Kroz prostor i vreme

>

“Ne radim više za sadašnjost već za budućnost!” rekao je Tesla okupljenim novinarima u Njujorku pre više od sedam decenija, “Budućnost je moja!”

- Iz shvatanja da naučni principi egzistiraju i van oblasti ljudskog saznanja sledi i posebnost Teslinog odnosa nepristajanja na usvojena i ogledima verifikovana naučna znanja, kao i na tzv. univerzitetsku nauku. Kosmos je za Teslu, kao i za astronoma Džemsa Džinsa - um, a kao i za filosofa Lajbnica - živ u svim svojim delovima…

- Verujući da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim zakonima, Tesla je izgradio i originalnu teoriju memorije…

- Autor: Velimir Abramović:

- Izumitelj neizmenične struje, polifaznih motora i generatora, rotacionog magnetnog polja, radija, teleautomatike, izumitelj na čijim se patentima zapravo zasniva energetika dvadesetog veka, Tesla je radio decenijama potpuno usamljeno na naučnom objašnjenju kosmičkih procesa, u nameri da teorijski objedini materijalno i duhovno, isto onako kako je to učinio u svojim praktičnim pronalascima.

Pominjanje Teslinog imena danas uglavnom asocira na takozvanu Teslinu zavojnicu, indukcioni motor i međunarodnu jedinicu za merenje jačine magnetnog polja. Mnoge činjenice o njegovom životu i neobičnom stvaralačkom daru pale su u zaborav.

Najplodnije razdoblje svog stvaralaštva Tesla je proveo u Sjedinjenim Američkim Državama.Patentirao je preko 300 pronalazaka u SAD i mnogim drugim zemljama. Mnogi od njih su i danas neponovljivi, kao na primer prijemnik radijante energije,( US patent, 21 mart 1901, No.: 685957 i 685958) o čijim principima rada i konstrukciji se ništa pouzdano ne zna, osim da nije u pitanju konvertor energije kosmičkih zraka, kakav je danas moguć.

Vršio je istraživanja sa vrlo niskim frekvencijama u periodu 1899 - 1900 u posebno za to izgrađenoj laboratoriji u Kolorado Springsu, a dve godine kasnije otpočeo je da gradi blizu Njujorka, na Long Ajlendu, svetsku emisionu stanicu koju nikada nije sasvim dovršio. Ovaj eksperiment finansirao je američki magnat čelika J.P.Morgan,Teslin lični prijatelj.

Nakon obustavljanja projekta Vordenklif, 1905. godine, Tesla se povlači u naučnu anonimnost sve do smrti u januaru 1943. godine. Umro je sam, u hotelu NJujorker, ne tražeći lekarsku pomoć.

Poslednjih godina života Tesla nije objavljivao ništa drugo izuzev novinskih članaka i intervjua. Ali svi su izgledi da taj period njegovog života nikako nije protekao uzaludno i lišen novih saznanja. Upravo tada, već kao zreo naučnik, on dolazi do presudnih generalnih zaključaka koji će sigurno uskoro otvoriti potpuno novu stranicu u savremenoj nauci. Jer iz istorije je poznato da kad god se naučna misao nađe u krizi, na bespuću, naučnici se okreću idejama iz prošlosti, tražeći inspiraciju i putokaz.

U ovoj kratkoj studiji pokušaćemo da odgovorimo na više važnih pitanja:

(1) Na koji način je Tesla dolazio do svojih otkrića, kao što su takodje, upliv veoma-nisko fekventnih elektromagnmetskih talasa na biološke sisteme, posebno rad ljudskog mozga, fuzija energetskih struktura, takozvanih “vatrenih lopti” iz indukcionih polja primarnih i sekundarnih elektromagnetskih kalemova, superprovodljivost prirodnih i veštačkih medijuma, takozvani bežični prenos energije, i drugih.

(2) Koje su osnovne aksiome Tesline kosmologije, na koji način one proističu iz njegove metafizike, i kako ih je on primenjivao u svojim fizičkim eksperimentima?

(3) Zašto su teoretičari i eksperimentatori savremene fizike vremena tako mnogo zainteresovani da rekonstruišu Teslinu teoriju fizičke realnosti i njegovo shvatanje elektro-magnetskih fenomena; naročito ćemo se truditi da odgovorimo na to zašto Tesla nije formulisao svoju naučnu teoriju i objavio je.

(4) Da li Teslina shvatanja etičke komponente naučnih otkrića može da posluži za oduhovljenje savremenih prirodnih nauka - posebno fizike, koja je u velikoj krizi.

(5) Da li Teslino shvatanje vrednosti naučnog razvoja u suštini proističe iz univerzalnosti karaktera slovenskog mišljenja, t.j. je li to doprinos izrazito globalne slovenske misli neophodnoj izgradnji duhovnog nivoa scijentističko-tehnološke ere (naročito izraženo u Teslinim člancima “Problem povećanja ljudske eneregije” i “Kako kosmičke sile oblikuju ljudske sudbine”.

(6) Šta se u bliskoj i daljoj budućnosti može očekivati od proučavanja Teslinih ideja?

(7) Da li je preterano zaključiti da je Tesla zasnovao globalno informatičko društvo svojim čuvenim tekstom iz 1900. Godine “Svetski sitem”, da li je to tehnička i tehnološka osnova onoga što se danas zove “novi svetski poredak”, i najzad

(8) da li je Tesla duhovni osnivač nove scijentističko-tehnološke civilizacije, nazovimo je - Tesliana, čija će vladajuća tehnologija biti “inženjering vremena”, a jedini i neiscrpni izvor energije - vreme, odnosno, asinhronicitet različitih nivoa fizičkih procesa.

TESLINA HEURISTIČKA METODA

Vratimo se u sredinu devetnaestog veka, u malo selo Smiljan u Lici, tadašnjoj provinciji moćne Austrougarske. Tu su godine 1856. 10. jula otac Milutin Tesla, srpski pravoslavni sveštenik i majka Georgina, zvana Đuka,iz poznate porodice Mandić, dobili četvrto po redu dete - Nikolu.

Sve dok nije napunio osam godina, Tesla je bio slab i kolebljiv. Jednostavno nije imao snage i odvažnosti da donese bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mu nadolazila naizmenično i nekontrolisano, u talasima, i mali Nikola neprestano je oscilirao između dve krajnosti - oduševljenja i tuge. “Želje su mi imale razornu moć”, seća se on, “a umnožavale su se poput Hidrinih glava”.

Bio je opsednut razmišljanjem o bolu u životu, o smrti, o verskom strahu. “Sujeverna ubeđenja su me razdirala, živeo sam u stalnom užasavanju od zlog duha, od utvara, od džinovskih ljudoždera i ostalih satanskih čudovišta mraka. A onda je, odjednom, nastala korenita promena i celokupno moje bivstvovanje krenulo je novim tokom”.

U to doba u njemu su se razvile mnoge čudne naklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da se protumače spoljnim utiscima i alergijom, a neke ostaju gotovo neobjašnjive. Bilo je dovoljno da ugleda biser pa da ga spopadne nešto nalik na napad. Nasuprot tome, opčinjavalo ga je svetlucanje kristala, ili nekih predmeta oštrih ivica i ravnih površina.Dobijao je groznicu kad god bi ugledao breskvu, a ako bi se delić kamfora nalazio bilo gde u kući, to je u njemu izazivalo najmučniju nelagodnost. “Još i danas”, piše on šezdeset godina kasnije, “osetljiv sam na neke od tih neprijatnih nadražaja. Čim spustim četvrtaste komadiće hartije u posudu s tečnošću, redovno u ustima osetim neki neobičan i neprijatan ukus”. (N.Tesla, My inventions, Electrical experimenter, N.Y.,1919.)

Knjige je voleo više od svega i kako je njegov otac imao veliku biblioteku, mali Tesla je nastojao da u njoj zadovolji svoju rano probuđenu čitalačku strast. Otac se, međutim, protivio tome i spopadao bi ga bes kad god bi ga zatekao da čita noću. Sakrivao je od sina sveće jer nije želeo da kvari oči. Ali on je dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i iz noći u noć, pošto bi zapušio ključaonicu i sve pukotine, čitao je često do zore.

Teslina porodica je zabranjivala Nikoli i da studira politehniku, naročito otac koji je od njega zahtevao da uči za sveštenika. Osećajući duboko u sebi svoj neugasivi životni poziv elektroinženjera, Nikola se teško razboleo. Kada je bio gotovo na umoru i bilo je očito da neće preživeti, otac je konačno odobrio sinovljevu želju. Kao nekim čudom, on je ubrzo ozdravio i sav se predao pronalazačkim maštanjima. Prenapregnutog uma, počeo je da pati od čudnog poremećaja “pojavljivanja živih slika koje je često bilo praćeno jakim bljeskovima svetlosti”, što je, može se reći, karakteristično za ljude obdarene parapsihičkim moćima. Ovi jaki svetlosni bljeskovi prekrivali su prizore realnih objekata i prosto zamenjivali moje misli. Te slike stvari i scena imale su karakter stvarnosti”. Tesla napominje da ih je vrlo dobro razlikovao od imaginacija. Objašnjavajući šta mu se događalo, on navodi kako bi mu se slika nekog prizora koji uzbuđuje nerve, a koji je video preko dana, iznenada pojavila noću kao potpuno realna i ostajala bi takva u prostoru pred njim čak i kad bi pokušao da je skloni rukama.

Da bi se oslobodio patnje koju je pojavljivanje “čudnih realnih slika” unosilo u njegovu dušu, on je pokušavao da se u tim trenucima koncentriše na prizore iz svakodnevnog, “običnog” života.

“U nameri da se tako oslobodim ja sam neprestano tražio nove slike i tako ubrzo iscrpeo sve prizore koje sam znao - prizore iz kuće i najbliže okoline. Nakon što sam više puta primenio ove mentalne operacije, pokušavajući da oteram svoje vizije, primetio sam da “obični život” gubi bitku, a realnost vizija postaje sve čvršća. Zatim sam instiktivno počeo da vršim ekskurzije izvan granica malog sveta u kome sam bio, i ubrzo video nove scene. One su bile u početku vrlo maglovite, nejasne, i bežale kad bih ja pokušao da usredsredim pažnju na njih, ali uskoro sam uspeo da ih zadržim. One su dobile na snazi i jasnoći i najzad postale konkretne kao realne stvari. Uskoro sam otkrio da se najbolje osećam kad se opustim i dozvolim da me sama vizija nosi dalje i dalje. Sve vreme dobijao sam sve nove i nove impresije i tako sam počeo mentalno da putujem. Svake noći i ponekad i preko dana, kada bih ostao sam, polazio sam na ta moja putovanja, vrlo često, u nova mesta, gradove i zemlje, živeo tamo, sretao ljude, pravio prijateljstva i poznanstva, i ma kako to izgledalo neverovatno, činjenica je da su mi oni bili isto toliko dragi kao i moja porodica, i svi ti novi svetovi nisu bili manje intenzivni u svojim manifestacijama.” (N.T., My inventions, EE., N.Y.,1919.)

