inicijalni uticaj na razvoj biofizike, pošto su definisale neke osnovne biofizičke probleme:
-otvorenost bioloških sistema omogućava njihovo uređenje, odnosno smanjenje entropije (nasuprot neorganskih zatvorenih sistema koji teže maksimumu entropije, odnosno neuređenosti);
-informacioni biopolimeri imaju strukturu aperiodičnih kristala (nasuprot periodičnim kristalima koji sadrže minimum informacije, odnosno maksimum entropije);
-biopolimeri moraju imati makromolekularnu strukturu, radi

zaštite uređenosti biološkog sistema od mikročestičnih fluktuacija;
-završni akt svesnog opažanja igra suštinsku ulogu ne samo u kvantnomehaničkim mikročestičnim merenjima, već i u makroskopskim opservacijama .
Kasnije su ovi problemi delovali stimulativno na druge biofizičare, koji su razvijali detaljnije biofizičke modele ne samo ovih već i mnogih drugih pojava, o kojima će u nastavku biti reči.
Na kraju, istaknimo da biofizička istraživanja nisu bila samo od fundamentalnog značaja, već su doživela i značajnu praktičnu implementaciju,
od genetskog inženjeringa do biokiberneike.
Genetski inženjering je omogućio značajne prodore u farmaceutskoj i prehrambenoj industriji, kao i u medicinskoj terapiji.

Biokibernetika, koja teži implementaciji rešenja žive prirode u tehnici, dovela je do razvoja sistema automatske regulacije (princip povratne sprege), robotike (dinamika kinematičkih lanaca, veštačka inteligencija, senzori pritiska i optički senzori, povratna sprega), veštačkih organa (modeliranje funkcija organa, biokompatibilni materijali), biosenzora (biopolimerni fermenti) i neuronskih mreža (modeliranje viših moždanih funkcija), sa čak nesagledivim perspektivama u budućnosti.

Istovremeno, pitanje morala postaje značajnije nego ikada, jer čovek danas otkriva tehnike manipulacije od mikroskopskog do makroskopskog nivoa. Granice interakcija između jedinki su verovatno mnogo provizornije nego što je to do juče izgledalo. Zato ne treba zaboraviti da “naša sloboda prestaje tamo gde počinje tuđa”.

Više u časopisu…

“Ljudi imaju dve različite metode svrstavanja brojeva u prostoru”
- Stanislas Daen
Pug pogbi ebadipdip bodi
- na jeziku Mundurukua: “puna šaka i uz to još četiri”

Piše: Aleksandar Milinković

Unošenje brojeva u skalu  od jedan do deset, uglavnom se obavlja linearno. Pripadnici jednog plemena u Amazoniji pokazuju, međutim, da postoje i drugi oblici raspodele.

