>

- Piše: Miša Vasić

„Samo sinteza funkcija dve hemisfere mozga dovodi do prevazilaženja ponora atomizacije pojedinca i rađanja istinske kreativnosti. A to je ultimativni izazov u informatičkom i globalnom društvu.“

Štampani mediji su, tokom vekova, od renesanse pa nadalje, sa svojom centralizovanom porukom koja nije ni zahtevala ni omogućavala odgovarajući feed-back, posledično izazivali eksplozije i ekspanzije. Kao što se poruka širila poput kocentričnih krugova u vodi, tako se širila i ekspanzionistička politička, kulturna itd. akcija imperijalnih sila. Poruka je primana jednosmerno, uslovljavajuće i rezultirala neograničenim širenjem. Pri tome, konzument poruke je u svakodnevnom životu bio oslonjen na lične čulne percepcije, bivao ograničen lokalnim prostorom, a egzistirajuće granice rušio po diktatu iz centra (štampanim medijima prosleđenom) prostom ekspanzijom.

Život u XXI veku prestaje da bude ličan. Još tokom XX veka, usled pojave novih medija, pre svega elektronskih, došlo je do revolucije u percepciji stvarnosti. Radio, TV, a danas i internet, kao i razni medijski hibridi i svi vidovi elektronskih OOH (out-of-house) komunikacionih kanala stvaraju do sada istorijski nepoznat stepen ekstenzije čoveka (u makluanovskom smislu). Dakle, umesto jednosmerne (štampane) poruke koju je primao kognitivno, uključujući određen stepen lične imaginacije, današnji čovek prima poruke koje bombarduju čula, u takvom stepenu brzine da kognicija ne stiže da prati terabajte moždanih električnih impulsa «eho-memorije» i «ikona-memorije» koji se pretvaraju u kratkoročnu a, diskriminatornim dejstvom «centralnog (moždanog) procesora» prelaze i u srednju memoriju, pa čak i dugotrajnu. Naravno, poruke percipirane čulima pobuđuju i snažne emotivne naboje, izazvane pre svega svojom arhetipskom osnovom, kojom se sada služe svi medijski «programeri umova», od advertajzing magova do političkih stratega. Te emocije naravno povezuju sadržaje srednje memorije sa skladištima dugotrajne, i tako dolazi do instantne ekstenzije čoveka: njegova čula se šire na čitavu planetu, koja sada implodira u njegovoj svesti. Njegove emocije se trenutno iniciraju, izazvane multisenzprnim sadržajima, od najbanalnijih reklama, do ozbiljnih političkih usmerenja.

Čulna identifikacija, ekstenzija i implozija planetarnih sadržaja u ličnu svest kao vid «bezličnih doživljenih ekstenzivnih iskustava» dovodi do pre-logičkog «mišljenja» ili «participation mistique» u smislu Levy Bruhla. Tako imamo regresiju svesti milijardi konzumenata masovnih medija na nivo daleko ispod formalnog pa gotovo i konkretnog mišljenja. Posledica je neo-tribalizam kao suprotnost civilizovanom građanstvu doninantnom tokom novovekovne istorije, ali lokalizovanom na Evropu i kasnije Severnu Ameriku i Australiju, sa neodrživim isključivanjem ostatka planete.

Taj tribalizam (koji je nuspojava integracije svih naroda i kultura u globalno društvo, a putem masovnih medija, pre svega) je drugačiji od onoga karakterističnog za primitivna plemena. Kod njih je «participation mistique», neodvojenost «ega» i «objekta» uslovljena nerazvijenim konkretnim i formalno-operativnim mišljenjem. Kod «urbanog divljaka» je posredi nešto drugo. Operativno, post-operativno itd. mišljenje ne mogu da «obrade» kvantilione «motorno-senzitivno-vizualnih» ali virtualnih sadržaja koji dopiru iz nebrojenih elektronskih medija. Hi-fi zvuk delije na motoriku, dok slika rezonira sa unutrašnjim displejem «svesne predstave». Granice poruke i lične percepcije iste se vrtoglavo gube, jer se «predstava» svodi na «eho-ikoničnu» beskrajnu proceduru «doživljaja» virtualne stvarnosti.

Posledica tribalizma, kao nedostatka integralnog pojedinačnog kognitivnog reagovanja na vrtoglav fluks «poruka» tj. čulnih iniciranja jeste rascepljenost modernog sveta na naizgled nepomirljive suprotnosti. Svet kao prostor je implodirao u svet kao «svest». Posledice su ekstremna individualnost i inflatorni pluralizam. Ta individualnost je zapravo bezlična jer sa svodi na mehanizme projekcije i identifikacije, tj. hipertrofiranom dejstvu onoga, što je ruski antropološki istraživač Gurđijev nazivao «motoričkim centrom». Individualnost je bazirana na «slaganju istovetnosti» u smislu introjekcije čulnih medijskih stresova i projekcije ponutrenih sadržaja nevoljno potisnutih i dugoročnu memoriju na pojavnost. Usled toga toliko ostrašćenosti u percipiranju kako političkih, tako i kulturnih fenomena. Naravno i pluralizam kao razbacanost tzv. «lično» «zauzetoih stavova» a ustvari koherencija različitih sadržaja «eho» i «ikona» memorije kod konzumenata.

Rezultat neo-tribalizma je paralisanje kreativnosti, moralnosti i autentičnih ideja, usled sveopšteg ali sterilnog relativizma svih «vrednosti». Postavlja se pitanje da li postoji autentični odgovor na «teror čulnih identifikacija»… Odgovor: postoji, ali je neadekvatan. Kao reakcija na medijske udare, pored ponutrenja/identifikacije i reverzibilne projekcije, emanira «obamrlost» kako čula tako i kognicije. Ovo kao rezultat inhibiranja čulnih pa i kognitivnih sadržaja usled nemogućnosti suočavanja, interpretacije, integracije senzacija kojima se čula bombarduju, a sa «nefamilijarnog» medija, doživljenog kao strano telo. Čovek jednostavno ne mođe da asimiluje te medijske impakte i reaguje totalnim potiskivanjem, kako senzornih sadržaja tako i saznajne «obrade».

Konsekvenca «obamrle» reakcije je kontra-iritacija tj. stvaranje virtuelnih simulakruma svetova iz doba «pred-elektronskih medija». Ovo može da zvuči apstraktno ili «donkihotovski» ali je ustvari vrlo realno i poseduje isti stepen energetskog naboja kao i neo-tribalizam. Izražava se kroz sve oblike fundamentalizama. U svetu postoji nebrojeno mnogo radikalnih verskih sekti, milioni ljudi veruju u poruke Al-kaide, u okviru regularnih konfesija u dobrom stepenu vlada rigidnost i antimodernizam, česti su nagoveštaji apokalipse, a čak i u nauci susrećemo pojave ovog tipa: od lingvističkih puritanaca, ortodoksnih «psihoanalitičara» ili «vernika» kvantne mehanike. Svi su oni u drugoj krajnosti. Fiziološka «obamrlost» percepcije usled prejakog medijskog udara na čula, stvara kontra-iritaciju kao fundamentalnu kognitivnost fiksiranu za «pred-globalno» a zapravo «pred-elektronsko» društvo. I pripadaju grupi retro-predmodernista.

Postavlja se pitanje dubljeg uzroka, a naročito smisla te raspolućenosti umova ljudi u globalnom informatičkom društvu. Odgovor se krije u psihi pojedinca i njenim potencijalima. Globalni fenomeni predstavljaju zapravo zbir pojedinačnih mentalnih ispoljavanja, fokusiranih u različite energetski nabijene simbolične sadržaje, od politike do zabave. U našoj priči je krucijalno pitanje: zašto dolazi do podvojenosti i šta prouzrokuje odabir strana: neo-tribalizam ili pak retro-predmodernost?

Odgovor pojedinca je sadržan u njegovoj psiho - fiziologiji mozga, u njegovoj strukturi koja predstavlja potencijal za respektivnu vrstu reakcije. Kod čoveka postoje dve moždane hemisfere, od kojih svaka ima različite funkcije.

Ljudi kojima dominira leva hemisfera mozga skloni su analitici, fiksiranju na detalje, linearnom doživljavanju vremena, verbalizmu itd. Oni su skloni da bivaju potčinjeni verbalnim sistemima. Ne razumeju dublje značenje simbola kao arhetipskih sadžaja, ne mogu da ih integrišu. To su ljudi koji žive teorijske postavke, koji su robovi definicija, tradicijskih učenja, dogmi, jer, budući linearnih percepcija stvarnosti, nemaju potencijal sinteze. Zato oni veoma burno reaguju na čulna bombardovanja multimedijalnog informatičkog društva. Njihov unutarnji «levomoždani» kod (jezik) ne razume poruke medija. Rezultat je inhibiranost, hibernacija i posledična retro-predmodernost, te simulirani povratak starim, uhodanim sistemima, koje njihova leva polovina mozga sa linearnim mišljenjem može da integriše. To su sistemi jednosmerne komunikacije koja sa sobom nosi ekspanziju (političku, kulturnu, ideološku), potčinjavanje «drugog» i «drugačijeg» i autoritarizam kao konsekvence.

Ljudi kojima dominira desna hemisfera mozga skloni su sintezi, holističkom mišljenju, multiprocesualnosti, žive u sadašnjosti, u njima emaniraju eidetske slike, koje, ako su na nivou simbola, bivaju prepoznate i asimilovane kao arhetipski sadržaji. Oni su intuitivni, i, budući multipricesni u percepciji, lako asimiluju nove sardžaje novih medija. Čulna bombardovanja postaju deo njih samih i ponutruju, implodiraju nebrojene nadražaje multi-nivoa, kognitivne, neverbalne, potpražne, itd. Njihov «desnomoždani» kod lako rezonira sa neverbalnim, arhetipskim, senzornim i «amoralnim» jezikom masovnih medija. Budući nepotčinjeni verbalnim konstruktima, jer ni nemaju potencijal za to, oni postaju ekstremni individualisti i podržavaju pluralizam. Međutim, konsekvenca toga su anarhija, odsustvo etike, bilo kakvih autentičnih ideja, pa se javlja «noogena» neuroza (Franklov izraz za neurozu usled odsustva životnog smisla) koja se natkompenzuje sve jačim čulnim stimulacijama, od 3D video igrica, preko ekstremnih sportova, do upotrebe sintetičkih droga.

Još je Hegel (poput starih alhemičara i drevnih filozofa antike) u «Dijalektici» lucidno zaključio da je uzrok raspolućenosti, tj. teze i antiteze, zapravo sinteza koja tek ima da se odigra. Ergo, sinteza teleološki pobuđuje tezu i antitezu da se ispolje, i, nakon sučeljavanja, i trošenja sopstvenih energija, dovedu do novog poretka stvari. U našem slučaju, sinteza bi se morala odigrati na nivou pojedinca. Naime, svaka osoba, kojoj de facto radi samo jena polovina mozga, mora biti hospitalizovana, jer je nesposobna za opstanak. To naime znači da ona vidi rečenicu ali ne i tekst koji čita (leva polovina) ili pak vidi ulicu i čitav grad, ali ne i automobil koji će upravo da je udari iz neposredne blizine (desna polovina). Iz toga proističe da je sinteza dejstava dve moždane hemisfere de facto moguća. Da bismo uopšte došli do sinteze, pogledajmo najpre Mičelovu tabelu koja jasno određuje aspekte percipiranja i ispoljavanja uticaja dve moždane hemisfere.