Na svoje zadovoljstvo primetio je da može sa velikom jasnoćom i preciznošću da vizualizuje svoje izume tako da mu nisu neophodni eksperimenti, modeli ili crteži. Tako je razvio svoj novi metod materijalizacije inventivnih koncepcija i ideja. Tesla je vrlo jasno pravio razliku između ideja koje se deduktivno inkarniraju u misao, odnosno viziju, i koncepata koji se stiču generalizovanjem iskustva, induktivno.

“Momenat kada neko konstruiše zamišljeni aparat nosi problem transformacije sirove ideje u praksu. Zato svakom tako proizvedenom izumu nedostaju mnogi detalji, i obično je defektan (… ) Moj metod je drugačiji. Ja ne žurim da se upustim u materijalni rad. Kada primim ideju, odmah počinjem da je dograđujem u svojoj imaginaciji. Menjam konstrukciju, pravim poboljšanja i uključujem aparat u svom umu da radi. Sasvim mi je svejedno da li testiram svoju napravu u umu ili u laboratoriji. ^ak primetim ako nešto smeta u pravilnom radu. (…) Na ovaj način ja sam u stanju da brzo razvijem koncepciju do perfekcije, ne dotičući ništa rukama. Kad dospem tako daleko da na svoj izum primenim svako moguće poboljšanje i više nigde ne vidim nikakvu grešku, tek onda stavim u konkretnu formu ovaj konačni produkt mog mozga. Bez izuzetka moji su aparati radili uvek tačno kako sam zamislio da treba, i eksperimenti su se događali onako kako sam planirao. Za dvadeset godina nije bilo nikakvog izuzetka. (…) Teško da ima naučnog izuma koji može biti unapred predviđen isključivo matematički, bez vizualiziranja. (…) Sprovođenje u praksu nedovršenih, grubih ideja je traćenje energije i gubljenje vremena.”

Izučavajući mehanizme svog psihičkog života,Tesla je otkrio da je niz slika iz “druge realnosti” uvek u vezi sa događajima u “pravoj realnosti” i da tu postoji prilično pravilna korelacija. Ubrzo je stekao sposobnost da shvati kauzalni odnos. Postao je svestan, na svoje iznenađenje, da je svaka njegova misao sugerisana spoljnom impresijom. “Ne samo misli, već i akcije izazivaju se na isti način. Posle izvesnog vremena, bilo mi je savršeno očigledno da sam ja samo jedan automat obdaren mogućnošću kretanja, koji odgovara na stimulanse senzitivnih organa i misli i radi prema tome. Praktični rezultat ovoga saznanja bilo je, mnogo godina kasnije, otkriće teleautomatske kontrole čijih zakona sam postao najzad svestan, iako sam ih od ranije nosio u sebi u obliku nejasnih i nedovršenih ideja. “(N.T., My invention, EE., N.Y.,1919.)

Za razliku od Ajnštajna koji je isticao presudni značaj “kinestezije” i “saglasnosti sa unutrašnjim osećajem tačnosti i potpunosti” neke ideje ili teorije, Nikola Tesla podvlači imaginaciju izuma kao psihološki razlog formulisanja iskaza predviđanja u matematičkom obliku. Na primer, za njegovog savremenika Tomasa Edisona se ovako nešto ne može reći jer se on, budući bez znanja matematike, prevashodno oslanjao na dugotrajno i mukotrpno eksperimentisanje.

U spisima, Tesla često govori o svojoj predisponiranosti za mentalne procese rezonantne sa principima kojima se povinuje priroda. Ova urođena sposobnost, smatra on, javlja se u pronalazaču kao difuzan psihološki pritisak, kompulzivna nužda, uzrokujući osećanje nedostajanja budućeg pronalaska, tj. onoga čega u pronalazačevom prethodnom iskustvu nikada ranije nije bilo. U tome on vidi ne samo poreklo pronalazačkog htenja uopšte, već i jedan dokaz više delovanja zakona vanljudske stvarnosti kroz čoveka. Ukratko, Tesla kreativnu imaginaciju smatra početkom saznajnog akta predviđanja.

Iz shvatanja da naučni principi egzistiraju i van oblasti ljudskog saznanja sledi i posebnost Teslinog odnosa nepristajanja na usvojena i ogledima verifikovana naučna znanja, kao i na tzv. univerzitetsku nauku. Kosmos je za Teslu, kao i za astronoma Džemsa Džinsa - um, a kao i za filosofa Lajbnica - živ u svim svojim delovima.

Po Teslinim rečima, u njemu se određeni zakon pojavljivao uvek spontano i u obliku geometrijske slike. Slede zatim razumevanje principa i fizičko interpretiranje kao kasnije faze procesa otkrivanja. Tek tada dolazi do aritmetizacije zakonitosti i do izražavanja tehničkih osobina materijala najpogodnijih za neometani rad zakona u konstruisanom fizičkom modelu. Shodno ličnom iskustvu svoje inventivnosti Tesla je držao da rad vrše prirodni zakoni, a ne materijalne strukture. Pod radom na otkriću on pre svega podrazumeva borbu za mentalno pročišćenje, tj. apstrahovanje od sekundarnih misli i čulnih sadržaja opterećenih detaljima koji zamračuju jasnost slike principa i otežavaju uvid u pravu prirodu relacija geometrijskih elemenata.

Teslin postupak shvatanja principa završen je, a princip spreman za primenu onda kada je postignuta univokna korespodencija matematičkih i fizičkih elemenata. Otkriće je, dakle, dosegnuto u momentu postizanja identičnosti nezavisnih članova matematičkog algoritma i njihovih fizičkih interpreta, tako da se u samom algoritmu prepoznaje fizički zakon koji vlada stvarnim svetom. Ideja se, prema tome, kod Tesle ekskluzivno pojavljuje kao akt kreativne imaginacije čije matematiziranje vodi konačno do fizičkog modela.

Induktivno predviđanje u Teslinom radu je veoma retko, ako ga uopšte i ima, i karakter takvog predviđanja strogo je podsticajan, tj. utiče samo na promenu mišljenja u deduktivno. Njemu je svojstven specijalan tip deduktivnog predviđanja koji počinje slikom, nastavlja se uvidom u geometrijski princip, iz koga se, dakle, tek u trećem koraku obrazuje tzv. opšti stav izražen matematički, tj. nekom relacijom brojeva. Dalji tok je uobičajen hipotetički stav koji se odnosi na nepoznatu činjenicu, na primer, parametre rada konkretnog aparata i sledi iz opšteg stava kao njegova posledica. Ta posledica jeste konstrukcija indukcionog motora, modela obrtnog magnetnog polja, itd.

Teško je dobro razumeti činjenice na kome Tesla odlučno insistira u opisima načina kojim je vršio izume, a to je da jasna slika izuma prethodi čak i samom shvatanju principa kao i svim docnijim pretpostavkama koje ga vode do njegove realizacije u konkretnom materijalu. I kako sam kaže, on je metodu misaonog eksperimentisanja vremenom do te mere usavršio da je bio u mogućnosti da obavi sve korekcije svoje zamisli u umu, bez i jedne jedine fizičke probe, što svakako osvetljava donekle i enigmu kvaliteta njegovog rada čiji obim, obzirom na naučne ili bar tehničke novine mnogih segmenata, upravo zapanjuje.

U nastojanju da sebi objasni tajnu precizne imaginacije primenljivog izuma pre uviđanja samih principa rada, Tesla je postavio i teoriju o isključivo spoljašnjem stimulansu čovekovog mišljenja i pamćenja, a oslanjajući se delom na Rene Dekarta zaključuje o kosmičkom automatizmu svih ljudskih subjektivnih delatnosti kao i ljudske egzistencije uopšte. Ali kako ishod automatskog rada mozga upravo po Teslinom sopstvenom iskustvu može biti stvaralački (tj. proizvodnja do tada nepoznatih vizuelnih sadržaja) to on radi koherencije razvija i dodatnu pretpostavku o povratnom dejstvu vidnih centara mozga na retinu i u tome vidi uzrok pojave eidetskih slika svojih pronalazaka. Tako ljudski mozak, i ako izazvan na rad spolja, ipak može neprestano da produkuje nove sadržaje, misli i slike, jer je broj nadražaja iz okoline neograničen.

Najzad, za Teslu su, mišljenje, pamćenje, kretanje itd. samo povratni (feed - back) procesi, pa se može primetiti da je u naporu da domisli sopstveni dar pronalazaštva ujedno utemeljio pankosmički, tj. idealan stav kibernetike.

Verujući da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim zakonima, Tesla je izgradio i originalnu teoriju memorije. Smatrao je da ljudski mozak nema osobinu da pamti onako kako se to obično smatra (tj. biohemijski, odnosno biofizički) već da je memorija samo reakcija ljudskog mozga na ponovljeni spoljašnji stimulans. Zaista je neobično da čovek poznat po retko dobrom pamćenju (govorio je sedam-osam jezka), koji je uz to imao i sposobnost eidetskog predstavljanja misaonih slika, smatra da ne postoji ljudska memorija. Još značajnije je, naravno, da neko sa više stotina naučnih pronalazaka ne pripisuje inventivnost u zaslugu sebi, nego eksplicitno izjavljuje da vrši ulogu sprovodnika ideja iz sveta nauke u svet ljudske prakse. Sve ovo ne deluje više tako kontradiktorno, ako se ima u vidu da je Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, na pitanje koje je veroispovesti, odgovorio da on veruje u jednog Boga koji nije opisan u religijama, ali da je najbliži Budizmu. Kasnije, Tesla se Budizmu sve više približavao, čak i praktično: vežbao je jogu, pazio na ishranu u filozofskom smislu te reči, upražnjavao meditaciju, a u poslednjim godinama pred smrt u sred Njujorka živeo je izuzetno asketski, gotovo kao indijski guru ili pravoslavni svetac.

Tesla je bio star dvanaest godina kada je uspeo da voljno kontroliše konkretne vizije ispred svojih očiju i zamenjuje ih drugačijim slikama, ali kako sam napominje, nikada nije uspeo da pod kontrolu stavi iznenadne bljeskove svetlosti. Oni su se obično pojavljivali prilikom nekih opasnih situacija ili kad je je bio jako uzbuđen.

“U nekim momentima viđao sam sav vazduh oko sebe ispunjen jezicima živog plamena. Njihov intenzitet, umesto da se smanjuje, povećavao se sa vremenom i dostigao je maksimum kada sam imao dvadeset pet godina. U jednoj prilici, doslovno svedoči naučnik, “imao sam osećaj da mi se mozak zapalio i da mi malo Sunce sija u glavi”. (N.T., MY INVENTIONS, EE. N.Y., 1919.)

“Ovi svetlosni fenomeni”, piše Tesla u svojoj 65-oj godini, “još uvek se manifestuju s vremena na vreme, naročito kad mi neka nova ideja otvori do tada neslućene mogućnosti, ali su relativno malog intenziteta”.