Kada su Munduruku prvi put sreli Piera Pika, 2006.godine,  bili su u čudu, podjednako kao i Pika i njegovi saradnici. Naučnik iz francuskog naučnog Udruženja CNRS i profesor pariskog Univerziteta, sa svojim prevodiocem se jedva probio putem koji vodi u zabačeno selo urođeničkog naroda, koji živi povučeno od civilizacije, u brazilskoj oblasti Amazona. No, umesto da proučava prastare rituale plemena, fotografiše tetovaže i svečane odore ili da sluša o mitologiji, Pika je završio sa otkrićem neobično sistema brojeva.
Sasvim slučajno je zatražio da mu pokažu kako bi smestili različite brojeve između jedan i deset ili deset i sto.
Najniži broj je pritom uvek bio dat sasvim levo, a najveći sasvim desno – u obliku  tačaka, koje su i van jezičkih barijera bile razumljive. Pika i njegove kolege naučnici sa Harvardskog Univerziteta i francuskog koledža hteli su da saznaju da li  Munduruku, koji, ako uopšte,  raspolažu samo elementarnim obrazovanjem, mogu da svrstaju brojeve u prostor slično našem sistemu.
U matematičkom sistemu koji smo mi usvojili, brojevi su sistematizovani na jednoj liniji, uglavnom u linearnim razmacima i prema stepenu vrednosti. Od jedinice do dvojke, na liniji ima isto toliko mesta koliko od sedmice do osmice. Ova veština svrstavanja  brojeva u prostor, nije lako razumljiva. Deca, na primer,  koja idu u vrtić, brojeve na jednoj liniji ređaju drugačije: niži brojevi kod njih dobijaju znatno više prostora  nego veći  brojevi - grafički prikazano, njihova podela ne deluje linearno, već kao krivina, logaritam.
Kada deca postanu starija, ona raspodelu prilagođavaju onako kako ih upotrebljavaju stariji. Pitanje je samo: da li ona to uče kulturnim obrazovanjem – ili postoji neurološka razvojna faza koja odvlači od logaritamskog prikaza i stavlja u povoljniji položaj linearnu raspodelu? Eksperiment kod Mundurukua treba to da razjasni.
Preko trideset pripadnika plemena, stariji i mlađi,  sa i bez školskog obrazovanja, posmatralo je slike na ekranu francuskog naučnika. Da istraživanje ne bi bilo ometeno jezičkim barijerama, Pika im je prikazao brojeve kao tačke na ekranu i pritom ih je odsvirao kao tonove. Ispitivao ih je i o simbolima brojeva - od pug ma za jedan, preko  pug pogbi ebadipdip bodi ( puna šaka i  uz to još četiri) do xep xep pogbi za deset. Urođenici sa školskim obrazovanjem upitani su i za portugalske simbole brojeva. Najzad su Munduruku pokazali naučnicima na ekranu, gde bi na grafu rasporedili brojeve.

2,7182818284590452353602874713526624

Ojlerov broj

e – broj za bakterije i bankarsku kamatu

OJLEROV BROJ e nalazi se u osnovi mnogih procesa rasta u prirodi i zato se naziva ‘‘osnova prirodnih logaritama’. Kada se razmnožava kolonija bakterija, ona raste u skladu sa brojem e, pa i brzina kojom drveće stiče biološku masu. Gde god da postoji život, tu učestvuje i broj e. Radioaktivno raspadanje takođe sledi logiku tog broja. “Onaj ko ima, njemu će biti i dato” mogla bi da glasi poruka broja e, budući da govori o tome da organizam koji je narastao dvostruko – dvostruko brže raste dalje. Trostruka veličina predstavlja trostruki rast i tako dalje. Kao što kompjuteri funkcionišu na osnovi Lajbnicove dvojke*, tako se deoba ćelija odvija u skladu sa Ojlerovom konstantom 2, 718… To se može preneti i na tržište novca: pomoću broja e možemo da izračunamo kako raste neki imetak kada se obračuna kamata na kamatu kamate. Kada se imetak udvostruči, onda prilikom iste kamatne stope raste dvostruko brže.

Iako je taj broj znatno univerzalniji od, na primer, broja π, on je gotovo nepoznat – možda zato što je   otkriven ne tako davno, tek 1727. Leonard Ojler je otkrio broj e. Sa 886 objavljenih radova Ojler je jedan od najproduktivnijih matematičara svih vremena.

Ojler je dao prve priloge topologiji i teoriji grafova, matematičkim teorijama koje se između ostalog primenjuju na izučavanje  arhitekture mreža bez koje internet nikada ne bi mogao da postoji.

Prema izveštaju iz Nju Delhija, 22. oktobra Indija je sa svojih 1,2 milijarde stanovnika slavila poletanje indijske rakete sa prvom mesečevom sondom. Ta sonda je konstruisana i proizvedena u ISRO - indiskoj organizaciji za svemirska istraživanja.
Time je Indija postala 5 zemlja koja je  posle Rusije, Amerike, Japana, Kine i Evrope uspela u tom poduhvatu i to uz izuzetno male troškove.
Težina sonde pri poletanju je bila 1,4 tone, a namenjena je istraživanju mesečeve površine sa kružne putanje na udaljenosti od oko 100 km.
Izmedju dvanaest instrumenata koji se nalaze u sondi je i infracrveni spektrometar  sa kojim, prema očekivanjima, treba da bude napravljena karta rasporeda minerala na mesecu.