Dve hemisfere mozga

Leva Verbalna Linearna logika Konvergrntna, usmerena na detalj Rešava probleme Otkriveni univerzumi Bavi se vremenom Verbalna i konceptualna memorija Kratkotrajna memorija i pamćenje imena Algebra i simboli Introvert = Flegmatik Ekstravert = Sangvinik Bavi se arbitrarnim simbolima, kao fonetski alfabet gde simboli nemaju intrinzične kvalitete stvari koju simbolizuju Odgovorna za formiranje konsonanata Motorna kontrola jezika Ova strana kontroliše govor

Desna Neverbalna Multiprocesualnost, intuitivnost Divergentna, ignoriše detalj Prihvata i postavlja probleme Posmatrani univerzumi Živi samo u sadašnjosti Eidetski sadržaji (slike) Dugotrajna memorija, prepoznavanje i prisećanje lica Polujednostavna aritmetika Introvert = Melanholik Ekstravert = Kolerik Može se baviti samo onim simbolima koji poseduju identitet simbolizovanih stvari, npr. saobraćajnim znacima ili jednostavno kineskim karakterima, pošto su oni neka vrsta crteža Odgovorna za formiranje vokala Motorna kontrola usana, glasovnih akorda… Ova strana kontroliše pevanje

Kako se iz tabele vidi, svaki čovek ima dominantan jedan tip ispoljavanja, ali i latentan suprotni tip. Njihovim sjedinjenjem, integracijom unutar jedne osobe, dolazi do kvantnog skoka saznajnog aparata kao i kreativnog ispoljavanja. Sa druge strane, percepcija stvarnosti postaje celovita, istinita. Jung je dva arhetipska kompleksa koji konstituišu ličnost nazvao «persona» (ono svesno i prihvatljivo) i «senka» (nesvesno i neprihvatljivo). Integracija «persone» i «senke» ustvari predstavlja, između ostalog, i uravnoteženje dve hemosfere mozga. Sam ekvilibrijum se prirodno odvija putem enantiodromije (sve prelazi u svoju suprotnost), a na nivou društva rasom energije «druge strane», konsekventnim sukobom, i rađanjem sinteze. Da bismo izbegli takve stihjijske sukobe, potrebno je da upoznamo «senku», kolektivnu i ličnu. To znači da bi desnomoždana osoba trebalo da radi na otkrivanju i integrisanju zaostalih funkcija svoje leve polovine, i obratno. U tom slučaju bi nova, integrisana ličnost, mogla da prihvati stavove suprotne strane kao, paradoksalno, svoje sopstvene stavove nižeg reda. Onda bismo imali i neo-tribalno prihvatanje medijskog terora čulnosti, ali bismo mogli i da ga teoretski interpretiramo i etički vrednujemo. Za to je potreban multi-procesni pristup velike brzine: istovrmena asimilacija sadržaja, i njihova interpretacija, za šta je neophodna visoka svesnost i post-formalno operativno mišljenje koje nadilazi «ego» i instantno transformiše arhetipske sadržaje. Ovo možda izgleda utopijski, ali je to jedini efikasan način prevazilaženja rascepa. Uostalom, ezoterijska učenja već milenijumima pokazuju put i način dosezanja integralnosti čoveka. Izgleda da je došao trenutak kada je integralnost pojedinca neophodna radi samog opstanka civilizacije.

Najzad, Ajnštajn je rekao: “Preduzeću let mašte i raditi na mišljenju, a to nije mišljenje koje biste mogli razumeti, već kombinatorna igra nekih tipova imaginacije i čulnih osećanja. Samo kada ovakva aktivnost donese odluku, obratio bih se drugoj strani glave za reči i i matematičke postavke, koji bi mi omogućili da komuniciram o ovim uvidima sa drugim ljudima”. Ovo je primer praktične ilustracije svega o čemu se u prethodnom tekstu govori. Samo sinteza funkcija dve hemisfere mozga dovodi do prevazilaženja ponora atomizacije pojedinca i rađanja istinske kreativnosti. A to je ultimativni izazov u informatičkom i globalnom društvu.

>

“Ne radim više za sadašnjost već za budućnost!” rekao je Tesla okupljenim novinarima u Njujorku pre više od sedam decenija, “Budućnost je moja!”

- Iz shvatanja da naučni principi egzistiraju i van oblasti ljudskog saznanja sledi i posebnost Teslinog odnosa nepristajanja na usvojena i ogledima verifikovana naučna znanja, kao i na tzv. univerzitetsku nauku. Kosmos je za Teslu, kao i za astronoma Džemsa Džinsa - um, a kao i za filosofa Lajbnica - živ u svim svojim delovima…

- Verujući da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim zakonima, Tesla je izgradio i originalnu teoriju memorije…

- Autor: Velimir Abramović:

- Izumitelj neizmenične struje, polifaznih motora i generatora, rotacionog magnetnog polja, radija, teleautomatike, izumitelj na čijim se patentima zapravo zasniva energetika dvadesetog veka, Tesla je radio decenijama potpuno usamljeno na naučnom objašnjenju kosmičkih procesa, u nameri da teorijski objedini materijalno i duhovno, isto onako kako je to učinio u svojim praktičnim pronalascima.

Pominjanje Teslinog imena danas uglavnom asocira na takozvanu Teslinu zavojnicu, indukcioni motor i međunarodnu jedinicu za merenje jačine magnetnog polja. Mnoge činjenice o njegovom životu i neobičnom stvaralačkom daru pale su u zaborav.

Najplodnije razdoblje svog stvaralaštva Tesla je proveo u Sjedinjenim Američkim Državama.Patentirao je preko 300 pronalazaka u SAD i mnogim drugim zemljama. Mnogi od njih su i danas neponovljivi, kao na primer prijemnik radijante energije,( US patent, 21 mart 1901, No.: 685957 i 685958) o čijim principima rada i konstrukciji se ništa pouzdano ne zna, osim da nije u pitanju konvertor energije kosmičkih zraka, kakav je danas moguć.

Vršio je istraživanja sa vrlo niskim frekvencijama u periodu 1899 - 1900 u posebno za to izgrađenoj laboratoriji u Kolorado Springsu, a dve godine kasnije otpočeo je da gradi blizu Njujorka, na Long Ajlendu, svetsku emisionu stanicu koju nikada nije sasvim dovršio. Ovaj eksperiment finansirao je američki magnat čelika J.P.Morgan,Teslin lični prijatelj.

Nakon obustavljanja projekta Vordenklif, 1905. godine, Tesla se povlači u naučnu anonimnost sve do smrti u januaru 1943. godine. Umro je sam, u hotelu NJujorker, ne tražeći lekarsku pomoć.

Poslednjih godina života Tesla nije objavljivao ništa drugo izuzev novinskih članaka i intervjua. Ali svi su izgledi da taj period njegovog života nikako nije protekao uzaludno i lišen novih saznanja. Upravo tada, već kao zreo naučnik, on dolazi do presudnih generalnih zaključaka koji će sigurno uskoro otvoriti potpuno novu stranicu u savremenoj nauci. Jer iz istorije je poznato da kad god se naučna misao nađe u krizi, na bespuću, naučnici se okreću idejama iz prošlosti, tražeći inspiraciju i putokaz.

U ovoj kratkoj studiji pokušaćemo da odgovorimo na više važnih pitanja:

(1) Na koji način je Tesla dolazio do svojih otkrića, kao što su takodje, upliv veoma-nisko fekventnih elektromagnmetskih talasa na biološke sisteme, posebno rad ljudskog mozga, fuzija energetskih struktura, takozvanih “vatrenih lopti” iz indukcionih polja primarnih i sekundarnih elektromagnetskih kalemova, superprovodljivost prirodnih i veštačkih medijuma, takozvani bežični prenos energije, i drugih.

(2) Koje su osnovne aksiome Tesline kosmologije, na koji način one proističu iz njegove metafizike, i kako ih je on primenjivao u svojim fizičkim eksperimentima?

(3) Zašto su teoretičari i eksperimentatori savremene fizike vremena tako mnogo zainteresovani da rekonstruišu Teslinu teoriju fizičke realnosti i njegovo shvatanje elektro-magnetskih fenomena; naročito ćemo se truditi da odgovorimo na to zašto Tesla nije formulisao svoju naučnu teoriju i objavio je.

(4) Da li Teslina shvatanja etičke komponente naučnih otkrića može da posluži za oduhovljenje savremenih prirodnih nauka - posebno fizike, koja je u velikoj krizi.

(5) Da li Teslino shvatanje vrednosti naučnog razvoja u suštini proističe iz univerzalnosti karaktera slovenskog mišljenja, t.j. je li to doprinos izrazito globalne slovenske misli neophodnoj izgradnji duhovnog nivoa scijentističko-tehnološke ere (naročito izraženo u Teslinim člancima “Problem povećanja ljudske eneregije” i “Kako kosmičke sile oblikuju ljudske sudbine”.

(6) Šta se u bliskoj i daljoj budućnosti može očekivati od proučavanja Teslinih ideja?

(7) Da li je preterano zaključiti da je Tesla zasnovao globalno informatičko društvo svojim čuvenim tekstom iz 1900. Godine “Svetski sitem”, da li je to tehnička i tehnološka osnova onoga što se danas zove “novi svetski poredak”, i najzad

(8) da li je Tesla duhovni osnivač nove scijentističko-tehnološke civilizacije, nazovimo je - Tesliana, čija će vladajuća tehnologija biti “inženjering vremena”, a jedini i neiscrpni izvor energije - vreme, odnosno, asinhronicitet različitih nivoa fizičkih procesa.

TESLINA HEURISTIČKA METODA

Vratimo se u sredinu devetnaestog veka, u malo selo Smiljan u Lici, tadašnjoj provinciji moćne Austrougarske. Tu su godine 1856. 10. jula otac Milutin Tesla, srpski pravoslavni sveštenik i majka Georgina, zvana Đuka,iz poznate porodice Mandić, dobili četvrto po redu dete - Nikolu.

Sve dok nije napunio osam godina, Tesla je bio slab i kolebljiv. Jednostavno nije imao snage i odvažnosti da donese bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mu nadolazila naizmenično i nekontrolisano, u talasima, i mali Nikola neprestano je oscilirao između dve krajnosti - oduševljenja i tuge. “Želje su mi imale razornu moć”, seća se on, “a umnožavale su se poput Hidrinih glava”.