U stanjima relaksacije, pre nego što bi zapadao u san, Tesla je takođe imao zanimljive vizije. “Kada zatvorim oči, uvek prvo primetim tamnu i jednoličnu plavu pozadinu, sličnu nebu u vedroj noći bez zvezda. Za nekoliko sekundi ovo se polje ispunjava bezbrojnim zelenim pegama koje osciluju, uređenim u nekoliko slojeva koji mi se približavaju. Zatim se sa desna pojavljuje divna šara od dva sistema paralelnih linija, međusobno vrlo bliskih i pod pravim uglom. Ova slika preliva se u svim bojama, ali dominiraju žuto-zelena i zlatna. Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prizor biva gusto prekriven tačkama žmirkajućeg svetla. ^itava ova slika lagano prolazi poljem vizije i nestaje u levo, ostavljajući za sobom pozadinu neprijatnog i nepokretnog sivila, koje ubrzo biva zamenjeno morem oblaka za koje je očigledno da pokušavaju da se uobliče u žive likove. ^udno je da ja ne mogu da projektujem bilo kakvu formu u sivu pozadinu pre nego što scena uđe u drugu fazu.”

” Svaki put pre spavanja”, priča Tesla, slike ljudi i objekata prolaze ispred mojih očiju. Kad ih vidim, znam da ću ubrzo izgubiti svest. Ako su odsutni i odbijaju da dođu, to uvek za mene znači noć bez sna”.

Dugo vreme Tesla je posvetio rešavanju enigme smrti i pazio na bilo koju njenu indikaciju u realnom životu.

“Samo jedanput u svojoj dosadašnjoj egzistenciji”, kaže on, “imao sam iskustvo koje je ostavilo na mene utisak natprirodnog. Bilo je u to vreme smrti moje majke. Bio sam bolestan i iscrpljen groznicom: ležao sam u krevetu. Odjednom, pomislio sam da, ako moja majka umre dok sam daleko od nje, sigurno je da će mi dati neki znak. Dva ili tri meseca posle toga bio sam u Londonu sa mojim pokojnim prijateljem, engleskim naučnikom ser Vilijemom Kruksom, gde se diskutovalo o spiritualizmu, i bio sam pod punim utiskom ovih misli. Možda ne bih obratio pažnju na drugog čoveka koji bi isto to govorio, ali sam bio podložan njegovim argumentima, sećajući se njegovog epohalnog rada o “radiant matter” (zračećoj materiji) koji sam čitao kao student i koji je učinio da zavolim karijeru elektroinženjera. Pomislio sam da su uslovi da se pogleda “iza” vrlo dobri, jer je moja majka bila žena posebno obdarena moći intuicije. ^itave noći svako vlakno mog mozga bilo je napeto u iščekivanju, ali ništa se nije desilo do ranog jutra, kada sam zaspao, ili možda zadremao, i video oblak kako nosi anđeoske figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni sa ljubavlju i ja postepeno prepoznah svoju majku. Prikazanje je polako plovilo kroz sobu i iščezlo, i ja sam naglo bio probuđen neopisivo slatkim pesmama mnogih glasova. U tom momentu, sigurnost koju nikakve reči ne mogu opisati, ispunila me je i bio sam uveren da mi je majka upravo umrla. I to je bila istina.” (M. Cheney, TESLA, MAN OUT OF TIME, N.Y., 1984.)

Istoga dana Tesla je poslao pismo Kruksu, pod utiskom vizije i još uvek bolestan. Ova dva naučnika godinama su se dopisivali, ali Teslina pisma Kruksu nisu dostupna javnosti jer su sklonjena zajedno sa čitavom Kruksovom zaostavštinom 1918. godine. Ogroman Kruksov naučni materijal sadržavao je brojne beleške sa strogo naučno-eksperimentalno vodjenih spiritualističkih seansi i na stotine uspelih fotografija materijalizovanih duhova iz različitih istorijskih epoha. U Muzeju Nikole Tesle u Beogradu sačuvano je Kruksovo pismo Tesli iz 1893 godine u kome mu se Kruks zahvaljuje za poslatu specijalnu elektromagnetsku zavojnicu koja emanira polje u kome se bolje ocrtavaju materijalizovana tela duhova, a istovremeno blagotvorno utiče na nerve medijuma, što sve zajedno olakšava eksperimentisanje.

U isto vreme kada je Kruks u Londonu otpočeo sa naučnim proučavanjem spiritualnih fenomena, isto to je u Petrogradu otpočeo i Mendeljejev, sedamdesetih godina prošloga veka. Osnovana je u Petrogradu komisija stručnjaka, koja je nakon kraćeg istraživanja, održavši desetak seansi, odustala od daljeg rada, uz zaključak da je reč praznoverju. Od tada u Engleskoj i Rusiji nauka se praktično deli na tajnu, to jest pravu, u koju na primer, spada Teslina etarska fizika, i na javnu, univerzitetsku, tj. korisnu nauku komercijalnog značaja, u koju, na primer, spadaju nuklearna fizika i teorija relativnosti.

Koliko god da se slabo interesovao za ljude, koji su mu u toku života naneli mnogo “kosmičkog bola”, kako je Tesla nazivao svoje osećanje tuđih nepriličnih radnji i namera, toliko se sa neobičnom pažnjom bavio golubovima, brinući se o njihovoj ishrani i bolestima.

O jednom belom golubu i Teslinom prisnom odnosu s njim pričaju Teslini prijatelji O’Nil i Vilijam Lorens, naučni novinar Njujork Tajmsa. Oni su zabeležili nesvakidašnju Teslinu ispovest dok su sva trojica sedeli u predvorju hotela Njujorker.

Džon ONil, član mnogih okultnih društava, primetio je neke mistične simbole u pegama Teslinog belog goluba. Tesla im je tada ispovedio nešto što će Lorens i drugi kasnije nazvati ” jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života”.

“Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama”, rekao je, “Hiljade njih, jer ko bi ih sve zapamtio. Međutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronadje na svakom mestu.Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Zavoleo sam tu pticu. Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije bilo važno. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao na krevetu i kao i obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i sletela na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nešto važno pa sam ustao i prišao joj. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže - da će umreti. A onda, kada sam to shvatio, video sam svetlost kako izbija iz njenih očiju - snažan snop svetlosti.”

Tesla je zastao, i zatim, kao da je očekivao pitanje, nastavio. “Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, i ako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano. Da, godinama sam hranio golubove, i dalje ih hranim, na hiljade njih, jer konačno, ko zna…”(J. O’Neill, Prodigal Genious, p. 309-10)

- U sledećem broju:

TREĆI PUT U FIZICI: U teorijskoj i eksperimentalnoj fizici 20. veka mogu se jasno uočiti tri različita puta mišljenja. I kvantni mehaničari, i relativisti, i “tradicionalista” kao Tesla, (u stvari još uvek neprepoznat naučnik budućnosti) pokušavali su da dokuče istinu o pravoj prirodi vremena i prostora, energije i materije, a naročito, da objasne suštinu kretanja.

.. Razlike Tesle i Ajnštajna u stavovima o fizičkoj realnosti su fundamentalne:

za Ajnštajna je svet akauzalan i relativan, a za Teslu strogo kauzalan i determinisan…

TESLINA IDEJA NOVOG SVETSKOG PORETKA IZ 1900 GODINE: Nema sumnje da je Teslu prožimalo snažno osećanje jedinstva prirode i kosmičkog reda.

“Verujem u jednog Boga koji nije opisan u religijama“ govorio je. To je u stvari filosofski Bog, Logos, Bog pitagorejski, Bog nebića, Bog ujedno i tvorac beskonačnosti i tvorac apstraktnog, nematerijalnog i neprostornog kosmičkog zakonodavstva.

u Filadelfiji, Pensilvanija, SAD od 9. do 11. jula 2010

Tesla Science Foundation će okupiti naučnike, pronalazače i entuzijaste na trodnevnoj konferenciji čiji je osnovni cilj da istakne potrebu za čistom energijom.

Konferencija i proslava Teslinog rođendana će takođe istaći značaj velike Tesline zaostavštine i njegove vizije koja je promenila svet. Nikola Tesla je bio izvanredan naučnik koji je živeo i radio na početku 20. veka. Rezultati njegovih pronalazaka su korišćenje naizmenične struje, asinhroni motor, bežična tehnologija kao i mnogi drugi pronalasci koje u današnje vreme svakodnevno koristimo.

Teslina zamisao o čistoj, besplatnoj energiji dostupnoj svima naišla je na otpor od strane velikih finansijera i korporacija njegovog vremena.

Konferencija u Filadelfiji Tesla Science Foundation će okupiti naučnike, pronalazače i entuzijaste iz celog sveta sa ciljem da se doprinese ostvarivanju Tesline vizije a za sveopšte dobro čovečanstva.

Svi pronazaci i naučnici iz Srbije i RS i svi Srbi širom sveta mogu besplatno da učestvuju i biće reklamirani preko svih naših postojećih sredstava.

Raspored konferencije:

9. juli, 22:00  - 2:00  Proslava Teslinog rođendana, Independence Visitors Center, 6th & Market Streets
10.juli, 10:00 – 17:00  Izložbe, informacije i muzika, Independence Visitors Center, 6th & Market Streets

10.juli, 10:00 – 17:00  Prezentacije i predavanja, Free Library Of Philadelphia, 1901 Vine Street

10.juli, 18:00- 23:00  Svečani prijem sa večerom i koncert, Arch Street Meeting House, 302 Arch Street

10. i 11. juli, 10:00 – 17:00  Naučna konferencija, Two Liberty Place, 32nd Floor, 1601 Chestnut Street

Više detalja nalazi se na:  www.TeslaScienceFoundation.org

Nikola Lonchar, Founder/President, tel. 484 955 0545

E-mail: nikolatesla.inventorsclub@gmail.com

… sledi zaključak da su Teslini talasi premašili brzinu svetlosti !?

Piše: dipl. Inž. Goran Marjanović -

Jedna od prvih analogija koju svako dete, stičući nove spoznaje iz fizike, najčešće potpuno samostalno uoči jeste analogija između atoma i sunčevog sistema. Naravno, to je i logično jer su prve spoznaje o atomu vezane za Borov model atoma, koji kao takav, zaista podseća na Sunčev sistem. Naravno, realna slika o atomu znatno je drugačija a njen, barem približan, izgled možemo dobiti zahvaljujući postavkama kvantne teorije.

Ipak, Model KGE, daje za pravo SVIM posmatračima koji u skladu sa teorijom relativnosti imaju puno pravo na svoje vlastito viđenje događaja, bez osporavanja mogućnosti i prava da neki drugi posmatrač, u svom stanju kretanja, isti događaj vidi sasvim drugačije. Npr. kamen koji za nas na Zemlji pada po vertikalnoj, pravoj liniji, za nekog posmatrača sa Sunca npr., kreće se po paraboli - što nema nikakvog uticaja na inače-realno-važeće zakone gravitacije ili (neki znatniji) uticaj na konkretnu lokalnu strukturu prostor-vremena.