Svojim radom,  ova sonda će pomoći detaljnijem upoznavanju mesečeve strukture i geološkog razvoja meseca. Čak će se vršiti i potraga za vodom na polovima meseca. To se vrši spektrometrom na bazi rentgenskih zračenja. Tragaće se i za helijumom 3, za koji se predviđa mogućnost primene kao goriva u reaktorima fuzije, koji bi nam u budućnosti na zemlji davali električnu energiju.

Ova sonda se neće spustiti na mesec, ali će izbaciti jednu manju sondu težine 35 kg koja će pri sudaru sa  mesečevom površinom omogućiti proučavanje mesečeve atmosfere. Osim toga proučavanje tog namernog sudara će služiti pripremi sledeće faze indiskog istraživanja meseca koje predviđa i spuštanje na mesečevu površinu. Istovremeno će usput biti spuštena i indijska zastava koja će ostati na mesecu.

Taj ogroman tehnološki ali i finansiski napor nije prošao bez kritike.  Indiski list «Indian Express» je o tom poduhvatu izvestio na više stranica, ali je u listu objavljen i tekst pod naslovom: „Još uvek zemlja gladnih milionera”.

Međutim izuzetno mali troškovi ovakvog podhvata, od oko 60 miliona evra, su naveli neke eksperte da izjave kako se radi o Vasionskom-Nano projektu – kao poređenje sa Nano-autom konstruisanom u Indiji sa izuzetno niskom prodajnom cenom od oko 2000 evra. Ovaj naziv je  i opravdan, imajući u vidu da su japanci za odgovarajući projekat utrošili tri puta više sredstava. I pored niske cene, sonda će nam možda poslati više podataka od svih pređašnjih mesečevih projekata. A već se planira da 2011.uz kooperaciju sa Rusijom, sledeća  sonda sleti na mesec i bliže ispita mesečevu površinu. Zatim se očekuje da do 2015. godine polete i dva astronauta u posetu mesecu.

ILI:
IMA LI ŽIVOTA NA DRUGIM PLANETAMA?

Poznati ruski astrofizičar Gavril Adrianovič Tihov, jedan je od osnivača astronomskih nauka u Kazahstanu i tvorac naučne discipline – astrobiologije.
Rođen  je 1. maja 1875. godine u malom mestu Smolvični nedaleko od Minska (Belorusija) u porodica železničara. Posle 4 godine provedene na Moskovskom Univerzitetu, na kom je diplomirao1897. godine, Tihov se ženi  Ljudmilom E. Popovom i nastavlja svoje obrazovanje u Parizu – na Sorbonskom Univerzitetu. Tamo je upoznao ruskog astronoma P.Ganskima, sa kojim se zajedno peo na Monblan, i sa upravnikom Meudon opservatorije J. Jansenom, poznatim istraživačem Sunca, i osnivačem savremene astrofizike. Na njegov predlog Tihov, zajedno sa francuskim astrofizičarima, leteći uz pomoć balona posmatra meteorski pljusak Leonids u novembru 1899. godine.
Posle Francuske Tihov se vraća nazad u Moskvu, gde je ubrzo magistrirao 1906. godine i nalazi stalan posao u opservatoriji Pulkovo blizu St. Peterburga na poziv jedanog od osnivača astrospektroskopije A. A. Belopolskog. Tihov se zatim bavi astrofotometrijom i konstruiše nove aparate za ovu namenu. Veliki broj njegovih radova iz XX-og veka orjentisan je na proučavanje raznih pojava u zemaljskoj atmosferi. U to doba konstruisao je nove aparate i instrumente za posmatranja u zemaljskoj atmosferi i dao nove originalne metode.
Od 1919. godine Tihov redovno predaje astrofiziku na Petrogradskom univerzitetu, a medju onima koji su pomno pratili njegova predavanja bili su i kasnije poznati i čuveni naučnici. Važnu ulogu u razvoju planetarnih studija imala je upotreba kolor filtera za planetarno posmatranje i izoštravanje vidljivosti kontrasta slike, kako je pokazao Tihov. U 1909. godini i kasnije ova tehnika je upotrebio za uspešno fotografisanje Marsa uz pomoć 30-inčnog refraktora na Pulkovo opservatoriji. U te vreme je bila u trendu hipoteza o marsovcima “maria” kao zone zarasle vegetacijom, pa je Tihov bezbroj puta snimao spektar Marsa tražeći u spektru apsorpcijsku traku hlorofila, koji je karakterističan za zemaljske biljke. Tihov kaže: “… na