Bio je opsednut razmišljanjem o bolu u životu, o smrti, o verskom strahu. “Sujeverna ubeđenja su me razdirala, živeo sam u stalnom užasavanju od zlog duha, od utvara, od džinovskih ljudoždera i ostalih satanskih čudovišta mraka. A onda je, odjednom, nastala korenita promena i celokupno moje bivstvovanje krenulo je novim tokom”.

U to doba u njemu su se razvile mnoge čudne naklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da se protumače spoljnim utiscima i alergijom, a neke ostaju gotovo neobjašnjive. Bilo je dovoljno da ugleda biser pa da ga spopadne nešto nalik na napad. Nasuprot tome, opčinjavalo ga je svetlucanje kristala, ili nekih predmeta oštrih ivica i ravnih površina.Dobijao je groznicu kad god bi ugledao breskvu, a ako bi se delić kamfora nalazio bilo gde u kući, to je u njemu izazivalo najmučniju nelagodnost. “Još i danas”, piše on šezdeset godina kasnije, “osetljiv sam na neke od tih neprijatnih nadražaja. Čim spustim četvrtaste komadiće hartije u posudu s tečnošću, redovno u ustima osetim neki neobičan i neprijatan ukus”. (N.Tesla, My inventions, Electrical experimenter, N.Y.,1919.)

Knjige je voleo više od svega i kako je njegov otac imao veliku biblioteku, mali Tesla je nastojao da u njoj zadovolji svoju rano probuđenu čitalačku strast. Otac se, međutim, protivio tome i spopadao bi ga bes kad god bi ga zatekao da čita noću. Sakrivao je od sina sveće jer nije želeo da kvari oči. Ali on je dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i iz noći u noć, pošto bi zapušio ključaonicu i sve pukotine, čitao je često do zore.

Teslina porodica je zabranjivala Nikoli i da studira politehniku, naročito otac koji je od njega zahtevao da uči za sveštenika. Osećajući duboko u sebi svoj neugasivi životni poziv elektroinženjera, Nikola se teško razboleo. Kada je bio gotovo na umoru i bilo je očito da neće preživeti, otac je konačno odobrio sinovljevu želju. Kao nekim čudom, on je ubrzo ozdravio i sav se predao pronalazačkim maštanjima. Prenapregnutog uma, počeo je da pati od čudnog poremećaja “pojavljivanja živih slika koje je često bilo praćeno jakim bljeskovima svetlosti”, što je, može se reći, karakteristično za ljude obdarene parapsihičkim moćima. Ovi jaki svetlosni bljeskovi prekrivali su prizore realnih objekata i prosto zamenjivali moje misli. Te slike stvari i scena imale su karakter stvarnosti”. Tesla napominje da ih je vrlo dobro razlikovao od imaginacija. Objašnjavajući šta mu se događalo, on navodi kako bi mu se slika nekog prizora koji uzbuđuje nerve, a koji je video preko dana, iznenada pojavila noću kao potpuno realna i ostajala bi takva u prostoru pred njim čak i kad bi pokušao da je skloni rukama.

Da bi se oslobodio patnje koju je pojavljivanje “čudnih realnih slika” unosilo u njegovu dušu, on je pokušavao da se u tim trenucima koncentriše na prizore iz svakodnevnog, “običnog” života.

“U nameri da se tako oslobodim ja sam neprestano tražio nove slike i tako ubrzo iscrpeo sve prizore koje sam znao - prizore iz kuće i najbliže okoline. Nakon što sam više puta primenio ove mentalne operacije, pokušavajući da oteram svoje vizije, primetio sam da “obični život” gubi bitku, a realnost vizija postaje sve čvršća. Zatim sam instiktivno počeo da vršim ekskurzije izvan granica malog sveta u kome sam bio, i ubrzo video nove scene. One su bile u početku vrlo maglovite, nejasne, i bežale kad bih ja pokušao da usredsredim pažnju na njih, ali uskoro sam uspeo da ih zadržim. One su dobile na snazi i jasnoći i najzad postale konkretne kao realne stvari. Uskoro sam otkrio da se najbolje osećam kad se opustim i dozvolim da me sama vizija nosi dalje i dalje. Sve vreme dobijao sam sve nove i nove impresije i tako sam počeo mentalno da putujem. Svake noći i ponekad i preko dana, kada bih ostao sam, polazio sam na ta moja putovanja, vrlo često, u nova mesta, gradove i zemlje, živeo tamo, sretao ljude, pravio prijateljstva i poznanstva, i ma kako to izgledalo neverovatno, činjenica je da su mi oni bili isto toliko dragi kao i moja porodica, i svi ti novi svetovi nisu bili manje intenzivni u svojim manifestacijama.” (N.T., My inventions, EE., N.Y.,1919.)

Na svoje zadovoljstvo primetio je da može sa velikom jasnoćom i preciznošću da vizualizuje svoje izume tako da mu nisu neophodni eksperimenti, modeli ili crteži. Tako je razvio svoj novi metod materijalizacije inventivnih koncepcija i ideja. Tesla je vrlo jasno pravio razliku između ideja koje se deduktivno inkarniraju u misao, odnosno viziju, i koncepata koji se stiču generalizovanjem iskustva, induktivno.

“Momenat kada neko konstruiše zamišljeni aparat nosi problem transformacije sirove ideje u praksu. Zato svakom tako proizvedenom izumu nedostaju mnogi detalji, i obično je defektan (… ) Moj metod je drugačiji. Ja ne žurim da se upustim u materijalni rad. Kada primim ideju, odmah počinjem da je dograđujem u svojoj imaginaciji. Menjam konstrukciju, pravim poboljšanja i uključujem aparat u svom umu da radi. Sasvim mi je svejedno da li testiram svoju napravu u umu ili u laboratoriji. ^ak primetim ako nešto smeta u pravilnom radu. (…) Na ovaj način ja sam u stanju da brzo razvijem koncepciju do perfekcije, ne dotičući ništa rukama. Kad dospem tako daleko da na svoj izum primenim svako moguće poboljšanje i više nigde ne vidim nikakvu grešku, tek onda stavim u konkretnu formu ovaj konačni produkt mog mozga. Bez izuzetka moji su aparati radili uvek tačno kako sam zamislio da treba, i eksperimenti su se događali onako kako sam planirao. Za dvadeset godina nije bilo nikakvog izuzetka. (…) Teško da ima naučnog izuma koji može biti unapred predviđen isključivo matematički, bez vizualiziranja. (…) Sprovođenje u praksu nedovršenih, grubih ideja je traćenje energije i gubljenje vremena.”

Izučavajući mehanizme svog psihičkog života,Tesla je otkrio da je niz slika iz “druge realnosti” uvek u vezi sa događajima u “pravoj realnosti” i da tu postoji prilično pravilna korelacija. Ubrzo je stekao sposobnost da shvati kauzalni odnos. Postao je svestan, na svoje iznenađenje, da je svaka njegova misao sugerisana spoljnom impresijom. “Ne samo misli, već i akcije izazivaju se na isti način. Posle izvesnog vremena, bilo mi je savršeno očigledno da sam ja samo jedan automat obdaren mogućnošću kretanja, koji odgovara na stimulanse senzitivnih organa i misli i radi prema tome. Praktični rezultat ovoga saznanja bilo je, mnogo godina kasnije, otkriće teleautomatske kontrole čijih zakona sam postao najzad svestan, iako sam ih od ranije nosio u sebi u obliku nejasnih i nedovršenih ideja. “(N.T., My invention, EE., N.Y.,1919.)

Za razliku od Ajnštajna koji je isticao presudni značaj “kinestezije” i “saglasnosti sa unutrašnjim osećajem tačnosti i potpunosti” neke ideje ili teorije, Nikola Tesla podvlači imaginaciju izuma kao psihološki razlog formulisanja iskaza predviđanja u matematičkom obliku. Na primer, za njegovog savremenika Tomasa Edisona se ovako nešto ne može reći jer se on, budući bez znanja matematike, prevashodno oslanjao na dugotrajno i mukotrpno eksperimentisanje.

U spisima, Tesla često govori o svojoj predisponiranosti za mentalne procese rezonantne sa principima kojima se povinuje priroda. Ova urođena sposobnost, smatra on, javlja se u pronalazaču kao difuzan psihološki pritisak, kompulzivna nužda, uzrokujući osećanje nedostajanja budućeg pronalaska, tj. onoga čega u pronalazačevom prethodnom iskustvu nikada ranije nije bilo. U tome on vidi ne samo poreklo pronalazačkog htenja uopšte, već i jedan dokaz više delovanja zakona vanljudske stvarnosti kroz čoveka. Ukratko, Tesla kreativnu imaginaciju smatra početkom saznajnog akta predviđanja.

Iz shvatanja da naučni principi egzistiraju i van oblasti ljudskog saznanja sledi i posebnost Teslinog odnosa nepristajanja na usvojena i ogledima verifikovana naučna znanja, kao i na tzv. univerzitetsku nauku. Kosmos je za Teslu, kao i za astronoma Džemsa Džinsa - um, a kao i za filosofa Lajbnica - živ u svim svojim delovima.

Po Teslinim rečima, u njemu se određeni zakon pojavljivao uvek spontano i u obliku geometrijske slike. Slede zatim razumevanje principa i fizičko interpretiranje kao kasnije faze procesa otkrivanja. Tek tada dolazi do aritmetizacije zakonitosti i do izražavanja tehničkih osobina materijala najpogodnijih za neometani rad zakona u konstruisanom fizičkom modelu. Shodno ličnom iskustvu svoje inventivnosti Tesla je držao da rad vrše prirodni zakoni, a ne materijalne strukture. Pod radom na otkriću on pre svega podrazumeva borbu za mentalno pročišćenje, tj. apstrahovanje od sekundarnih misli i čulnih sadržaja opterećenih detaljima koji zamračuju jasnost slike principa i otežavaju uvid u pravu prirodu relacija geometrijskih elemenata.

Teslin postupak shvatanja principa završen je, a princip spreman za primenu onda kada je postignuta univokna korespodencija matematičkih i fizičkih elemenata. Otkriće je, dakle, dosegnuto u momentu postizanja identičnosti nezavisnih članova matematičkog algoritma i njihovih fizičkih interpreta, tako da se u samom algoritmu prepoznaje fizički zakon koji vlada stvarnim svetom. Ideja se, prema tome, kod Tesle ekskluzivno pojavljuje kao akt kreativne imaginacije čije matematiziranje vodi konačno do fizičkog modela.

Induktivno predviđanje u Teslinom radu je veoma retko, ako ga uopšte i ima, i karakter takvog predviđanja strogo je podsticajan, tj. utiče samo na promenu mišljenja u deduktivno. Njemu je svojstven specijalan tip deduktivnog predviđanja koji počinje slikom, nastavlja se uvidom u geometrijski princip, iz koga se, dakle, tek u trećem koraku obrazuje tzv. opšti stav izražen matematički, tj. nekom relacijom brojeva. Dalji tok je uobičajen hipotetički stav koji se odnosi na nepoznatu činjenicu, na primer, parametre rada konkretnog aparata i sledi iz opšteg stava kao njegova posledica. Ta posledica jeste konstrukcija indukcionog motora, modela obrtnog magnetnog polja, itd.