Imajući ovu činjenicu na umu, čak i ona prosta, dečije-naivna, slika atoma može se smatrati jednom od sasvim realno moguće-istinitih, bar za određenu kategoriju posmatrača. U prilog ovih ideja navodimo ilustraciju rasporeda elektrona u njihovim respektivnim ljuskama i mase planeta koje (danas) sačinjavaju Sunčev sistem, tabelarno:

Korelativnost između broja elektrona (pa i njihove mase-energije) koji “kruže” oko atomskog jezgra sa masom (energijom) planeta koje se kreću na svojim putanjama oko Sunca, više je nego očita.

Imajući u vidu sve moguće analogije, kao i jednu od suštinskih postavki modela KGE, o kvantiranosti jedinstvene strukture prostor-vreme-materija, pri čemu nesumnjiva zatvorenost Jedinstva unutar sebe u barem četiri (nama koliko-toliko dostupne) dimenzije, nudi mogućnost “posmatranja” ISTOG objekta, sa “jedne” ili “druge” strane (alternativni izrazi istog smisla su “izvana” ka “iznutra” ili obrnuto u “običnoj” ili “naopako okrenutoj lopti”).

Obzirom da je u ovako strukturisanom Jedinstvu SVAKO kretanje, kretanje po (u sebe) zatvorenom kontinuumu - odgovarajućeg broja dimenzija, dakle, u osnovi KRUŽNOG karaktera, moguće je dati ne samo logično i jednostavno objašnjenje tzv. “čvora paradoksa blizanaca” (jedan od naglašenijih problema T.R. - koji to zapravo nije), nego i ukazati na odgovarajuće analogije između elektromagnetizma i kinematike, odkle proističu prilično interesantni zaključci, što je i dato u posebnim radovima.

Ovde, posmatrajući atom, i to Borov model atoma, koji je, uprkos znatnog stepena aproksimacije, ipak poslužio ne samo za zadovoljavajuće tumačenje atomskog spektra, nego i za objašnjenje nastanka (i vrlo precizno izračunavanje odgovarajućih talasnih dužina) serija u spektru atoma (Lymann’ove, Balmer’ove, Paschen’ove …), možemo ukazati na izuzetno veliku asocijativnu vezu između emisionog spektra atoma i spektra frekvencija uočenih u Zemljinom omotaču.

1) Atomic emissive spectrum

Bilo kakav komentar emisionog spektra atoma, ovde smatramo nepotrebnim. Dovoljno je napomenuti da on predstavlja neku vrstu “otiska” ili “strukturno-energetski-potpis” određenog atoma, odnosno (stabilnog) objekta sa aspekta modela KGE.

Spektar frekvencija uočenih u Zemljinom omotaču, kao i priložene analize i komentare date uz narednu sliku navodimo u originalu, kako bi se izbegle bilo kakve, nenamerne ali ipak moguće pogrešne interpretacije i/ili prevod.

2) Spectrum of the Earth - ionosphere cavity resonances

Average amplitude spectra from 2 to 100 Hz for Arrival Heights, Antartica (AH); Sondrestromfjord, Greenland (SS); Stanford, California (SU), for January to March 1990. The spectrums are dominated by sharp spectral features of the power supply networks at 50 and 60 Hz. At the Stanford site, modulation frequencies at 30 and 90 Hz occur, wich result from non-linearities of the power transmission system. Every spectrum exhibits a carrier frequency of 82 Hz with a modulation of 0.2 Hz that is produced by a Russian submarine communication system.

The Schumann Resonances are quasi standing wave electromagnetic wave that exist in this cavity. They are not caused by anything internal to the Earth, its crust or its core. They seem to be related to electrical activity in the atmosphere, particulary during times of intense lightning activity. They occur at several frequencies between 6 and 50 Hz, specifically 7.8, 14, 20, 26, 33, 39 i 45 Hz.

Average amplitude spectra from 2 to 100 Hz picture:

Savremena nauka, osim uopštenih konstatacija, NEMA NIKAKVO objašnjenje za uočene talase iz “Schumann Resonances” opsega.

Priložene ilustracije, kao i do sada iskazana opšta saglasnost Prirode sa Modelom KGE, daje nam osnov za pretpostavku da uočeni spektar ima ne samo asocijativnu nego i sasvim REALNU vezu sa građom i strukturom Sunčevog sistema.

Koristeći isti misaoni model kao za slučaj ne-hercijanskih talasa Nikole Tesle, kao i bukvalno iste obrasce, energetsko-dimenzionog preslikavanja iz “tamo” ka “ovde” (i obrnuto) dobijamo sledeće.

Kao što je već više puta rečeno, u tom odnosu, pojmovi “poluprečnik” pripisan nekom (korpuskularnom) objektu i njemu-odgovarajuća talasna dužina, u smislu posmatranja od “izvan” ka “unutra” ili obrnuto, mogu zameniti mesta uz odgovarajuće “geometrijske” transformacije koje karakterišu “smer” preslikavanja. Na taj način, svakoj pojedinoj frekvenciji iz “Schumann Resonance” spektra frekvencija, odgovara određena talasna dužina, na osnovu koje dobijamo odgovarajuću “komptonovu” talasnu dužinu lc = l / (1-vmax2/ c2)1/2 = l / 0.037, što pomnoženo sa 1056 (sada već poznati odnos RIV / RSv) daje “datoj frekvenciji-odgovarajući-poluprečnik”.

Iz slike u prilogu možemo videti da “Schumann Resonance” spektar sadrži sledeći niz frekvencija: 7.8, 14, 20, 26, 33, 39 i 45 Hz. Preliminarana izračunavanja ukazala su na veoma veliku korelativnost između dobijenih rezultata, odnosno frekvencija Šumanovog spektra, i realno postojećih poluprečnika - njima “odgovarajućih” planeta Sunčevog sistema.

Ono što je veoma interesantno, i što takođe govori u prilog osnovnih postavki našeg modela, jeste činjenica da se za planetu Neptun dobija dosta veliko dstupanje (u inače opadajućem nizu vrednosti), što je u velikoj saglasnosti sa “predviđanjima” koja nudi tzv. Ticius-Bodov niz, i koji takodje “zaobilazi” planetu Neptun, što je bio osnov za mišljenje da se radi o planeti koja je kasnije zahvaćena između Urana i Plutona, tj. da nije od početka pripadala Sunčevom sistemu. Osim toga, Bodov niz predviđa planetu na 2.8 A.J. od Sunca, ali danas te planete nema. Ipak, na tom rastojanju može se uočiti skup (oko 1640) malih planeta, delova tzv. Olbersove planete (u SF literaturi: Faeton, koju su njeni tehnički-napredni, ali duhovno-zaostali stanovnici razorili) i koja se, po svoj prilici, rasprsla pošto se već ohladila i očvrsla. Korelativnost Šumanovih frekvencija čak i sa ovim činjenicama govori u prilog naših postavki.

Uočena “veza” toliko je naglašena da nam pruža čvrst osnov i za “obrnut” smer “posmatranja, a što je u skladu sa relativističkim načelima. Naime, realno postojeće planete, čija je udaljenost od Sunca u saglasnosti sa Bodovim zakonom, nude mogućnost da korištenjem osnovnih postavki modela KGE odredimo “očekujuće” vrednosti frekvencija Šumanovog spektra i za one vrednosti koje nisu date eksplicitno, a koje, u smislu Modela odgovaraju” Veneri, pa čak i Merkuru koji je takodje “zaobiđen” Bodovim zakonom). Koristeći realno postojeće veličine “planetama-odgovarajućih” poluprečnika, dobijaju se odgovarajuće frekvencije od 52 i 58 Hz, respektivno. Njih je teže uočiti zbog bliskosti (preklapanja) sa “power supply networks at 50 and 60 Hz”. Međutim, ako pažljivije pogledamo sliku, frekvenciju od 52 Hz, ipak možemo uočiti u priloženoj ilustraciji srednjeg amplitudnog spektra 2 do 100 Hz, naročito na snimku iz Stanforda, dok je frekvenciju od oko 58 Hz nešto teže uočiti, ne samo zbog bliskosti sa frekvencijom američke energetske mreže, nego i zbog mnogo manje amplitude tog signala, odnosno njegove veće frekventne disperzije.

Snimanje sa neke lokacije gde ne postoji amplitudni pik na 60 Hz, dalo bi veoma jasan odgovor na pitanje opravdanosti iznetih pretpostavki.

Zbog lakše analize i razno-raznih poređenja, dobijeni rezultati su dati u obliku tabele.

Imajući u vidu dobijene rezultate, korelativnost frekvencija iz Šumanovog spektra sa udaljenostima planeta Sunčevog sistema, u priličnoj meri deluje kao potpuno “neslučajna”, pa je moguće uspostaviti veoma jaku asocijativnu vezu između razmatranih veličina, naravno u duhu postavki modela KGE, koje su, čini se, realno sasvim opravdane.

Prethodne ideje mogu se proveriti i spoznajama do kojih je došao Nikola Tesla.
Ne-Hercijanski talasi Nikole Tesle - II deo

Problematika ne-hercijanskih talasa N. Tesle, razmatrana je u posebnom radu sa identičnim naslovom, gde je ponuđeno njihovo objašnjenje sa aspekta modela KGE. Naknadne analize ideja N. Tesle (npr. http://www.dnai.com/~zap/howitzer.htm ) rezultovale su novim saznanjima i ukazale na sasvim izvesnu konvergenciju naših, i osnovnih ideja N.Tesle. U Prilog takvom mišljenju navodimo analizu dela pomenutog teksta, bez prevođenja, iz istih razloga kao i u prethodnom odeljku.

“… Also work can only be done on a mass. Further, it takes Time to move an electron or other charged mass between two spatial points, and so the work performed by a spatial differential of the THETA- FIELD requires TIME. Rigorously, the delta SEP (pojasnjenje: SEP-Scalar Electrostotic Potencial - ubacio G.M.) is voltage, not SEP per se, and is directly related to the voltage or “E” field.

The entire voltage concept depends on the work performed in moving a mass after that mass has moved. The idea of “voltage” alwaus implies the existence of a steady differential of THETA between two spatial points for a finit length of time, and it also involves the assumption of a flow of actual mass having occurred.

SEP, on the one hand, is always a single-point function, on the other hand, difference in potential (i.e., V) is always a two point function, as is any vector. Yet, many graduate level physics and electromagnetics papers and texts erroneously confuse THETA and V in static case! Such interpretation is of course quite incorrect …

… Accordingly, electrostatic “intensity” was chosen as “spatial intensity” with the connotation of “spatial flux density”. This assumes a constant, immutable rate of flow of time, which need not be true at all if we believe relativity.