Marsu gde su klimatski uslovi teški, biljke imaju plavu senku. Na Zemlji gde je klima umerena one su zelene, a na Veneri gde je klima vrela biljke imaju narandžastu boju” .
Tokom sledećih godina Tihov nastavlja posmatranje planeta. 1927. godine Tihov je bio biran za dopisnog člana Akademije nauka USSR . Posle II svetskog rata radi u Alma-Ati i sa drugim naučnicima osniva od Akademiju nauka Kazahstana.
Radi razvoja istraživanja mogućnosti postojanja života na drugim planetama solarnog sistema Akademija nauka KazSSR organizuje Sektor astrobotanike, na čelu sa Tihovim. Naučno osoblje Sektora za astrobotaniku, mladi postdiplomci - biolozi i fizičari sprovodili su opsežna istraživanja pre svega optičkih karakteristika bijaka i površina pod povrćem, uključujući i ekspediciona istraživanja u zoni sa krajnje klimatski teškim uslovima (visoke planina Pamira i subarktičke tundre). Prvobitan cilj bio je naći karakteristike biljnih organizama koje bi bile značajne za njihovu prilagodljivost na teške životne uslove kao što su niske temperature, nedostatak kiseonika. Našli su dokaze da na niskim temperaturama apsorpcijska traka hlorofila postaje više proširena ili nestaje potpuno. Ovo im je služilo kao argument za postojanje biljaka na Marsu, uprkos odsutnosti apsorpcije hlorofila u maria spektru Marsa. Tihov je predložio hipotezu da se biljke mogu prilagoditi na teške klimatske uslove, promenom sopstvenih optičkih karakteristika i povećati (ili smanjiti) apsorpciju sunčevog zračenje. Tihov bio je otvoreni protivnik geocentrizma u naučnim istraživanjima, i tvrdio je da je  život - mnogo više rasprostranjena pojava u Svemiru.
Uporedo sa astrobotaničkim istraživanjima postdiplomci i istraživači-astronomi izvršili su i više astrofizičkih posmatranja: fotometriju i spektrofotomateriju Meseca i planeta, nestabilnih zvezda, kometa i asteroida. Svi rezultati su publikovani u nekoliko tomova “Zbornika naučnih radova Sektora za Astrobotaniku”, u monografijama i disertacijama, u Tihovim knjigama “Astrobotanika” (1949), “Astrobiologija” (1953),…
Premda istraživačke sonde još nisu pronašle biljne organizme na Mar

su, ideja o mogućnosti postojanja života u uslovima različitim od zemaljskih nije izgubila  na aktuelnosti. Na nesreću posle Tihove smrti 1960. godine Sektor astrobotanike bio je zatvoren, a astrobiološka istraživanja bila su uskoro zaustavljena.
U današnje vreme situacija se rapidno izmenila pre svega u Rusiji i SAD, gde su  ozbiljna naučna istraživanja na planu astrobiologije ponovo započela. Dnas je astrobiologija  aktivna opet kao nauka o formama i razvoju života u ekstremnim uslovima   karakterističnim za Zemlju i druge planete.

«Oni su nas stvorili, da bi sebi napravili optimalno stanište !»
Priredila: Branka Mraz

«Tihi podstanari upravljaju  našim mislima i delovanjem» tvrde naučnici.  Pri tome mi nismo  svesni njihovog prisustva. Sve što radimo dok smo budni i  kada spavamo njima je u korist. Ko su ti  nevidljivi vladari?  Sto  biliona mikroba žive u nama i na svakom od nas. Oni ne deluju samo na naše zdravlje, njihov uticaj ima neslućeno veće razmere.