Teško je dobro razumeti činjenice na kome Tesla odlučno insistira u opisima načina kojim je vršio izume, a to je da jasna slika izuma prethodi čak i samom shvatanju principa kao i svim docnijim pretpostavkama koje ga vode do njegove realizacije u konkretnom materijalu. I kako sam kaže, on je metodu misaonog eksperimentisanja vremenom do te mere usavršio da je bio u mogućnosti da obavi sve korekcije svoje zamisli u umu, bez i jedne jedine fizičke probe, što svakako osvetljava donekle i enigmu kvaliteta njegovog rada čiji obim, obzirom na naučne ili bar tehničke novine mnogih segmenata, upravo zapanjuje.

U nastojanju da sebi objasni tajnu precizne imaginacije primenljivog izuma pre uviđanja samih principa rada, Tesla je postavio i teoriju o isključivo spoljašnjem stimulansu čovekovog mišljenja i pamćenja, a oslanjajući se delom na Rene Dekarta zaključuje o kosmičkom automatizmu svih ljudskih subjektivnih delatnosti kao i ljudske egzistencije uopšte. Ali kako ishod automatskog rada mozga upravo po Teslinom sopstvenom iskustvu može biti stvaralački (tj. proizvodnja do tada nepoznatih vizuelnih sadržaja) to on radi koherencije razvija i dodatnu pretpostavku o povratnom dejstvu vidnih centara mozga na retinu i u tome vidi uzrok pojave eidetskih slika svojih pronalazaka. Tako ljudski mozak, i ako izazvan na rad spolja, ipak može neprestano da produkuje nove sadržaje, misli i slike, jer je broj nadražaja iz okoline neograničen.

Najzad, za Teslu su, mišljenje, pamćenje, kretanje itd. samo povratni (feed - back) procesi, pa se može primetiti da je u naporu da domisli sopstveni dar pronalazaštva ujedno utemeljio pankosmički, tj. idealan stav kibernetike.

Verujući da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim zakonima, Tesla je izgradio i originalnu teoriju memorije. Smatrao je da ljudski mozak nema osobinu da pamti onako kako se to obično smatra (tj. biohemijski, odnosno biofizički) već da je memorija samo reakcija ljudskog mozga na ponovljeni spoljašnji stimulans. Zaista je neobično da čovek poznat po retko dobrom pamćenju (govorio je sedam-osam jezka), koji je uz to imao i sposobnost eidetskog predstavljanja misaonih slika, smatra da ne postoji ljudska memorija. Još značajnije je, naravno, da neko sa više stotina naučnih pronalazaka ne pripisuje inventivnost u zaslugu sebi, nego eksplicitno izjavljuje da vrši ulogu sprovodnika ideja iz sveta nauke u svet ljudske prakse. Sve ovo ne deluje više tako kontradiktorno, ako se ima u vidu da je Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, na pitanje koje je veroispovesti, odgovorio da on veruje u jednog Boga koji nije opisan u religijama, ali da je najbliži Budizmu. Kasnije, Tesla se Budizmu sve više približavao, čak i praktično: vežbao je jogu, pazio na ishranu u filozofskom smislu te reči, upražnjavao meditaciju, a u poslednjim godinama pred smrt u sred Njujorka živeo je izuzetno asketski, gotovo kao indijski guru ili pravoslavni svetac.

Tesla je bio star dvanaest godina kada je uspeo da voljno kontroliše konkretne vizije ispred svojih očiju i zamenjuje ih drugačijim slikama, ali kako sam napominje, nikada nije uspeo da pod kontrolu stavi iznenadne bljeskove svetlosti. Oni su se obično pojavljivali prilikom nekih opasnih situacija ili kad je je bio jako uzbuđen.

“U nekim momentima viđao sam sav vazduh oko sebe ispunjen jezicima živog plamena. Njihov intenzitet, umesto da se smanjuje, povećavao se sa vremenom i dostigao je maksimum kada sam imao dvadeset pet godina. U jednoj prilici, doslovno svedoči naučnik, “imao sam osećaj da mi se mozak zapalio i da mi malo Sunce sija u glavi”. (N.T., MY INVENTIONS, EE. N.Y., 1919.)

“Ovi svetlosni fenomeni”, piše Tesla u svojoj 65-oj godini, “još uvek se manifestuju s vremena na vreme, naročito kad mi neka nova ideja otvori do tada neslućene mogućnosti, ali su relativno malog intenziteta”.

U stanjima relaksacije, pre nego što bi zapadao u san, Tesla je takođe imao zanimljive vizije. “Kada zatvorim oči, uvek prvo primetim tamnu i jednoličnu plavu pozadinu, sličnu nebu u vedroj noći bez zvezda. Za nekoliko sekundi ovo se polje ispunjava bezbrojnim zelenim pegama koje osciluju, uređenim u nekoliko slojeva koji mi se približavaju. Zatim se sa desna pojavljuje divna šara od dva sistema paralelnih linija, međusobno vrlo bliskih i pod pravim uglom. Ova slika preliva se u svim bojama, ali dominiraju žuto-zelena i zlatna. Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prizor biva gusto prekriven tačkama žmirkajućeg svetla. ^itava ova slika lagano prolazi poljem vizije i nestaje u levo, ostavljajući za sobom pozadinu neprijatnog i nepokretnog sivila, koje ubrzo biva zamenjeno morem oblaka za koje je očigledno da pokušavaju da se uobliče u žive likove. ^udno je da ja ne mogu da projektujem bilo kakvu formu u sivu pozadinu pre nego što scena uđe u drugu fazu.”

” Svaki put pre spavanja”, priča Tesla, slike ljudi i objekata prolaze ispred mojih očiju. Kad ih vidim, znam da ću ubrzo izgubiti svest. Ako su odsutni i odbijaju da dođu, to uvek za mene znači noć bez sna”.

Dugo vreme Tesla je posvetio rešavanju enigme smrti i pazio na bilo koju njenu indikaciju u realnom životu.

“Samo jedanput u svojoj dosadašnjoj egzistenciji”, kaže on, “imao sam iskustvo koje je ostavilo na mene utisak natprirodnog. Bilo je u to vreme smrti moje majke. Bio sam bolestan i iscrpljen groznicom: ležao sam u krevetu. Odjednom, pomislio sam da, ako moja majka umre dok sam daleko od nje, sigurno je da će mi dati neki znak. Dva ili tri meseca posle toga bio sam u Londonu sa mojim pokojnim prijateljem, engleskim naučnikom ser Vilijemom Kruksom, gde se diskutovalo o spiritualizmu, i bio sam pod punim utiskom ovih misli. Možda ne bih obratio pažnju na drugog čoveka koji bi isto to govorio, ali sam bio podložan njegovim argumentima, sećajući se njegovog epohalnog rada o “radiant matter” (zračećoj materiji) koji sam čitao kao student i koji je učinio da zavolim karijeru elektroinženjera. Pomislio sam da su uslovi da se pogleda “iza” vrlo dobri, jer je moja majka bila žena posebno obdarena moći intuicije. ^itave noći svako vlakno mog mozga bilo je napeto u iščekivanju, ali ništa se nije desilo do ranog jutra, kada sam zaspao, ili možda zadremao, i video oblak kako nosi anđeoske figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni sa ljubavlju i ja postepeno prepoznah svoju majku. Prikazanje je polako plovilo kroz sobu i iščezlo, i ja sam naglo bio probuđen neopisivo slatkim pesmama mnogih glasova. U tom momentu, sigurnost koju nikakve reči ne mogu opisati, ispunila me je i bio sam uveren da mi je majka upravo umrla. I to je bila istina.” (M. Cheney, TESLA, MAN OUT OF TIME, N.Y., 1984.)

Istoga dana Tesla je poslao pismo Kruksu, pod utiskom vizije i još uvek bolestan. Ova dva naučnika godinama su se dopisivali, ali Teslina pisma Kruksu nisu dostupna javnosti jer su sklonjena zajedno sa čitavom Kruksovom zaostavštinom 1918. godine. Ogroman Kruksov naučni materijal sadržavao je brojne beleške sa strogo naučno-eksperimentalno vodjenih spiritualističkih seansi i na stotine uspelih fotografija materijalizovanih duhova iz različitih istorijskih epoha. U Muzeju Nikole Tesle u Beogradu sačuvano je Kruksovo pismo Tesli iz 1893 godine u kome mu se Kruks zahvaljuje za poslatu specijalnu elektromagnetsku zavojnicu koja emanira polje u kome se bolje ocrtavaju materijalizovana tela duhova, a istovremeno blagotvorno utiče na nerve medijuma, što sve zajedno olakšava eksperimentisanje.

U isto vreme kada je Kruks u Londonu otpočeo sa naučnim proučavanjem spiritualnih fenomena, isto to je u Petrogradu otpočeo i Mendeljejev, sedamdesetih godina prošloga veka. Osnovana je u Petrogradu komisija stručnjaka, koja je nakon kraćeg istraživanja, održavši desetak seansi, odustala od daljeg rada, uz zaključak da je reč praznoverju. Od tada u Engleskoj i Rusiji nauka se praktično deli na tajnu, to jest pravu, u koju na primer, spada Teslina etarska fizika, i na javnu, univerzitetsku, tj. korisnu nauku komercijalnog značaja, u koju, na primer, spadaju nuklearna fizika i teorija relativnosti.

Koliko god da se slabo interesovao za ljude, koji su mu u toku života naneli mnogo “kosmičkog bola”, kako je Tesla nazivao svoje osećanje tuđih nepriličnih radnji i namera, toliko se sa neobičnom pažnjom bavio golubovima, brinući se o njihovoj ishrani i bolestima.

O jednom belom golubu i Teslinom prisnom odnosu s njim pričaju Teslini prijatelji O’Nil i Vilijam Lorens, naučni novinar Njujork Tajmsa. Oni su zabeležili nesvakidašnju Teslinu ispovest dok su sva trojica sedeli u predvorju hotela Njujorker.

Džon ONil, član mnogih okultnih društava, primetio je neke mistične simbole u pegama Teslinog belog goluba. Tesla im je tada ispovedio nešto što će Lorens i drugi kasnije nazvati ” jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života”.

“Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama”, rekao je, “Hiljade njih, jer ko bi ih sve zapamtio. Međutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronadje na svakom mestu.Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Zavoleo sam tu pticu. Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije bilo važno. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao na krevetu i kao i obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i sletela na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nešto važno pa sam ustao i prišao joj. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže - da će umreti. A onda, kada sam to shvatio, video sam svetlost kako izbija iz njenih očiju - snažan snop svetlosti.”

Tesla je zastao, i zatim, kao da je očekivao pitanje, nastavio. “Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, i ako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano. Da, godinama sam hranio golubove, i dalje ih hranim, na hiljade njih, jer konačno, ko zna…”(J. O’Neill, Prodigal Genious, p. 309-10)

- U sledećem broju:

TREĆI PUT U FIZICI: U teorijskoj i eksperimentalnoj fizici 20. veka mogu se jasno uočiti tri različita puta mišljenja. I kvantni mehaničari, i relativisti, i “tradicionalista” kao Tesla, (u stvari još uvek neprepoznat naučnik budućnosti) pokušavali su da dokuče istinu o pravoj prirodi vremena i prostora, energije i materije, a naročito, da objasne suštinu kretanja.