Such a spatial “point” intensity is actually a “line” in 4-space, and not a 4-dimensional “point” at all. Thus the spatial potential - 0,3 — is a very special case of the real spacetime potential - 0,4, or charge –and electromagnetic theory today is accordingly a special case of the real 4-space electromagnetism that actually exists! Note also that charge is a 4-dimensional concept. Now mass is a spatial, 3-dimencional concept. Rigorously, mass does not exist in time - masstime exists in time. Mass and charge are thus of differing dimensionalities! Also, according to quantum mechanics, the charge of a particle - e.g. of an electron - is due to the continual flux of virtual particles given off and absorbed by the observable particle of mass.

Thus charge also is conceptually a measure of the virtual flux density, and directly related to THETA. Further, since the charge exists in time, it is the charge of a particle of spatial mass that gives it the property of masstime, or existing in time. Here a great confusion and fundamental error has been thrown into the present EM theory by the equating of “charge” and “charge mass”. As we have seen, the two things are really very different indeed.

To speak of a spatial “amount” of charge erroneously limits the basic EM theory to a fixed time flowrate condition (which of course it was considered to be, prior to Einstein`s development of relativity).

Thus when the limited present theory encounters a “relativistic” case (where the time flowrate changes), all sorts of extraordinary corrections must be introduces…”

Osnovne ideje iznete u prethodnom citatu, u potpunosti su saglasne našim idejama iznetim u radu “Analogije između elektromagnetizma i kinematike”, gde je naglašena potreba strogog razlikovanja pojmova napona i elektromotorne sile, sa posebnim osvrtom na kinematiku i potrebu korigovanja shvatanja pojmova npr. kinematičke sile, (trome i teške mase) pređenog puta,…, koje zapravo nameće teorija relativnosti.

Teslino tumačenje ne-hercijanskih talasa kao: “4-space scalar electrostatic potentials”-”longitudinal if uncoupled”…”wave”, vrlo je blisko našem shvatanju i tumačenju o mogućnosti različitog viđenja-merenja ISTOG stabilnog objekta kao “korpuskularnog” (čestična priroda i male brzine asocijativno su primereni pojmovima statičnosti) ili kao “talasnog” što je primereno pojmu klasičnog EMT ( “… normal transverse EM vector wave is thus two pair-coupled Tesla scalar longitudinal waves…” ).

Izuzetno velika korelativnost u shvatanju multidimenzionalne “spacetime” strukture i prirode EMT, po viđenjima N.Tesle (npr.: “… electrostatic potential-THETA field- is stress on the spacetime medium at a four dimensional point…”) sa onima koje nudi model KGE, pruža mogućnost daljnjih analiza eksperimentalnih rezultata sa (”suddenly moved charged masses”) prirodnim, ili njegovim transformatorima proizvedenim, “munjama”.

U prvobitnoj analizi Teslinih ne-hercijanskih talasa dato je tumačenje po kojem su to zapravo “obični” odnosno, “normalni” EMT, ali oni koji se kreću “sa one strane” multidimenzionalne strukture Jedinstva. Tada smo, koristeći se pretpostavkom da je zakrivljenost prostorvremena određena prevashodno prisustvom Zemlje, te ekvivalentnošću “puta” i “vremena” koje podrazumeva model, kao i njihov međuodnos “ovoga ovde-unutar” i “onoga tamo-izvan”, dobili vrednost: “po modelu KGE - očekivanog vremena kašnjenja” od 880,45 sec ili oko 14,67 min, dok je Tesla eksperimentalno ustanovio nešto veće vreme - 28 minuta.

Gornji rezultat je dobijen primenom de Broglieve jednačine na modelom KGE utvrđenu zakonitost srukture Jedinstva po kojoj je m ~ r2, odakle proističe jednačina: T=(10-66/t)1/2, i naš rezultat, tj “očekujuća” vrednost od 14.67 min. Sada ćemo dati malo detaljnije objašnjenje zbog jasnije korelativnosti i mogućih analogija sa idejama N.Tesle.

Kao što je u posebnom radu pokazano, opšta zakonitost mikro i makrosvemira utvrđena modelom KGE: m=r2n, normalizovana je za čitavu skalu stabilnih objekata (od Plankove dužine 10-35 m, do Svemira 1026 m) grafičko-analitičkim metodama na vrednost m=2.5r1.9. Koristeći ovaj obrazac, i imajući u vidu prethodno tumačenje, za masu Zemlje dobijamo r = 6.7*1012 m, što prema postavkama Modela predstavlja “odgovarajuću” komptonovu talasnu dužinu lc,odakle dobijamo: l = lc * 0.037 (u skladu sa H3 Modela) što iznosi 2.5*1011 m. Obzirom na poznatu vezu l = c*t, sledi t = 837 sec. Kvantitativna vrdnost koju smo dobili na ovaj način, neznatno se razlikuje (obzirom na dimenzionu skalu od preko 1060, ona je zaista zanemariva), ali nam omogućuje mnogo jasniji kvalitativni odnos analiziranih veličina, uz mogućnost poređenja sa idejama N.Tesle.

Naš pokušaj multidimenzionalne projekcije iz 4-dimenzionalne u 3-dimenzionalnu realnost, uz korištenje dvodimenzinalnih mogućnosti crtanja, dat je na gornjoj slici.

Prostorno-vremenska deformacija strukture Jedinstva u “pravcu” četvrte dimenzije, izazvana prisustvom Zemlje i Sunca, prikazana je crvenom bojom, i njen “dijametar” D ima vrednost identičnu veličini poluprečnika R, - srednje vrednosti udaljenosti Zemlje od Sunca. Put kojim bi se Teslini (longitudinal scalar waves) talasi mogli kretati, ili po tumačenju modela KGE, “normalni” EMT talasi ali “izvan” od “ovde”, (viđeni “tamo” kao korpuskule!) prešli bi put (putanju?) označen sa O, na krivoj plave boje. Obzirom da je srednja vrednost poluprečnika R = 1.49*1011 m, očekivano vreme kašnjenja iznosi: t = R p / c = 4.68*1011 / 3*108 = 1560.32 sec ili 26 minuta ŠTO JE GOTOVO IDENTIČNO IZMERENOJ VREDNOSTI OD 28 MIN.

Vrlo je interesantno i gotovo fascinantno da model KGE, kao alternativnu vrednost poluprečnika R nudi veličinu l od 2.5*1011 m, dimenziono, ali i po svom strukturno-energetskom smislu zapravo mnogo primereniju veličini D, što uz primenu “Teslinog” mehanizma, ovoj veličini daje smisao 1/2 vrednosti naše veličine l, što koriguje očekujuću vrednost kašnjenja na vrednost od: t = 2*2.5*1011 / 3*108 m = 1666.6 sec., odnosno t = 27.77 minuta, što je neverovatno blisko eksperimentalno utvrđenoj vrednosti.

Po našoj pretpostavci, slični efekti treba da proizvedu i ostali objekti Jedinstva. Pošto Zemlji teoretski odgovara k = -5, sledeći “viši” objekat je onaj kome odgovara k = -6, dakle objekat mase od oko m = 10-5.2k = 1.58*1031 kg. Najpribližniji “realni “objekat je naše sunce sa masom od 2*1030 kg. U postupku identičnom kao i za uticaj Zemlje, dobija se “kašnjenje” od oko 508197 sekundi, odnosno oko 140 sati što nije nemerljivo za onoga ko zaista želi saznati “istinu”, i što je bio naš predlog moguće potvrde valjanosti izloženih ideja …

Ipak, analizom radova N.Tesle, “potvrda” je nađena na sasvim “suprotnoj” strani. U članku: “Reference Articles for Solutions to Tesla’s Secrets”, dostupnom na http adresi koja je data na početku ovog odeljka, može se naći sledeći tekst:

“… Mr. Tesla adds that in his experiments in Colorado it was shown that a very powerful current developed by the transmitter traversed the entire globe and returned to its origin in an interval of 84 onethousandths of a second, this journez of 24,000 miles being effected almost without loss of energy…”

Dosledno prevodeći gornji tekst, može se zaključiti da su Teslini ne-hercijanski talasi “prevazišli” brzinu svetlosti u vakumu, narušivši tako osnovne postavke teorije relativnosti, što je netačno ali ne zbog pogrešnih merenja N.Tesle ili zbog “nevaženja” teorije relativnosti npr., nego zbog nekorektnog tumačenja istih. Naime, minimalno vreme obilaska talasa oko Zemlje (najmanja gustina medija => najveća brzina prostiranja na mogućim putevima kretanja /refleksije od Meseca, ili Sunca pogotovo, ne dolaze u obzir zbog ogromnih udaljenosti/) je baš i upravo OKO Zemlje, kako u citiranom delu teksta i piše, pa očekivano vreme iznosi t = 40,000,000 / 3*108 = 133 ms. Ipak, Tesla je izmerio vreme od svega 84 ms, odakle sledi zaključak da su Teslini talasi premašili brzinu svetlosti !?

Tumačenje samog N.Tesle, da se njegovi ne-hercijanski talasi prostiru KROZ Zemlju, se, da tako kažemo, zaobilazi, jer se kosi sa Maxwellovim postavkama po kojima bi zbog veće gustine (energije) Zemlje i brzina prostiranja EMT trebala biti manja, pa bi prema tome i očekivano vreme kašnjenja trebalo biti još veće kao i odstupanje od Teslinih vrednosti …

No, Uzimajući u obzir uspostavljene korelacije modela KGE i Teslinih ličnih tumačenja, koristeći isti mehanizam kao i u prethodnom primeru, može se smatrati dovoljno tačnom Teslina tvrdnja da se njegovi talasi prostiru KROZ Zemlju, naravno u smislu četvrte dimenzije, pri čemu projekcija veličine tog puta u naše tri dimenzije smisleno odgovora “dužini” najkraće magnetske silnice (ovaj “put”, na slici je označen malim plavim kružićem), a to je ona najbliža površi Zemlje, čija je veličina 2pR/2 = Rp, gde je R poluprečnik Zemlje, pa odgovarajuće očekivano vreme putovanja maksimalnom brzinom koju mi možemo meriti iznosi: t = Rp / c = 6.38*106 *3.14 / 3*108 = 66,81 ms, što je vrlo blisko vrednosti koju je eksperimentalno ustanovio N.Tesla i što pruža mogućnost i nešto sporijeg kretanja (razlika od 67 do 84 ms.) na delu puta “kroz” Zemlju (gde je gustina energije svakako veća, i neznatno sporije kretanje, analogno klasičnom “usporenju”, logično) i što zapravo osnažuje Maxwellovu teoriju kao i teoriju relativnosti, naravno shvaćenu u skladu sa hipotezom 3 modela KGE, a što je izgleda podržano i Teslinim shvatanjem i tumačenjem “spacetime” strukture kao i “strukture” Ne-Hercijanskih talasa.

Ono što je i u ovom slučaju najinteresantnije je činjenica da su, uprkos neverovatne naivnosti i jednostavnosti modela KGE, dobijeni rezultati naprosto zadivljujuće korektni, imajući u vidu da se isti model razmišljanja, isti obrasci i isti koeficijenti “preslikavanja” primenjuju i na npr. optičke talase, na sasvim drugom kraju dimenzone skale (npr. light speed reduction, temperatura 50*10-9 0K, frekvencija 1014 Hz…).