Sećate li se svog prvog poljupca?  Ono što  verovatno niste znali: Vas dvoje pri tome niste bili sami. Vašoj sreći prisustvovalo je oko 250 vrsta bakterija - toliko ih je, naime, prilikom bliskog susreta prešlo iz jedne  usne šupljine u drugu.  Za neke bakterije vaš poljubac je bio ‘’prelaz preko mosta’’  - one su  prešle u drugo ‘’domaćinstvo’’, koje će ih hraniti i omogućiti  dalje širenje njihove vrste.
Bakterije - mikroskopski sićušni jednoćelijski organizmi bez pravog ćelijskog jezgra, za većinu ljudi su pre svega čudovišta, od kojih je bolje kloniti se. Istina je druga. Većinom one su korisne i  bez njih bi mnogi procesi bili nemogući, pomenimo samo jedan - varenje hrane.

Bakterije su se pojavile na Zemlji pre kiseonika, tako mnoge žive bez njega, a druge ga koriste. Po nastanku biljaka i životinja  bakterije su primenile trik koji i danas deluje. Ugnezdile su se u njih, odnosno stekle su domaćine koji ih snabdevaju hranom.
Hteli mi to ili ne, mikrobi nas prate na svakom koraku, od našeg prvog, do poslednjeg daha. ‘’Nosimo sa sobom po dva kilograma bakterija’’, izjavio je francuski genetičar Duško Erlih. I sledeće:  ‘’One čine jedan ‘organ’ teži od našeg mozga - ali samo ne znamo šta  u nama rade.» Koliko smo dugo bili u neznanju da svakog od nas naseljava oko 100 biliona bakterija i možda sebi dopuštaju šta hoće? Ako se tako puno malih čudovišta  skriva u nama imaju li oni, može biti, nad nama moć u tolikoj meri koju do sad nismo ni naslućivali?

Internacionalni tim istraživača želi da
ispita - naše ‘’male goste’’

Da bi se na takva pitanja našao odgovor, pokrenut je «Human Microbiome Project» , finansiran od  vlade SAD. Internacionalni tim istraživača želi da ispita kolektivno nasleđe – tzv. Mikrobiom - naše ‘’male goste’’. Pokretači ovog projekta očekuju da će se već narednih godina desetine hiljada naučnika uključiti u istraživanja. Iako je najveći deo ljudskih gena odgonetnut,(oko 30 000) najveći deo nasledne supstance koje u sebi nosimo još ni  je ni dotaknut. Budući da je veliki deo DNA u nama  deo tuđeg nasleđa,  dovodi u pitanje predstavu o našem autonomnom Ja.

U vezi s tim američki biolog Brus Biren kaže: ‘’Čovek je mešanac sačinjen od najrazličitijih kreatura’’.   I ide još i dalje skrećući nam pažnju na to da bakterije mogu da menjaju naše raspoloženje – da, možda, čak i naša sreća zavisi od  njih. Sve više naučnika potvrđuje da čovek predstavlja množinu u kojoj je ‘’organ’’ od 2 kg  mikroorganizama ‘’gazda u kući’’.
Brojčano gledano imaju nadmoć, jer svaka pojedina ćelija ima u proseku deset mikroba. Genetski takodje ostajemo kraći, nasledno dobro mikroba je ukupno sto puta veće od našeg.
Koliko se čvrsto mogu ‘’uglaviti’’ ovi podstanari, postalo je jasno tek kada su genetičari odgonetnuli kako vešto mikrob iz roda Volbahia zadobija moć nad vinskom mušicom. Volbahiji polazi za rukom da ubaci svoj genom direktno u ćeliju domaćina. Tako sada vinska mušica umnogostručava gene svog podstanara i sama ih dalje nasleđuje. Stekavši uvid u ovu pojavu,  naučnici  slute da vinska mušica nije izuzetak u pogledu genetskog stapanja jednoćelijskih i višećelijskih organizama. Od tada oni naše nasleđe posmatraju drugim očima. Ranije se gledalo na DNK bakterija u našim telesnim ćelijama kao na otpad. Danas se taj DNK  više prihvata kao deo našeg sopstvenog genoma.
Dakle, sada moramo praviti razliku izmedju ljudske i bakterijske nasledne supstance.