.. Razlike Tesle i Ajnštajna u stavovima o fizičkoj realnosti su fundamentalne:

za Ajnštajna je svet akauzalan i relativan, a za Teslu strogo kauzalan i determinisan…

TESLINA IDEJA NOVOG SVETSKOG PORETKA IZ 1900 GODINE: Nema sumnje da je Teslu prožimalo snažno osećanje jedinstva prirode i kosmičkog reda.

“Verujem u jednog Boga koji nije opisan u religijama“ govorio je. To je u stvari filosofski Bog, Logos, Bog pitagorejski, Bog nebića, Bog ujedno i tvorac beskonačnosti i tvorac apstraktnog, nematerijalnog i neprostornog kosmičkog zakonodavstva.

>

Leto je doba poleta i živahnosti. Po kineskoj medicini leto pripada yang dobu. Da bi bili što više u skladu sa ovim godišnjim dobom treba da pronađemo i yang princip u sebi: on se ogleda u spontanom izražavanju osećanja, spoljašnjim aktivnostima…

Leto je vreme nezaustavljivog rasta. Rano buđenje a nešto kasniji odlazak na počinak su u skladu sa njim. Rad , igra , putovanja su ”aktivni” principi leta. Dopustimo unutrašnjoj lepoti i prozračnosti da sija i pronađe svoj odraz u kreativnosti.

Mnoštvo raznolikih boja svuda oko nas… Izrazite kreativnost prilikom pripremanja obroka i dizajnirate svoj ”šareni” sto za ručavanje.

Neka od letnjih pravila kuvanja su: priprema lake hrane uz prisustvo ljutog ukusa. Spremanje na visokoj temperaturi na kratko. Kuvanje na pari, potapanje hrane u vodu , treba da budu u što kraćem vremenskom intervalu. Koristi se manje soli a više vode. Obroci naravno ne treba da budu preobilni i kasni.

Zbog velikih vrućina, iz tela se gube soli i minerali, što može uzrokovati slabost ukoliko se ishranom pravilno ne nadoknađuju.

U slučaju velikih vrućina preporučljivo je popiti tople napitke i imati tople kupke čime se izaziva iznenadno znojenje, rashlađivanje tela i bolje prilagođavanje spoljašnjim temperaturama.

Leti ne treba jesti puno hladne hrane, jer ona slabi funkciju digestivnih organa , pre svega želudca. Hladna pića, hladna jela, sladoledi , po kineskoj medicini izazivaju kontrakciju i blokiraju nesmetano kretanje Qi-ja.

Po vrućem danu spremite osvežavajući obrok: svežu hranu kao što su salate, izdanci soje, zelenog pasulja, alfe-alfe, krastavac,tikvice, rotvice, tofu, čaj od hrizanteme, nane , kamilice,..Voće koje pogoduje letu su jabuke, lubenica, limun, papaja, ananas. Izbegavati veliku količinu mesa, jaja, lešnika..

Preporučljivi ljut i opor ukus u početku povećavaju temperaturu tela, ali na kraju oni ”izvlače” unutrašnju toplotu na površinu kože da bi je jednostavno “raspršili”. Toplota na površini tela ustvari reflektuje prirodu leta, pa na taj način vrućinama smo manje pogođeni. Dakle, crvene i zelene ljute paprike, sveži ( ne suvi ) đumbir, crni biber, ren, idealne su namernice leti. Treba imati u vidu i ipak ne preterati sa ljutom hranom jer se na taj način gubi i suviše yanga kao i sposobnost tela da ostane toplo tokom svežijih nastupajućih meseci.

Organi koji se vezuju za leto su srce i tanko crevo. Po kineskoj medicini srce ne samo da je odgovorno za kontrolu krvnih sudova već je blisko povezano sa svešću, raspoloženjem , memorijom, spavanjem, …

”Srce je kuća našeg duha i misli”, kaže stara izreka. Vrlo često u kineskoj medicini pojmovi “heart -mind” su nerazdvojivi. Zajedno sa jetrom , srce utiče na mozak i nervni sistem.

Ukus koji utiče na srce je gorak. Njegova fukcija je višestruka : kreće se “ka dole ” i sa sobom odnosi preterano nagomilanu vatru kako u organu tako i u meridijanu srca. Doprinosi balansu jetre , a kako je po kineskoj medicini ”jetra majka srca” , ponovo poboljšava njegov rad. Kinezi veruju da gorak ukus smanjuje stvaranje naslaga na krvnim sudovima i na taj način usporava proces ateroskleroze.

Znaci disbalansa srčanog sistema u kineskoj medicini su :

konfuznost, previše ili nimalo smeha, bledo lice, problemi u govoru (zbunjenost, zastajkivanje u isražavanju ), depresija, promene raspoloženja, gubitak pamćenja, averzija na toplotu.

Za dobru funkciju srca naročito je bitno kako putem govora izražavamo svoje emocije i misli. Potrebna je svesna prisutnost u komunikaciji kako sa sobom tako i sa drugima, nikako postojanje tzv.”mehaničkog procesa izražavanja misli”. Jakom , čistom i smirenom umu pogoduju različite vrste meditacija, joga , qi gong, u zavisnosti od odabira pojedinca.

Na početku bilo kog tretmana treba smiriti um. Zato, a naročito leti, pojedini lekari kineske tradicionalne medicine počinju tretman akupunkturnom tačkom Xinshu ( BL15 ) na ledjima koja je back-shu tačka srca. Ova tačka ima priznatu funkciju u “smirivanju i balansu srca i uma “. U jednoj od najstarijih knjiga kineske medicine “ Huang Di Nei Jing-u “ kaže se da svaki ispravan tretman prvo tretira srce.

Pored nabrojanih namernica neke od onih koje posebno utiču na smirenost i čistotu uma su : ostrige, pšenica, ječmena kaša, ovas, celer, dud, mirođija, bosiljak. Preporučuju se pečurke, naročito crvena pečurka (Ganoderma Lucidum), čija je uloga u prevenciji oboljenja i očuvanju zdravlja sve više priznata i na zapadu.

Strana sveta koja odgovara letu je jug, planeta Mars , životinja kokoška. Crvena boja u odeći ili svakodnevnoj okolini se savetuje osobama sa smanjenom energijom srca. Takođe i izgled jezika može da nam pomogne u odredjivanju dijagnoze pacijenta, pa ako je vrh jezika isuviše crven kaže se da osoba ima “puno vatre u srcu“ ( odgovarajući simptomi bi bili: uznemirenost, loš san, žeđ, gorak ukus u ustima, krv u mokraći..)

Miran um, čiste misli, puno iskrenog smeha i bezbroj razloga za radost želim vam ovoga leta!!

Dr Ana Žikić

Predstavljmo knjigu koja je zamišljena kao priručnik koji može da pomogne stručnjacima raznih profesija da na jedan studiozan način dođu do adekvatnog rešenja postavljenog zadatka.

Međutim i u svakodnevnom životu mogu nastati problemi koji su naizgled nerešivi, ovde izneta metodologija je zaista primenjljiva i u svakpodnvnom životu, pošto je najčešće rešenja problema kvalitetno postavljeno pitanje ili više pitanja.

Priručnik nudi, pored ostalih tema, preko 50 naučnih metoda čijom se intelektualnom upotrebom mogu postaviti kvalitetna pitanja kako bi se našlo rešenje problema. Dakle, ako imamo kvaliteno pitanje u vezi određenog problema rešenje je blizu.

DIJALEKTIČKI METOD

Reč dijalektika odnosi se na veštinu raspravljanja i argumentacije u razgovoru. Pod ovim pojmom podrazumeva se i veština da se u nekom sporu – podesnim postavljanjem pitanja sagovorniku – otkriju protivrečnosti u njegovim shvatanjima i tako dođe do istine. S jedne strane, dijalektika je shvatanje o najopštijoj strukturi i dinamici (zakonitostima) stvarnosti, a s druge, skup osnovnih principa kojima se rukovodi pri rešavanju konkretnih problema u celokupnoj svojoj praktičnoj delatnosti.

Takav pogled na svet koji prirodu objašnjava materijalnim prauzrocima (vodom, vazduhom itd.) i kojim se pokušavaju shvatiti njeno kretanje i menjanje, spontano je materijalistički i dijalektički.

Dijalektika je kontinuirana kombinacija apstraktnog mišljenja i praktičnog delovanja. Konkretnim razgrađivanjem dijalektike, odnosno njenih principa, dijalektika može postati praktično upotrebljiva kao metodologija društvenih nauka. Kao istraživački metod ona predstavlja skup osnovnih principa, koji se primenjuju u istraživanju za rešavanje praktičnih problema. Pri tome se ispitivani problem obuhvata u celini i analizira u svom istorijskom razvoju, sa naglašenom dinamikom tog razvoja, radi postizanja ne samo pouzdanog uvida u dati problem već i mogućnosti njegovog prevazilaženja.

PRINCIPI DIJALEKTIČKOG METODA

Princip totaliteta ili celovitosti

Svaku aktivnost koja se istražuje neophodno je proučiti u celini. Nijedna aktivnost ne egzistira potpuno izolovano od svoje okoline, jer je svet celina, čiji su delovi uzajamno povezani i uslovljeni. Uspostavljanjem veza sa okolinom (okruženjem) nastaju i različiti odnosi. Zanemarivanje tih veza i odnosa istraživane aktivnosti neminovno vodi pogrešnom zaključivanju.

U procesu saznanja izvesne pojave događa se ponekad nepotrebno uprošćavanje ili veštačko izdvajanje iz postojećeg okruženja, radi pojednostavljenja istraživanja. Takvim postupkom dolazi se do nepotpunih saznanja ili do saznanja koja važe samo za određene uslove. Da bi se ovakve greške prevazišle, istraživane aktivnosti i procese treba shvatiti kao elemente šireg okruženja (sredine), odnosno u njihovom totalitetu.

Uvažavanje ovog principa u toku istraživanja, u osnovi, podrazumeva sagledavanje posebnosti aktivnosti u široj sredini, koja u izvesnom pogledu predstavlja njeno okruženje. U tom smislu se uočavaju mesto aktivnosti i potpuna ili delimična međuzavisnost sa delovima celine, što ne opovrgava činjenice da su saznanja parcijalna i pojedinačna. Sasvim je razumljivo da se celina saznaje, upravo, preko njenih delova. Dakle, princip totaliteta polazi od stava da se aktivnost, mada posmatrana posebno, ne sme veštački odvajati od celine, što, u suštini, podrazumeva i realno određivanje mesta i značaja delova jedne celine. Dakle, princip celovitosti ne dozvoljava proizvoljno zanemarivanje nekih delova celine.