Što je najvažnije i u ovom slučaju, model KGE nudi krajnje jednostavna, uproštena, ali i lako shvatljiva, realno-logična objašnjenja, inače veoma složenog, multidimenzionalnog, (najverovatnije) hologramski strukturisanog ustrojstva prostor-vreme-materija, potvrđujući svoju punu saglasnost sa Prirodom u zaista IZUZETNO širokom spektru događaja-objekata unutar Jedinstva.

Autor: Velimir Abramovic

Tesla nije običan tehnolog elektrotehnike, već u suštini vizionar i mislilac jedne civilizacije, koja još uvek nije ostvarena. Njegove glavne ideje za koje je on vec tada imao prototehnička rešenja, takodje izveo osnovne eksperimente i merenja, zapravo još uvek pripadaju budućnosti….

1899. Tesla je izveo niz eksperimenata i došao do značajnih otkrića i zapažanja koji su ostali u senci rada na bežičnom prenosu….

U patentu “Tehnika prenošenja električne energije kroz prirodne sredine” koji je prijavio 16. maja 1900. izneo je podatak da je najniža rezonatna frekvencija Zemlje 6 herca…

Jos 60-tih godina XIX veka desilo se razdvajanje nauke na tajnu i na javnu…

Na kraju, po nekim simptomima specijalnog interesovanja za Teslu, može se zaključiti da je Teslina naučna ideja ona od koje se danas najviše očekuje u krugovima svetske vlade koji se bave naučnim istraživanjima.

Samo Teslina ideja čoveka-pojedinca kao note u matematičkoj partituri kosmičke harmonije osmišljava pokušaj da se zajedno prevaziđu kriza civilizacije, kriza tehnologije i kriza ljudskoga duha. Shvatanje vremena kao glavnog prirodnog zakona i uvodjenje u moć tehnologije beskonačnog, omogućiće da savremeno čovečanstvo umesto da izazove prirodnu katastrofu i nestane, predje u novu fazu kolektivne svesti i preživi.

Još 80-tih godina dvadesetog veka, čitajući Teslu, video sam da u njegovoj brojnoj zaostavštini , (desetine hiljada naučnih dokumenata u arhivu Teslinog muzeja u Beogradu), postoji potencijal jedne potpuno nove nauke, potpuno novog shvatanja prostora, vremena i energije, koje je dublje i od relativističkog i od kvantnomehaničkog, kao i od onog kosmološkog koje se danas u astrofizici razvija kao teorija ’velikog praska’.

Tada me je iznenadilo saznanje, do danas nepromenjeno, da se u Srbiji, zemlji gde se nalazi najveći deo Tesline naučne arhive, niko ozbiljno ne bavi ponavljanjem njegovih eksperimenata, ciji rezultati protivreče verovanjima u savremenoj nauci.

1899. Tesla je izveo niz eksperimenata i došao do značajnih otkrića i zapažanja koji su ostali u senci rada na bežičnom prenosu. Utvrdio je uslove pod kojima pri pražnjenju njegovog oscilatora nastaju vatrene lopte, u jednom trenutku je u pravilnim vremenskim razmacima registrovao signale nepoznatog porekla za koje je pomislio da dolaze od inteligentnih bića sa druge planete, stvorio je veštačku maglu u laboratoriji i uverio se u tehničku mogućnost veštačkog proizvođenja kiše. Pred sam odlazak iz Kolorada, Robert Džonson mu je poslao fotografa koji je snimio najvažnije detalje eksperimenata.

U patentu “Tehnika prenošenja električne energije kroz prirodne sredine” koji je prijavio 16. maja 1900. izneo je podatak da je najniža rezonatna frekvencija Zemlje 6 herca, što je potvrđeno tek merenjima koje je 60-tih godina izveo Prof. Schuman sa tehničkog fakulteta u Minhenu. I dok mu je ovaj podatak obezbedio veliko priznanje tadašnje nauke, jedan drugi podatak je bio uzrok kritike i mišljenja da je u svojim merenjima i proračunima negde pogrešio. Naime, on je tvrdio da se, na u patentu opisan način proizvedeni stacionarni talasi, šire planetom srednjom brzinom većom od brzine svetlosti, tačnije 471 240 kilometara u sekundi. Teslin eksperiment i merenja izvedena su šest godina pre objavljivanja teorije rlativnosti, čiji postulat o konstantnoj brzini svetlosti u vakumu. Opšta teorija relativnosti, istog autora. Svetlost po ovoj teoriji skreće u blizini gravitacionih masa, što znaći da ubrzava i stoga njena brzina po Opštoj teoriji relativnosti, kao što znamo, nije konstantna. Svoj gore navedeni rezultat, Tesla je prijavio kao patent, tačno pet godina pre objavljivanja Specijalne teorije relativnosti.

Sve u svemu, želeo sam da saznam zašto je naučna zaostavština Teslina uopšte došla u Beograd, kako se to uopšte desilo. Zašto je Tesla neprirodno iščupan iz istorije Američke civilizacije, ne samo nauke, iako je bio američki naučnik čitavog svog života, kao i holandjanin Edison, i kako je moguće da na primer u Smitsonian instituciji Tesla gotovo da nije zastupljen mada je on taj koji je praktično zasluzan sto je Amerika postala super sila. Bez Tesline tehnologije, (nauke+tehnike), organizacione sposobnosti J. P. Morgana i G. Westinghousa ostale bi na nivou farmersko-trgovackog poslovanja, parne mašine i za industrijski razvoj nepogodne jednosmerne struje. Teslini izumi tu su bili ključni, fundamentalni, kao na primer patent daljinskog upravljanja iz 1898. godine, kojim je omogućen razvoj telekomunikacije, kada je Amerika bila još čisto agrarna zemlja.

Pre svega, važno je shvatiti da Tesla nije običan tehnolog elektrotehnike, već u suštini vizionar i mislilac jedne civilizacije, koja još uvek nije ostvarena. Njegove glavne ideje za koje je on vec tada imao prototehnička rešenja, takodje izveo osnovne eksperimente i merenja, zapravo još uvek pripadaju budućnosti.

U članku „Povećanje ljudske energije“ Tesla eksplicitno pise da je moguće materiju, odnosno atome i molekule, sintetisati direktno iz svetlosti, luminoferoznog etra, za koji je po njemu neka vrsta fluida koji se razređuje i zgušnjava. On ima merenja, konkretne merne rezultate superluminalnih brzina, odnosno brzina većih od svetlosne za nehercijanske talase koji se rasprostiru kroz zemlju ili obuhvataju zemljinu površinu.

Tesla je Zemlju tretirao kao sferni kondenzator vrlo velike snage koji se sam elektriše i nabija potencijalom. Zasto? Sama planeta Zemlja očigledno je rotor gigantskog električnog generatora. Zemlja je zapravo magnet koji se obrće, i prema tome Tesla je zaključio da nema nikakve potrebe graditi objekte koji proizvode struju, jer Zemlja to već i onako čini, nego samo antene kojima bi se to zemljino ogromno električno polje jednostavno upotrebilo.

Ono bi u potpunosti bilo i ekološki čisto, jer energija zemljinog elektriciteta koja bi došla na aparat, izvršila rad i vratila se u sistem planete u istom elektromagnetskom obliku, ne bi podlegla konverziji. Dakle, konverzija energije, posebno preko fosilnih goriva, kao glavni zagađivač naše sredine, bila bi apsolutno izbegnuta.

Neshvaćen naučnik cija su najveća naučna otkrića i dalje neprimenjena

Bilo mi je jasno da je Tesla neshvaćen naučnik cija su najveća naučna otkrića i dalje neprimenjena. On je išao trećim putem u fizici koji je u dvadesetom veku u potpunosti zanemaren. Razvijale su se relativistika i kvantna mehanika, ideje bez najdubljeg značaja, koje su danas potpuno iscrpljene. Pobedila je tehnologija zasnovana na u filozofskom smislu nedovoljno promišljenim fundamentima fizike i matematike i zastranila koristeći zemljine resurse na takav način da to čitavo čovečanstvo danas dovodi u opasnost i ugrožava mu opstanak.

Rukovođen ovim čuđenjem zbog nepriznatih a u potpunosti poverljivih Teslinih rezultata koji bi bili u stanju da razreše mnoge probleme današnjice i verovatno da globalnu civilizaciju usmere na jedan humanistički put koji bi vodio u harmoniju čoveka i kosmosa a zaustavio bi se trend ljudskih pokušaja da prirodu prilagode sebi na neadekvatan način, jer priroda je beskonačni osnovni entitet - uvek je iznad čoveka, jer i samo čovečanstvo nije ljudski proizvod. Znači, moramo imati u vidu da je Kosmos ono što je u svakom pogledu ne samo jače od svakog ljudskog fizickog eksperimentalnog napora, vec istinitije i dublje i od svakog ljudskog mišljenja.

Zato sam 1996. godine otišao u Vašington i proveo tamo tri meseca pokušavajući da odgovorim na jedno jedino pitanje, a to je: Zašto je Teslina zaostavština došla u Beograd, gde se njom niko ozbiljno ne bavi od 1953. godine kada je počela da stiže? U Americi bio sam gost Simonide Perica i Roberta Juta, bračnog para koji je sa pola miliona dolara kapitala finansirao film o Tesli u sopstvenoj produkciji. Robert Uth, scenarista i reditelj filma, četiri je godine filmovao svakoga do koga je uspeo da dođe uključujući i Teslinog poslednjeg asistenta, kanadskog inženjera Metjusa. Robertovo istraživanje pokazalo je da se na bazi Tesline nauke, jedan broj vojnih inženjera u Americi, uglavnom penzionisanih, u svojim garažama i kućnim uslovima bavi ponavljanjem Teslinih ključnih eksperimenata.

Ti ljudi u Americi su u izvesnom smislu prezreni i i marginalizovani, kao na primer Thomas Burden, iako imaju određene uspehe u svom naučnom radu, zato što naučna zajednica zvanične univerzitetske nauke Teslu smatra nekim gotovo barbarogenijalnim izumiteljem koji nikad nije dosegao nivo naučne spoznaje, dakle koji nikad nije u strogom stručnom smilu osvestio sopstvena saznanja.