Dr. Srećko Ćurčić,
Biološki fakultet, Beograd

Svetski poznati eksperti u okviru Centra za biospeleologiju Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu do sada su u renomiranim inostranim naučnim časopisima objavili opise preko 50 vrsta i nekoliko rodova pećinskih insekata novih za nauku kako u Srbiji, tako i na širem prostoru Balkanskog poluostrva. Ovim je samo potvrđeno da Balkan predstavlja jedan od najbitnijih svetskih centara biodiverziteta pećinskih insekata, kao i mnogih drugih grupa životinja.

Pećine, jame i duboki slojevi zemljišta predstavljaju životnu sredinu koja je pod malim uticajem spoljašnjih faktora. Ova podzemna sredina poseduje veću procentualnu zastupljenost vode i mnogo nižu temperaturu nego što je slučaj na površini zemljišta. Kolebanja spoljašnjih faktora su znatno manja tokom dana, pa i tokom različitih sezona. Zbog svega ovoga, nabrojana staništa naseljavaju određene usko specijalizovane grupe životinja, uglavnom zglavkara (insekti, stonoge, paukoliki zglavkari, suvozemni rakovi).

Postoji nekoliko tipova pećinskih stanovnika prema stepenu prilagođenosti na boravak u podzemnim uslovima: troglokseni (slučajni stanovnici pećina; bez prilagođenosti na život u podzemnim uslovima), troglofili (bez morfoloških i ekofizioloških adaptacija karakterističnih za prave pećinske forme; mogu živeti u pećinama, ali obično naseljavaju površinu ili dublje slojeve zemljišta) i troglobionti (pravi pećinski stanovnici; poseduju brojne adaptacije za život u pećinama).
Na području Srbije troglobiontni insekti su registrovani u okviru redova Collembola (skokuni) i Coleoptera (tvrdokrilci ili bube).

Egipatski areholozi otkrili su ostatke jedne 4000 godina stare piramide. Direktor egipatske uprave za spomenike drevne kulture, Sahi Havas (Sahi Hawaas), objasnio je da se verovatno radi o piramidi čiju je gradnju započeo Menaknor (Menkauhor), faraon koji je vladao samo osam godina. Još 1842, pre 166 godina, nemački areholog Karl Rihard Lepsius (Karl Richard Lepsius) je pominjao tragove ove piramide na pogrebnom mestu Sakara (Sakkara). Dao joj je ime «bezglava piramida» jer joj nedostaje gornji deo. Pustinjski pesak je njeno otkriće odložio do našeg vremena, kada su se ponovo pojavili njeni ostaci.

Zagonetna drevna mapa

Ruski naučnici su u Republici Baškortostan (područje oko južnog Urala) pronašli zagonetni artefakt za čiju izradu su neophodne tehničke sposobnosti kakve postoje isključivo u visoko razvijenim civilizacijama. Kamena ploča teška jednu tonu prikazuje trodimenzionalnu mapu regiona. Međutim, još je neverovatnije to što i istraživanje materijala i karakteristike prikaza mape navode na zaključak da je ta mapa stara oko 120 miliona godina.

Tajanstvene bele ploče

U vlasništvu gradonačelnika grada Ufe u Republici Baškortostan (Rusija) nalazi se nekoliko beležaka iz 18. veka. One pominju oko 200 neobičnih kamenih ploča koje su navodno ruski naučnici u 17. i 18. veku pronašli u blizini sela Čandar, severoistočno od Ufe. Na tim ’belim pločama’, tako su

tvrdili, nalazili su se čudni zapisi. Arheolog A. Šmit (A. Schmidt), koji je početkom 20. veka putovao po toj oblasti i koji je navodno takođe video te bele ploče, potvrdio je ono što piše u tim beleškama.

Ti stari dokumenti bi i dalje udobno snevali snom Trnove Ružice da ih matematičar i fizičar Aleksandar Čuvjrov sa Baškiriškog državnog univerziteta u Rusiji nije ponovo iskopao. Matematičari i fizičari uglavnom sede u laboratorijama okupirani svojim eksperimentima i formulama, ali ipak u nekom trenutku ih privuče nepoznato.