Primer: U saznavanju i rešavanju problema vezanih za čovekove aktivnosti, celovitost pristupa ima izuzetan značaj. Ako se, recimo, istražuje “tempo trčanja čoveka”, princip totaliteta podrazumeva adekvatno vrednovanje staze za trčanje, ostalih učesnika trke, vremenskih prilika i sposobnosti trkača. Ukoliko se, na primer, zanemare samo ostali učesnici trke, tada bi, ukoliko dođe do iznenadnog sudara, moglo doći i do smanjenja tempa trčanja trkača.

Ključno pitanje: Šta sve utiče na posmatranu aktivnost?

Princip istoričnosti

Čovekove aktivnosti su dinamičani kompleksi procesa. Njih je nužno sagledati u istorijskom razvoju, pogotovo što se sve aktivnosti tokom vremena menjaju, bez obzira na njihovu relativnu postojanost. Ovaj princip upućuje na shvatanje geneze i toka razvoja aktivnosti (događaj, stanje, proces), pri čemu se potpunijim saznavanjem uočavaju razlozi nastanka, trajanje i promene do kojih inače neminovno dolazi, što je od naročitog značaja pri istraživanju čovekovih aktivnosti. Obeležje stvarnosti su njeni aktivni oblici, koji u datom trenutku i sa razlogom nastaju, razvijaju se i menjaju do kulminacije, a potom nakon izvesne stagnacije gube smisao postojanja i u određenom trenutku sa razlogom prestaju da postoje u prethodnom obliku. U skladu sa ovim principom dijalektike menjaju se i drugi sistemi istraživanja čovekovih aktivnosti.

Primer: Ako se, na primer, analizira istoričnost u razvoju aviona, može se uočiti da je pojavljivanje prvih aviona bilo uslovljeno potrebom čoveka za oponašenjem ptica, u smislu savladavanja određenih distanci vazdušnim putem. Dalji razvoj aviona je bio uslovljen različitim potrebama čoveka u smislu prevoza većeg broja putnika itd. Zbog toga, prvobitni modeli aviona gube na značaju. U tom smislu mogu se očekivati promene u budućem razvoju aviona.

Ključno pitanje: U kojoj je fazi razvoja posmatrana aktivnost?

Princip dijalektičke analize

Svaki predmet u toku istraživanja čovekovih aktivnosti trebalo bi misaono rastaviti na činioce (delove) koji ga čine (bez obzira na njegovu prividnu jednostavnost), a razlog za ovaj postupak je utvrđivanje veza i odnosa koji vladaju među činiocima. Zapostavljanje tih veza i odnosa, greške u raščlanjivanju predmeta istraživanja, kao i zanemarivanje celine, vode u elementarizam i negativno utiču na konačne rezultate istraživanja. U postupku istraživanja čovekovih aktivnosti analiza se dopunjava drugim postupcima, u prvom redu sintezom, kako ne bi bilo ograničenja i jednostranosti u dobijenim rezultatima.

Primer: Ako bi se, recimo, kao primar dijalektičke analize uzelo istraživanje čovekovog stava po nekom pitanju, najpre treba sagledati širu situaciju sa svim njenim odrednicama. Prema kome se postavlja takav stav i koji su razlozi za postavljnje određenog stava. Prostor i vreme se posebno analiziraju. Suština je da se svaki element stava analizira u odnosu na sve ostale elemente. Tako nema prekinutih veza između elemenata, što je preduslov da se dobiju pouzdani rezultati.

Ključno pitanje: Koji su delovi i kakvi su međusobni odnosi delova posmatrane aktivnosti?

Princip jedinstva teorije i prakse

Naučno saznanje o čovekovim aktivnostima je produkt uzajamnog teorijskog i praktičnog delovanja. Sigurno je prihvatljiva ona teorija koja predstavlja putokaz za praksu, a uspešna ona praksa koja je teorijski zasnovana.

Ovaj princip polazi od stava da teorija proizilazi iz prakse, ali da se praksa rukovodi teorijom. Međutim, to ne podrazumeva obaveznu i stalnu saglasnost teorijskog i praktičnog. Naprotiv, dijalektički je ispravno da teorija i praksa naizmenično jedna drugoj predhode, jer ako bi teorija i praksa bile neprekidno potpuno saglasne, to bi izazvalo stagnaciju u saznanju. Promene neminovno nastaju, pa ih stoga ili teorija ili praksa održavaju (anticipiraju) i deluju potom na promenu druge strane. Baš zbog nastajanja promena, težnja za jedinstvom teorije i prakse je stalan proces, jer njihova usklađeneost potvrđuje istinu o istraživanoj aktivnosti.

Primer: Kao primer za objašnjenje ovog principa može da posluži osposobljavanje čoveka za pisanje. Da bi se čovek osposobio za tu aktivnost neophodno je da poseduje određena teorijska znanja o slovnim, brojčanim i interpunkcijskim znacima. Isto tako, potrebno je da tokom vežbe stekne određena praktična znanja da bi pisao znakove. Bez objedinjenog ukupnog znanja, čovek nije osposobljen za pisanje. Remećenje skladnog odnosa teorije i prakse prilikom osposobljavanja ima za posledicu neadekvatnu osposobljenost.

Ključno pitanje: Da li su u skladu teorija i praksa u posmatranoj aktivnosti?

Princip jedinstva i borbe suprotnosti

Princip jedinstva i borbe suprotnosti jedan je od temeljnih principa dijalektike. U svim pojavama postoji određeno jedinstvo suprotnosti. Saznati neku pojavu znači saznati jedinstvo suprotnosti koje tu pojavu čine. Suprotnosti ne postoje same za sebe, one su uslovljene i međusobno suprotstavljene. Gde god postoji kretanje (a ono je jedini način postojanja celokupne stvarnosti) javlja se borba suprotnosti. Kretanje proizvodi razlike između starog i novog. Kako se te razlike stalno povećavaju one prerastaju u suprotnost. Povećavanjem suprotnosti do krajnjih granica nastaju protivrečnosti. Rešavanjem protivrečnosti nastaje nešto novo – novi kvalitet, sa novim unutrašnjim suprotnostima, sa čijim narastanjem nastaje nova protivrečnost, nakon čijeg razjašnjenja nastaje opet novi kvalitet. Borba suprotnosti je stalna i apsolutna i postoji u svakoj prirodnoj i društvenoj pojavi, predmetu i ljudskom mišljenju.

Primer: Ako se, recimo, kao primer za analizu jedinstva i borbe suprotnosti uzme razvoj aviona i njegovih manevarskih sposobnosti, može se uočiti da se sa povećanjem težine aviona smanjuju manevarske sposobnosti. Pored toga, povećanje težine zahteva jače motore. Jači motori zahtevaju više goriva pa je novi problem skladištenje goriva. Dakle, u razvoju aviona se stalno rešavaju nastale protivrečnosti.

Ključno pitanje: Koje su protivrečnosti u posmatranoj aktivnosti?

Princip prevazilaženja (negacija negacije)

Promena kvaliteta i strukture čovekovih aktivnosti kao rešenje protivrečnosti znači ukidanje negativnog, prevaziđenog i uspostavljanje novog, pozitivnog i perspektivnog. Negacija je bitno svojstvo svakog kretanja i menjanja. U datoj pojavi ukida se samo ono što je negativno, dok se pozitivno još uvek progresivno zadržava.

Sva­ka no­vo­na­sta­la čo­ve­ko­va ak­tiv­nost, usled unu­tra­šnje bor­be su­prot­no­sti, u se­bi sa­dr­ži i sop­stve­nu ne­ga­ci­ju. Ta no­vo­na­sta­la ak­tiv­nost od­mah po­sta­je sta­ra u od­no­su na ak­tiv­nost ko­ja na­sta­je po­sle nje. Sto­ga je di­ja­lek­tič­ka ne­ga­ci­ja, u stva­ri, sa­mo­ne­ga­ci­ja. Ne­ga­ci­jom se ak­tiv­nost ne de­gra­di­ra, već se od­stra­nji­va­njem pre­va­zi­đe­nog stva­ra pro­stor za no­ve ak­tiv­no­sti, kva­li­tet­ni­je i per­spek­tiv­ni­je.

Pri­mer: Na pri­me­ru raz­vo­ja avi­o­na mo­že se uoči­ti šta to u su­šti­ni pred­sta­vlja. Na­i­me, pr­vi avi­o­ni ni­su ima­li sop­stve­ni po­gon već su le­te­li po­mo­ću si­le uz­go­na u slo­bod­nom pa­du. Ne­ga­ci­om ta­kvog vi­da po­go­na u avion je ugra­đen par­ni mo­tor. Ne­ga­ci­om te­škog par­nog mo­to­ra ugra­đen je ben­zin­ski mo­tor. Ne­ga­ci­om ben­zin­skog mo­to­ra ugra­đen je mla­zni mo­tor. Pri to­me ne­gi­ra­nje pret­hod­nih mo­de­la ni­je bi­lo pot­pu­no već su se usa­vr­ša­va­li po­je­di­ni de­lo­vi.

Ključ­no pi­ta­nje: Šta je to što tre­ba ne­gi­ra­ti u po­sma­tra­noj ak­tiv­no­sti?

Dejan Dimitrijević

E-mail: dejandimitrijevic2006@gmail.com

>

Svi znamo za Vezuv, vulkan čije mase lave su u antičko doba pokopale gradove Pompeji i Herkulaneum. Samo na udaljenosti od 20 km nalazi se jedan drugi neuporedivo silovitiji podzemni vulkan čiji krater se (kaldera) prostire na preko 150 km2. Gusto naseljen prostor i okolina metropole Napulj sa 1,5 mil. stanovnika, šire se duboko u ovu oblast. Postojanje ovog podzemnog vulkana još od davnina poznato i stari rimljani su koristili vulkansku toplotu za svoja kupatila na takozvanim Flegrejskim poljima (Goreća polja). I danas tamo posvuda izbijaju sumporna para i vodene fontane iz zemlje. Oblast je turistička atrakcija.

U zadnje vreme supervulkan ispod Flegrejskih polja pokazuje pojačanu aktivnost koja može ukazivati na predstojeću provalu.Vulkan se kreće:celi region se diže i spušta - u unutrašnjosti rumori magma. Naučnici su alarmirani. Oblast važi za najopasniji vulkanski region sveta. Pre 39.000 godina bila je poslednja velika erupcija kada je u čitavoj okolini zemljina kora pukla i tako je nastala današnja ogromna kaldera (oblik kotla koji nastane kad se vulkan uruši u sebe). Pepeo je prekrio čak i sever Evrope, i temperatura je godinama bila niža.

Ponovljeno izbijanje vulkana ove veličine ne bi uništilo samo okruženje Napulja. Oblak pepela iz supervulkana bi mogao čitave delove Evrope komplet prekriti debelim slojem pepela, kako misli geolog Đusepe de Natale iz opservatorije Vesuviano u Napulju.