Teslin društveni život, njegove veze sa uticajnim ljudima tog vremena

Pokušavajući da rekonstruišem Teslin društveni život, koji je bio vrlo bogat, njegove veze sa uticajnim ljudima tog vremena, otkrio sam da su mu lični prijatelji bili iz kruga engleskih spiritualista, velikih naučnika koji su pokušavali da naucno dokažu egzistenciju duše umrlih ljudi i posle smrti, egzistenciju duše van tela. To su bili Vilijem Kruks, čovek koji je 1915 – 1918. godine vršio dužnost predsednika Royal Society of England, a još u XIX veku bavio se spiritualizmom kao naučno teorijskim saznanjem i spiritizmom kao tehnikom održavanja kontakata sa umrlim osobama. Preko 40 godina Kruks je eksperimentisao i neki od čuvenih medijuma bili su opisani u njegovim naučnim radovima, kao što je to Daglas Houm, čovek koji je bio u stanju da telekinetički svira harmoniku, zatim, da levitira i najzad, bio je u mogućnosti da smanjuje težinu tela, za šta postoje mnogi dokazi u Kruksovim eksperimentima. Vilijam Kruks je bio inače eksperimentalni fizičar prvog ranga, poznate Kruksove cevi zapravo su prve katodne cevi, dakle pre Lenardovih i Roendgenovih cevi, zatim izumitelj spintariskopa, sprave za prebrojavanje radioaktivnih čestica u gasovima. Bavio se hemijom i pronašao element Talijum.

Drugi naučnik bio je Oliver Lodž, takođe Teslin prijatelj iz engleskog spiritualističkog kruga koji je kao rektor univerziteta u Glazgovu pisao udžbenike iz fizike koji se i danas smatraju najboljim srednjoškolskim udžbenicima. Oliveru Lodžu sin je poginuo u Prvom svetskom ratu i on je sa njim po sopstvenim rečima održavao redovnu komunikaciju. Treći je bio Lord Kelvin, koji se bavio teozofijom i bio uveren da etar postoji. Bili su to Teslini lični prijatelji kao i tri američka predsednika,Teodor Ruzvelt, Vilijam Harding i Vudro Vilson. U svoje vreme Tesla je vrlo često izlazio na naslovnim stranama New York Times-a i ni najmanje nije bio usamljen. Utoliko je neobičnije što je danas u ovakvoj meri zaboravljen. U Srbiji Tesla takodje nije naročito cenjen od stručnih ljudi. Elektrotehnički fakultet u Beogradu nije dao niti jedan doktorat ili magistraturu, pa čak ni diplomski rad, na osnovu proučavanja Teslinog dela. Ali, Tesline ideje bude maštu na Istoku. Nedavno je u emisiji na državnoj ruskoj televiziji, emitovanoj za svih petnaest časovnih zona Rusije, jedan od najvećih ruskih akademika, Ribakov, govorio o tome kako je isključivo objašnjenje za Tungusku katastrofu 1908. godine zapravo test Tesline kule Vardenklif izgrađene na Long Ajlendu, koja je bila u stanju da celokupnu planetu zemlju uhvati u rezonantno kolo, jer je tako bila i konstruisana. Ruski naučni novinar Pravdivcev otišao je u kongresnu bibilioteku u Vašington i pronašao podatak da je Tesla poslao u martu 1908. godine svog asistenta Šerfa u Kongresnu biblioteku u Vašington da trebuje detaljne karte Sibira, posebno Tunguzije, a eksplozija se dogodila 30. jula u sedam sati i sedam minuta i uzrok je do danas ostao nepoznat iako su Rusi detaljno ispitivali mesto navodnog udara komete ili ledenog meteorita ili kako je to Pjotr Leonidevič Kapica pretpostavio vrlo malog parčenceta anti-materije koje je uspelo da prođe kroz atmosferu.

Početkom XX veka sa razvojem kvantne mehanike i relativističke teorije Tesla je na izvestan način izašao iz fokusa zvanične svetske nauke i praktično je preostalih 38 godina (1905-1943) do smrti u Njujorku, radio u potpunoj usamljenosti razvijajući sopstvenu teoriju materije, sopstvenu teoriju prostora, i vremena i onoga što je on, po Aristotelu, zvao - luminoferozni etar, dakle, prameterije, materie prima iz koje nastaje sva druga ’teška masa’.

U međuvremenu odbio je poziv i Lenjina i Staljina da ode da radi u Sovjetski Savez, gde su mu nudili bajkovite uslove, a nije održavao naučne kontakte ni sa Srbijom jer tu nauka prosto nije bila na tom nivou da bi joj Tesla bio od pomoći.

Redovni član srpske akademije nauka postao je tek sa punih osamdeset godina (1937) na predlog Đorđa Stanojevića i to tek posle trećeg glasanja. Ali, Tesla za to nije mario, iz jednostavnog razloga što je bio ne izvan politike i izvan društva, nego iznad njih. Nije se interesovao za bilo kakve počasti ili slavu koju bi mu donelo priznanje njegovog istorijskog rada.

Istražujući obiman materijal koji je Robert Uth prikupio za film o Tesli i koji nažalost zbog intervencije televizije SBS koja je otkupila film i poslala svog montažera da izbaci sav relevantan materijal iz konačne verzije - nije ušao u ono sto je došlo do publike, otkrio sam da je 1942. godine u jesen, dakle svega nekoliko meseci pred smrt, Tesla napisao predgovor za knjigu tadašnjeg potpredsednika Amerike, Ruzveltovog potpredsednika, Henrija Volasa, koji je bio levičarskih uverenja i koji je napisao knjigu The Age of The small man (Doba malog čoveka). Pošao sam tim tragom i otkrio da je Henri Volas 1934. godine bio ministar poljoprivrede Amerike, što je u Americi velika funkcija i da je tada bio učenik čuvenog ruskog mističnog slikara Nikolaja Reriha, jednog od osnivača Ruskog kosmizma i vrlo visokog teozofa. Važan je podatak da su Rerih, ezoterik masonske provenijencije i ministar Henri Volas, 1934. i 1935. godine zajedno putovali Mongolijom, Srednjom Azijom i stigli čak do Mandžurije u Kini, jer je Rerih pokušavao da osnuje sopstvenu državu od Tibeta, Mongolije i delova Altaja, kao i delova starih Himalajskih kraljevstava. Ovo mu nije uspelo zbog Staljinove intervencije kod Ruzvelta koji je Rerihu ukinuo podršku za taj poduhvat. Međutim, kao mističnu odmazdu, Nikolaj Rerih je Henriju Volasu predložio da se promeni revers dolara, dakle, da se na dolar unese crtež piramide sa svevidećim okom, veliki pečat SAD kao i drugi znaci koji se i danas tu nalaze. Do 1934. na reversu novčanice od jednog dolaru je pisalo samo ’one’. Za knjigu Rerihovog učenika Volasa, Tesla piše pogovor. Kako se to desilo, to nisam uspeo tačno da utvrdim, ali pretpostavljam da je ta veza išla dvostruko, preko ruskog masona Paje Radosavljevica i americkog masona i Teslinog sestrica - Save Kosanovića, koji je na kraju čitavu Teslinu zaostavštinu preneo kao lično nasleđe, dakle, kao sopstvenu imovinu u Srbiju i na taj način lišio Ameriku njenog tehničkog osnivača.

Iako je bio građanin Amerike od 1884. godine, po Teslinoj smrti 1943.g, njegovi naučni radovi smešteni su u Biro za imovinu stranaca. Ovo zvuči besmisleno kada se zna da Tesla rođen1856. godine u državi Austriji, u delu naseljenom Srbima, dakle u državi koja 1943. godine nije postojala u istom obliku i nije imala istu teritoriju. Čudnim prebacivanjem Tesline imovine u biro za strance legalizovan je inace ilegalni transfer njegovih stvari u Beograd.

Henri Volas i Sava Kosanović napisali tekst Tesline podrške Titu

Sam Sava Kosanović radio je u diplomatiji kraljevine Jugoslavije a zatim se približio Titu i partizanima i kasnije bio i ambasador Titov u Americi i takođe Ministar spoljnih poslova. Sava Kosanović je aktivno pripadao organizaciji Američkih masona i čak je sačuvan njegov govor u masonskoj loži u Koloradu, i nalazi se danas u Teslinom muzeju. Poznato je da su Henri Volas i Sava Kosanović napisali tekst Tesline podrške Titu, koji je Tesla samo neznatno redigovao i zatim potpisao. U to vreme direktor FBI bio je čuveni Edgar Huver kome je Henri Volas bio neposredni predpostavljeni. I Sava Kosanović takođe je radio za FBI i kao takav je postao član Titove zapadne grupe za podršku. U tenutku Tesline smrti koja je bila u periodu od 5-7 januara 1943. godine Sava Kosanović nije kontaktirao Teslu. Zašto? On je 5-og januara pošao u hotel New Yorker kod Tesle, međutim, zaustavila ga je policija na ulici i tražila mu dokumenta. Imao dokumenta, ali agenti su rekli da ona nisu u redu i da moraju da ih provere i odveli su Kosanovića u pritvor iz koga je pušten 7-og januara ujutru. Iz zatvora, Kosanović je otišao u svoj hotel da se istušira s namerom da odmah posle toga ode kod Tesle. Dok se tuširao, stekao je gosta, Mirka Markovića, takođe zanimljivu ličnost, generala koji je kasnije završio i kao staljinista na Golom otoku, a u to vreme je u Pitsburgu bio glavni urednik lista Slobodna Reč, koji je finansirala Kominterna. On je neočekivano, verovatno po nalogu, doputovao iz Pitsburga avionom u Njujork, i tako se desilo da zajednički Sava Kosanović i Mirko Marković odu u Teslin hotel. Tamo su već zatekli policiju koja je fotografisala Teslinu sobu, ali i sve Tesline stvari, još uvek netaknute. Tesla je imao apartman u kome je u jednoj sobi bila njegova labaratorija a u drugoj je spavao radio teorijski. U labaratoriji je bilo mnogo prototipova raznih aparata. Na očigled Mirka Markovića i Save Kosanovića došla su tri manja vozila iz Pentagona i sve aparate iz sobe su odneli vojnici a takođe i tehničke crteže koji su bili A3 formata i veći i nalazili se u spavaćoj sobi u velikom namenskom ormanu. Taj možda i najvazniji deo zaostavštine nikada nije došao u Beograd. Moja pretpostavka je da ako je neko hteo da nastavi Teslin rad i posle njegove smrti, onda je naravno idealno bilo da se kompletno njegovo naučno nasleđe zvanično prebaci na mesto na kome će ono biti sahranjeno bolje nego Titanik na dnu okeana. Jer niko se posle 1952.g., uključujući naš Elektrotehnički fakultet, Akademiju nauka, pa čak i slobodne istraživače nije ozbiljno bavio arhivom. Od 1956. godine do danas ta arhiva je još uvek nesređena i nedostupna javnosti u celini, na zahtev se stalno izdaju jedna te ista poznata dokumenta i tako je vec decenijama.

Pomenuti Mirko Marković koji se tako iznenadno umešao u stvari Teslinog nasleđa takođe je veoma čudna ličnost. Prijatelj Hemingveja, još iz Španskog građanskog rata, gde je bio komandant „Americke internacionalne brigade Džordž Vašington“, pri kojoj je Hemingvej bio ratni dopisnik, i posle je odlazio na Kubu kod Hemingveja. Kada se vratio u Beograd, Tito ga je konfinirao na Goli otok. Po odluzenoj kazni bio je profesor političke ekonomije na Pravnom fakultetu sve do smrti i ostavio zanimljive memoare.