Jedan konzorcijum naučnika želi da izvrši bušenja i da u te bušotine instalira merne instrumente, da bi zadobili tačniju sliku o podzemnom kretanju magme. Eksperti iz Geološkog centra u Postdamu u Nemačkoj napravili su jedan takav aparat za bušenje koji može da izdrži veoma visoke temperature.

Mnogi strepe da bi jedna takva akcija mogla probuditi „uspavanu alu“, ali naučnici to odbacuju kao besmislicu. Tako nastala rupa je premala da bi magmu u viskoznom stanju propustila na površinu. Vulkanska provala nastaje pre svega pritiskom podzemnih gasova.

Kako u podzemlju izgleda naučnici znaju samo indirektno pomoću zvučnih talasa. Postoje nagoveštaji magme na dubini 7-8 km. Najvažnije pitanje je da li rumori i na manjoj dubini. Planirana bušenja treba da prodru u tlo do 4 km dubine.

Prošle godine na Islandu je bilo vrlo slično. U junu 2009. magma je prodrla na 2104 m kada su radili projekat zagrevanja zemljinom toplotom, koji je tada i obustavljen.

Magma može da eksplodira samo kad je vulkan spreman. O predstojećoj erupciji na Flegrejskim poljima za sada nema čvstih dokaza.

Međutim od 1968. vulkan je nemirniji. Luka i gradić Pocuoli u napuljskom regionu su se podigli za tri metra. O tome svedoče tri mermerna stuba iz rimskog doba na trgu u Pocuoliju. Građevine stoje na suvom a nose tragove školjki. Ne samo da se pomera nivo mora već i kopno. Kao da diše neki podzemni div, tako se Flegrejska polja dižu i spuštaju.

Više puta je gradski trg bio pod vodom, tri puta u zadnjih 2000 godina. Iako se zemlja stalno pomera vulkan se izliva otprilike na oko 500 godina. Zadnji put su lava i pepeo na Flegrejskim poljima izbačeni 1538 godine.

Izdizanje tla ne mora biti pouzdan znak vulkanske erupcije, rezimirao je De Natale. Možda nije uvek magma ta koja podiže tlo, može to biti i podzemna vrela voda, kao početkom osamdesetih kada je treslo i osipale se građevine starog grada pa je došlo do evakuacije stanovnštva iz straha od erupcije, ali vulkan je ostao miran.

Od tada se zemljište spustilo ali pre šest godina je opet počelo da se diže. Stanovnici se pitaju šta se to pod zemljom dešava, bušenja u Gorućim poljima bi trebalo da rasvetle tajnu.

Skraćeni izvodi iz knjige «Život atoma nova saznanja i otkrića»

Dipl. inž. Jovo Pavlović

Po mom mišljenju naučnici u institutima bi trebalo da koriguju svoje sadašnje poglede u vezi strukture atoma a koje se zasniva na eksperimentalnim dokazima naučnika o elektromagnetnoj formi, ili fundamentalnom svojstvu materije. Nije bilo neophodno graditi preskupe akceleratore koji moraju ubrzati projektil česticu kako bi probili elektromagnetni plašt atoma, kako bi time poremetile strukturu bombardovang atoma, i tako dobili nove atomske i subatomske čestice.

Magnetni plašt oko atoma otkrio je Marej Gel-Man, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku u CERN-u 1983. godine i time potvrdio strukturu omotača atoma.

Dakle, oko atoma ne kruže samo elektroni, već sa njima kruže i magnetni plaštovi koji kao čelični štit, kao rotirajući oklopi štite atome od bombardovanja drugih čestica. U protivnom nebi mogle nastati stabilne čestice i materija, jer bi onda nastala neprekidna nuklearna reakcija.

Kao krajnji rezultat toga procesa opstale bi samo subatomske čestice kao nuklearni produkti.

OMOTAČ ATOMA

Marej Gel-Manov prikaz beta-raspada neutrona u proton.

Fizičar Marej Gel-Mana, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, eksperimentalno je u CERN-u 1983. g. dokazao postojanje neutrinskog omotača atoma na osnovu kvarkova i vikona.

Proces beta-raspada neutrona i formiranje omotača atoma vodonika

n→ p+e+Ve.

Marej Gel-Man je ovaj proces predstavio sa formulom d → u + W ‾, odnosno,

W → e‾ + Ve‾.

Na osnovu ova dva izraza proističe da je d-neutron, da je u-proton.

Tokamak (toroidalna komora s magnetiziranim zavojnicama) je stroj za proizvodnju toroidalnog magnetskog polja za razgraničenje plazme. To je jedan od najviše istraživanih kandidata za proizvodnju kontrolirane termonuklearne fuzijske energije. U novije se vrijeme uređaji ovakvog tipa nazivaju zajedničkim imenom fuzijski reaktori.

Tokamak se odlikuje azimutnom (rotacijskom) simetrijom i upotrebom plazme koja prenosi električnu struju za generiranje spiralne komponente magnetskog polja potrebne za stabilnu ravnotežu. To se može usporediti s drugim fuzionim reaktorom, stelarator, koji ima diskretnu rotacionu simetriju i u kojoj se magnetska polja proizvode od strane vanjskih navoja u kojima se stvara zanemariva električna struja koja teče kroz plazmu

Otkriće seizmologa Kolorado univerziteta

Oblast sjenke su otkrili seizmolozi pomoću prostiranja zemljotresnih talasa u zemljinoj utrobi .

Putem rekonstrukcije oblasti sjenke otkrivena je elektromagnetna forma u zemljinoj utrobi.

ZNAČAJ «OBLASTI SJENKE»

Seizmolozi su istraživali kako se prostiru dvije vrste zemljotresnih talasi sa namjerom da utvrde njihov domet na određenim tačkama zemljine kugle. Pomoću instrumenata dobili su dijagram koji je označio zonu u zemljinoj utrobi kroz koju nisu prošli s-talasi. Ovi talasi prolaze samo kroz tvrdu zemljinu utrobu. Oni nisu istraživali oblik toga dijela zemljine mase kroz koji nisu prošli s-talasi.

Obzirom da je magnetno polje okomito na električno polje, onda je putem rekonstrukcije oblasti zone sjenke u zemljinoj utrobi otkriveno da taj oblik ima prstenasti oblik koji je u tečnom i usijanom stanju.

Dakle, pomoću seizmografa dobiven je grafikon prostiranja zemljotresnih talasa koji su obilježili zonu oblasti sjenke, odnosno zonu tečne zemljine mase koja ne prolazi kroz zemljino središte, već samo jednim dijelom unutar zemljine mase. Obzirom da se unutar tečne i usijane mase ne može nalaziti tvrda masa, onda proizlazi da ta tečna i usijana zemljina masa mora imati oblik prstena, a ne oblik kugle. Oblik ove tečne mase u zemljinoj utrobi je određen na osnovu dva uslova:

Prvi uslov je uslovljen postojanju zemljinog magnetnog polja koje mora imati elektromagnetnu formu.

Drugi uslov je da unutar tečne mase ne može postojati tvrda masa, odnosno taj šuplji prostor koji se ne može usijati mora imati oblik prstena. To znači da se tu nalazi materija na koju ne utiče nikakva temperatura, a to je onda sigurno elastična magnetna masa koja prolazi kroz zemljinu osovinu, dijelom se zatvaraju oko tečne mase, a dijelom prolazi kroz zemlju i vazduh kojeg nazivam zemljino magnetne polove.

Dijagram koji pokazuje karakteristike superteških jezgara

Na osnovu navedenih nalaza, saznanja i otkrića, identifikovani su novi prirodni hemijski elementi u zemljinoj utrobi koji čine superteške elemente od protonskog broja Z 108 do118 i neutronskog broja N od 172 do 198.

Identifikacija je obavljena na osnovu rednog broja hemijskog elementa i pripadajuće grupe u periodnom sistemu hemijskih elemenata. Na osnovu toga određene su njihove hemijske osobine.

Atomske mase su određene na osnovu prelaza protona u neutrone iz podljuske d.

Tri nova hemijska elementa pripadaju osmoj grupi koja ima po tri elementa u grupi. Tu grupu čine poznati feromagnetni elementi i novi elementi br.108, 109 i 110 koji čine torus, odnosno magnetni plašt.

U torusu ova tri spomenuta magnetna elementa, nalazi se sedam sljedećih elemenata br. 111 do 117.

Ovi elementi su dobri elektroprovodnici. Oni su u tekućem i usijanom stanju i nosioci su elektriciteta koji kruži u jednoj prstenastoj zavojnici koja proizvodi oko sebe magnetno polje, i tako čini elektromagnetnu formu u zemljinoj utrobi.

Na kraju je element br.118 koji pripada plemenitim gasovima. Ovaj element formira geomagnetne silnice.

Ovo su skraćeni izvodi iz autorove knjige «Život atoma nova saznanja i otkrića».

>

Putovanje u prošlost moguće - novi paradoks blizanaca

Privredna komora Beograda, Udruženje informatičke delatnosti organizuje naučni skup

Pozivamo sve zainteresovane da prisustvuju ovom skupu, koji će se održati u utorak, 22. juna 2010. u 14 časova u sali mezanina u Privrednoj komori Beograda, Kneza Miloša br. 12.

Molimo da Vaše prisustvo potvrdite kontakt osobi:

Ljiljani Krstić na e-mail  ljiljanakv@kombeg.org.rs

ili tel. 011/2645-333

Udruženje informatičke delatnosti

Tehnički sekretar: Ljiljana Krstić- Vasić  063/452-968

>

Akupunktura je konačno naučno objašnjena i njeno delovanje nesumnjivo potvrđeno u visokim naučnim ustanovama. Naučnici su dokazali da pouzdano deluje kod ublažavanja bolova, depresije i različitih tegoba sa leđima i prereoručuju je kao ravnopravnu ili  često bolju metodu za primenu na obolelima a uz to znatno jeftiniju. Verujemo da je ovo samo početak prihvatanja ove izvrsne tradicionalne metode od strane školske medicine, a koja se u praksi potvrđuje više od 4000 godina na najbolji način.

Ročester/ USA – Medicinarima sa“University of Rochester Medical Center” je uspelo da identifikuju organski molekul adenosin kao glavnu komponentu delovanja akupunkture pri ublažavanju bola. Zasnovano na ovim otkrićima, bi naučnici mogli da utrostruče efekat ublažavanja bola ovom tradicionalnom metodom kroz dodatke medikamenata.

Kako je predstavio istraživač Dr. Maiken Nedergard u magazinu “Nature Neuroscience”, ispitivanja su koncentrisana na Nukleosid Adenosin čija je uloga poznata kod regulacije sna i upravljanja srčanim frekvencijama. Osim toga adenosin deluje i kao prirodno sredstvo protiv bola u unutrašnjem sloju kože gde npr. posle neke povrede blokira nervne signale i ublažava bol na sličan način kao anestetik Lidocain. U svojim istraživanjima naučnici su otkrili da je ova hemikalija osetno aktivnija u unutrašnjosti tkiva kroz akupunkturni tretman.

Ispitivano je delovanje akupunkture na periferni nervni sistem, dakle nerve u našem telu koji nisu deo mozga i kičmene moždine, čime su dopunjene ranije studije kojima se moglo dokazati da je Centralni nervni sistem akupunkturom doveden do toga da luči prirodne endorfine.

U nekim delovima sveta akupunktura je već duže od 4 000 god. glavni oslonac medicinskog tretmana. Mnogi ljudi su skeptični samo zato jer taj postupak nisu sasvim razumeli.“ „Kroz naše istraživanje dali smo informacije o fiziološkom mehanizmu kojim se akupunkturom smanjuje bol u telu.“.

U eksperimentima naučnici su tretirali miševe sa poznatim bolovima na jednoj nozi 30 min. standardnim tretmanom (lako uvrtanje igle svakih 5 min.) jedne određene akupunkturne tačke u blizini kolena.

Pri tome naučnicima je uspelo da miševima sa normalnim nivoom adenosina u pogođenom tkivu smanje tegobe za dve trećine. Ukoliko bi adenosin bio blokiran tretman ne bi bio delotvoran. Uz to se pokazalo smanjenje bola i bez akupunkture kada je delotvorna materija bila veštački unesena. Tokom i nakon akupunkturnog tretmana u pogođenom tkivu je konstatovan povećan nivo adenosina i do 24 puta.

Pošto su naučnici ustanovili ulogu adenosina, testirali su efekat sa medikamentom “Deoxycoformycin“, koji se koristi kod raka i poznat je da otežava prodor adenosina iz tkiva. Kroz taj dodatak je akupunkturni efekat bio dramatično povećan, kada je nivo adenosina u mišićima i istovremeno dejstvo trajanja tretmana skoro utrostručen.

„Poznato je da se akupunkturom oslobađa verovatno čitavo mnoštvo različitih mehanizama“ komentariše rezultate Dr. Josephine P. Briggs direktorka američkog „Nacionalnog centra za komplementarnu i alternativnu medicinu” na “Nacionalnom institutu zdravlja“. „Ova brižljivo izvedena studija identifikuje adenosin kao novu ključnu komponentu u procesu. Radi se o interesantnom prilogu rastućem razumevanju kompleksnog zahvata akupunkture.“

Stanford/ USA prema jednoj do sad jedinstvenoj studiju na “Stanford University School of Medicine” akupunkturom je moguće ublažiti depresiju tokom trudnoće i njome stičemo istinsku alternativu za psihofarmatike.

Kako su lekari i psiholozi kao i psiholozi ponašanja Rachel Manber i Deirdre Lyell objavili u stručnom listu Obstetrics & Gynecology“, akupunkturni tretman predstavlja u slučajevima depresije tokom trudnoće sasvim odgovarajuću alternativu antidepresivima.

Prema ispitivanjima pati okruglo 14% žena tokom trudnoće od teške depresije. Kako i zašto dolazi do duševnog pomračenja, oko toga se nisu još složili, ali naslućuju da bi u većini slučajeva hormoni mogli biti odgovorni za psihološke promene. Nelečene depresije mogu predstavljati rizik kako za majku tako i za novorođenče.

Prema podacima “American Journal of Obstetrics and Gynecology ” se potrošnja antidepresiva tokom trudnoće između 1999. i 2003. udvostručila. Značajna većina pacijentkinja odbija lečenje iz razloga rizika po daljnju trudnoću. Upravo zato je veoma važno naći odgovarajuću alternativu antidepresivima.

U svom istraživanju naučnice su ispitale 150 žena između 12 i 30 nedelje trudnoće, kod kojih su se pokazali jasni znaci trudničke depresije. Pored oba dvomesečna alternativna tretmana, masaže i istovremeno antidepresijske akupunkture, bila je takođe kontrolna grupa masitana i prividno akupunktirana na mestima koja prema učenju akupunkture ne mogu proizvesti učinak na depresiju.

63 procenta pacijentkinja koje su ciljno tretirane akupunkturom protiv depresije, svedočile su o jednom jasnom povlačenju teškoća do 50 posto. U druge dve grupe (masaža i prividna akupunktura) moglo se ukupno poboljšanje ustanoviti kod 44 posto pacijentkinja.

Time ova studija potvrđuje neke ranije rezultate ispitivanja u vezi delovanja akupunkture generalno kod depresije. Doduše, nema metode koja bi odgovarala svim zahtevima i pacijentima, ali akupunktura treba da postane jedna od opcija u lečenju depresije“, komentariše Lyell „Nadam se, da će rigorozno primenjena metodika našeg kontrolisanog slepog ispitivanja i naši rezultati piti priznati, jer potvrđuju da tradicionalna akupunktura dovodi do jasnog poboljšanja kod tegoba depresije.“

London - pacijentima sa problemima sa krstima, kako preporučuje britanska nacionalna zdravstvena služba (NHS), bi pored ostalog trebalo ponuditi akupunkturni i manuelnu terapiju. Ovde se radi o prvoj preporuci za primenu alternativne metode lečenja od strane nekog nacionalnog medicinskog gremija koji je u tome podržan i od Nacionalnog instituta za zdravlje(NICE)

Prema njima, britanski uzor, nemački Institut za kvalitet i privređivanje u zdravstvu (IQWIG), položio je dokaze o delotvornosti akupunkture najmanje kod problemima leđa. Uz to je ova metoda jevtinija nego što je slučaj kod sprovođenja metoda lečenja školske medicine u slučaju gde se poboljšanje ne može očekivati.

„Pacijenti čiji bolovi ne mogu biti ublaženi školskom medicinom, bi trebalo da imaju izbor primene različitih terapija u šta pored sporta spadaju akupunktura i hiropraktička manuelna terapija.“

acuSun- Elektronski uređaj za ELEKTRO -AKUPUNKTURU

• nalaženje akupunkturnih tačaka u ušnoj školjciuz pomoć zvučnog signala
• pokazuje energetsko stanje organa
• omogućava dijagnosticiranje
• stimulacija akupunkturnih tačaka bez igala
• sigurno i bezopasno korišćenje (baterija 9V)
• pomoć kod različitih zdravstvenih problema:
• migrena, glavobolja, zubobolja, menstrualnih tegoba, išijasa itd.
• podesan za primenu kod osetljivih osoba
• umanjuje potrebu za uzimanjem lekova

acuSun-om se može vršiti detekcija akupunkturnih tačaka, kao i stimulacija slabim električnim impulsima (napajanje baterijom od 9v - male struje).

Namenjen je prvenstveno za individualnu upotrebu, a može se koristiti i u lekarskoj praksi.

U uhu se lako pronalaze samo one tačke koje odgovaraju delovima tela u kojima postoje (ili nastaju!) neki zdravstveni problemi, tako da je ovaj aparat idealan dodatak za dijagnosticiranje zdravstvenog stanja i to preko ušne školjke, skoro svih organa u ljudskom telu.

www.ibmraz.com

Informacije: E-Mail: ib.mraz@web.de

Distributer u Srbiji: http://www.balansmedika.com

Distributer u Sloveniji: http://www.mlr-seni.si

>

Na severu Australije pronađen je neobičan pećinski crtež. Kako izveštava Australian Geographic crtež neumitno predstavlja jednu za let nesposobnu pticu iz roda Genyornis. Paleontolozi su sigurni da je ta vrsta izumrla pre najmanje 40 000 godina. Eksperti za crteže na stenama ukazuju da su najstariji datirani ostaci pigmenta Australije 12 000 mlađi i da je nemoguće da je crtež toliko star. I jedni i drugi ne mogu biti u pravu.

>

Po prvi put u svjetskoj literaturi u jednoj knjizi su opisane sve piramide svijeta. Dvije stotine pedeset misterioznih kineskih piramida, novootkrivene piramide na Mauricijusu i Kanarima, stotine piramida u šumama Hondurasa, Guatemale i Meksika, kolosalne piramidalne strukture u Boliviji i Peruu, opisuje autor nakon svojih putovanja i istraživanja.

Knjiga dr. Semira Osmanagića (www.semirosmanagic.com) “Piramide s pet kontinenata zauvijek mijenjaju sliku prošlosti… a time i budućnosti” predstavlja prvi kompletan udžbenik o piramidama u svijetu. Ruše se postojeće zablude o piramidama, njihovoj rasprostranjenosti i svrsi.  Autor argumentirano dokazuje da većinu od 138 piramida u Egiptu nisu gradili faraoni niti su bile grobnice.

Nepoznate piramide na tlu Sicilije i Sardinije, Kambodže i Južne Koreje, Tahitija I Grčke, kao i brojne piramide Nubije i američkog Ohaja upotpunjuju sliku o svijetu drevne prošlosti u kojem je postojao opšteprihvaćeni koncept piramida i njihove astronomske orijentacije.

U svojoj recenziji publicist Slobodan Stajić ističe:

“Kao jedan od najboljih ovovremenih poznavalaca piramida u svijetu autor nas vodi kroz lelujave odaje bezvremenosti, tokom koje upoznajemo ne samo vječne egipatske piramide već i one koje su izronile u bajkovitim dekorima Južne i Centralne Amerike, Kanarskih otoka, Mauricijusa, Sudana, Sicilije, Sardinije, Rima, Grčke, Mezopotamije, Indije, Kambodže, Indonezije, Koreje, Kine,  pa sve do dalkeog Pacifika, da bi nas na kraju doveo i do Bosanske doline piramida, u čijem arkadijskom okruženju upravo sada predstavljamo knjigu, u čemu vidim i divnu simboliku.

Sve te piramidalne građevine koje pominju, od magije piramida civilizacije Maja do onih kineskih, nedaleko od drevnog grada Siana, kao da je vajala neka božanska ruka i potom spustila u ovozemaljski ambijent, ostavljajući nas zadivljene pred zagonetnim vrtlogom brojinih drevnih civilizacija, uz istovremeno traženje novih odgovora i hiljadama godina poslije njihovog nastanka…Jer, kako navodi autor, „naša daleka prošlost je (često)drugačija od one kako nas uče i kakvu nam dogmatski nameću”.

Povijest naprednih ljudskih društava mnogo je duža nego što je zvanično prihvaćeno. Stoga, bar sada, imamo šansu da „naučimo više o našim superiornim precima koji su živjeli u balansu i harmoniji sa prirodom”.

Kupovina knjige:

• Direktno u Fondaciji (Zmaja od Bosne 4/X, hotel Holiday Inn, Sarajevo) za 15 KM
• Na prodajnim punktovima Fondacije u Visokom: 15 KM
• U knjižarama u Sarajevu i Zenici: 20 KM
• Narudžba za sve gradove u BiH (uključena poštarina, plaćanje pouzećem ili na žiro račun Fondacije 1610000052240040 kod Raiffeisen Bank d.d.): 20 KM
• Naruždba za sve zemlje svijeta (uključena poštarina, plaćanje Western Union): 15 eura ili US $ 20
  Primalac: Fondacija “Arheološki park: Bosanska piramida Sunca”
  Adresa: Zmaja od Bosne 4/X, Sarajevo, Bosnia and Herzegovina
  Kontrolni broj poslati na e-mail info@piramidasunca.ba