Možda najčudnije od svega jeste da engleska nauka i kraljevsko društvo u kome je Tesla držao izuzetno zapažena predavanja 1893. i 1894. godine i posle toga objavio naučni rad Svetlost i drugi visokofrekventni fenomeni, nije posvetila daleko više pažnje Tesli koji je bio tako blizak najvećim engleskim naučnicima toga doba. Kakvo je prijateljstvo i predanost postojala između Tesle i Lorda Kelvina najbolje ilustruje podatak iz 1903. godine kada je Tesla posle bljeska na površini Marsa koje su sve astronomske opservatorije na svetu zabeležile, objavio da je to energetski zrak koji je on poslao na Mars da se reflektuje ka Zemlji. Zbog ovoga Tesla je imao polemiku u novinama gde su ga svi astronomi kritikovali, posebno američki i engleski, sumnjajući u te podatke. Međutim, u to vreme Lord Kelvin, kao član gornjeg doma došao je u političku posetu Americi i bio je primljen kod Teodora Ruzvelta. Intervjuisan za Njujork Tajms, Lord Kelvin je potvrdio da je to što govori Tesla tačno, dakle, na prvoj strani u članku pod naslovom Mars signalizira Njujorku, Kelvin je rekao doslovno sledeću rečenicu: „Ako Tesla kaže da je tako, onda je to tako“. S obzirom na politički značaj i nivo Kelvinove posete, to je ućutkalo ne samo novinare već pre svega naučnike i polemika je posle toga prestala. Treba takođe napomenuti da je Tesla sa novinarima imao jako dobar odnos, oni su ga voleli, jer je uvek za novine imao nešto senzecionalno da izjavi i takođe obećavao buduće pronalaske, anticipirajući svoj naučni rad.

Uzimajuci u obzir da je ono sto nazivamo svetska vlada - globalno upravno telo mentalno planirano još u XIX veku konačno oformljeno 1913. godine i na ekonomskom nivou, jer je jednim amandmanom na Američki ustav koji je sproveo predsednik Vudro Vilson, omogućeno formiranje federalnih rezervi koje su kasnije postale glavna poluga finansijske moći svetskog sistema. Takođe, J. P. Morgan, Teslin finansijer za kulu Vardenklif, koji u stvari nije samostalno odlućivao, već je bio samo egzekutivni menadžer Rotšildovog kapitala u Americi. Bez obzira na Teslinu usamljenost tih godina, ekonomska i posebno naučna sekcija svetske vlade pratila je svaki Teslin korak i pokušavala da dozna svaku njegovu misao, jer je on još 1900. godine objavio osnove svetskog sistema telekomunikacije koji se tačku po tačku ostvarivao.

Razdvajanje nauke na tajnu i na javnu

Jos 60-tih godina XIX veka desilo se razdvajanje nauke na tajnu i na javnu i to istovremeno u Engleskoj i u Rusiji. U Engleskoj u krug tajnih naučnika upisani su spiritualisti kojima je rukovodio Vilijem Kruks, dok je u Rusiji to isto učinio Mendeljejev. Fundamentalna naučna istraživanja i najsmelije ideje postale su vlasništvo ezoteričnih društava u državnim službama, odnosno, ezoterici-naučnici jedini su od tada uključeni u prava naučna istraživanja.

Ezoterijski nivo svetske vlade je visoko intelektualan, i naravno, filozofski sofisticiran i njemu je potpuno jasno da zapravo pravo naučno saznanje jeste harmoniziranje sa prirodom. Osnovno je težiti harmoniji čoveka i prirode, a ne pobeđivanju prirode i nikako se naučna saznanja ne smeju koristiti za sticanje vojne premoći jer je to niži oblik upotrebe ideja, i sveti se kosmološkom nužnošću povratne sprege objektivnog, vanljudskog morala, kojim upravlja Kosmicki razum.

Smatram da je to glavni razlog zašto je svetska vlada odlučila da Teslino naučno nasleđe za koje čovečanstvo još nije bilo spremno, a čini mi se u potpunosti nije spremno ni danas, skloni od očiju javnosti, univerzitetske nauke pre svega, i onemogući niz poluslobodnih i divljih centara moći da se domogne određenih tehnoloških sredstava čija se upotreba ne bi mogla planetarno etički kontrolisati.

Još jedna zanimljivost u vezi Tesle je da u javnosti ne postoji ni jedan metar filma o Tesli, i ako je on više puta sniman pa je čak 1936. godine RCA (Američka kompanija koja je držala radio, a kasnije i televiziju) snimila tri i po sata tonskog filma na Teslin osamdeseti rođendan (tonski film u Americi postoji jos 1927.g.). U javnim arhivama nema ni snimka Teslinog glasa, iako se on, došavši u Ameriku, zaposlio baš kod Edisona, i bio je jedan od prvih ljudi na svetu u istoriji čovečanstva koji je mogao da koristi Edisonov fonograf. I baš ga, eto, Tesla nije iskoristio…i sve tako do 1943.g.

1931. godine na prvoj stranici Američkog Tajm Magazina, izašla je reprodukcija Teslinog plavog portreta koji je grofica Sent-Paralji, nemačko-mađarskog porekla, tadašnji fensi slikar najpoznatijih ljudi Amerike, naslikala u čast svog prijateljstva sa Teslom. On nikada od nje nije uzeo portret, a kada je ona umrla, taj portret je prodat na aukciji, anonimnom kupcu za vrlo veliku svotu i od tada je nestao iz očiju javnosti. Znači, nema Teslinog filma, nema portreta, i nema njegovog glasa. Ukratko, nedostaje sve ono što bi neke od karakteristika Tesline ličnosti moglo da izrazi u obliku odnosa prostor-vreme odnosno frekvencije.

Frekvencije glasa i način kretanja svakako bi mnogo otkrile o tome ko je Tesla. Po mom mišljenju, sve su to otkupili i sklonili u arhiv još J. P. Morgan i njegovi naslednici, ali ne za sebe već za svoje gazde Rotšilde koji su već u to vreme bili u najužem krugu novoformirane svetske vlade. Danas međutim, sastav tog natplanetarnog upravnog tela menja se, i konkretno Dejvid Rotšild nije više onaj koji ima odlučujuću reč. S druge strane, andergraund fizičari, kojiih ima oko 50 hiljada u svetu sve svoje nade polažu u revitalizaciju Teslinih ideja i njegovih tehničkih rešenja koji bi trebalo da dovedu do ovladavanja vremenom u psihološkim, biološkim i fizičkim procesima, jer Tesla u svojoj matematici materije nikad nije računao vreme. Svi njegovi rezultati bili su temporalni rezultati. Ovladavanje vremenom prema Teslinoj tehnologiji pokušano je i u Oktobru 1943. godine, naravno bez njega, u čuvenom Filadelfija eksperimentu koji više nije ponavljan sa ljudskom posadom zbog tragičnih događaja koji su se desili sa mornarima. Reč je o vrlo nisko frekventnom polju fokusiranom na jedan brod, na razarač, koji je trebalo da jakim magnetskim poljem svojih degausera, (magnetski generatori koji detoniraju magnetske mine na daljinu), tako prelomi svetlost da postane opticki nevidljiv. Umesto obične optičke nevidljivosti, čitav brod je nestao nakon pojavljivanja zelene magle oko pramca i onda su vojni naučnici, američki inžinjeri shvatili da taj eksperiment daleko prevazilazi tadašnju nauku, ljudsko znanje i potrebe rata.

Na kraju, po nekim simptomima specijalnog interesovanja za Teslu, može se zaključiti da je Teslina naučna ideja ona od koje se danas najviše očekuje u krugovima svetske vlade koji se bave naučnim istraživanjima. Samo Teslina ideja čoveka-pojedinca kao note u matematičkoj partituri kosmičke harmonije osmišljava pokušaj da se zajedno prevaziđu kriza civilizacije, kriza tehnologije i kriza ljudskoga duha. Shvatanje vremena kao glavnog prirodnog zakona i uvodjenje u moć tehnologije beskonačnog, omogućiće da savremeno čovečanstvo umesto da izazove prirodnu katastrofu i nestane, predje u novu fazu kolektivne svesti i preživi. Zato je Tesla toliko značajan, zato je on jedina preostala scijentistička nada, duhovni izlaz, a time i materijalni spas Čoveka na Zemlji.

Niko i nigde nije dostigao (u smislu efikasnosti rada, a ne dužine varnice) ni približne rezultate kakve je svojevremeno postizao NikolaTesla. Da li je genijalni naučnik i izumitelj, uopšte, dostigao svoj konačni cilj? Zauvek ćemo ostati bez pouzdanog odgovora, obzirom da su njegovi eksperimenti s bežičnim prenosom energije prekinuti baš u završnoj fazi (grandiozni toranj na Long Ajlendu nikada nije završen), o drugim sličnim (na primer, eksperimenti sa radijantnom energijom) ostalo je veoma malo podataka. Koliki je upliv u svemu tome imalo drevno znanje?

Piše: Dipl. inž. Goran Marjanović

Veličanstvena građevina u Kolorado Springsu, koju je Nikola Tesla konstruisao da bi eksperimentisao sa bežičnim prenosom energije nije samo „običan transformator” kako se najčešće opisuje, nego mašina izuzetno velike složenosti (uprkos svojem prividno vrlo jednostavnom sklopu) i, zapravo, neka vrstu „overunity” mašine.

Ovaj uređaj, kao mnogi drugi slične konstrukcije, često su poređeni sa Markonijevim, i sličnim radio-primopredajnicima, čiji je rad zasnovan na klasičnim (hercijanskim) EM talasima koji su podrobno opisani Maksvelovim jednačinama.

Moramo imati na umu činjenicu da je bežični prenos energije kakav je Nikola Tesla želeo ostvariti, bio zasnovan na talasima „sasvim druge vrste”, na šta je i sam neprekidno ukazivao. Postoje brojni i veoma pouzdani pismeni dokazi, a jedan se može naći u U.S. patentu broj 5780, od 19.02.1900. godine, „Aparatura za prenos električne energije”/5/, u kojem Nikola Tesla kaže: „… Treba imati u vidu da je pojava koja je ovde u pitanju pri prenosu električne energije fenomen PRAVOG PROVOĐENJA i ne treba je zamenjivati sa pojavom električnog ZRAČENJA koja je do sada bila predmet posmatranja, a koja bi po svojoj prirodi i načinu prostiranja činila praktički nemogućim prenos iole znatnije količine energije na rastojanja od praktičnog značaja…”

Kao što vidimo on i ovde, sasvim jasno i nedvosmisleno, ukazuje na činjenicu da njegov sistem bežičnog prenosa energije NIJE zasnovan na (klasičnim) EM talasima, stoga nije jasna doslednost u brojnim pokušajima da se rad njegovih uređaja ovog tipa objasni principima čije je temelje postavio Maksvel, a koji važe za prostiranje (hercijanskih) EM talasa, čijih je ograničenja (slabljenje s kvadratom udaljenosti) Nikola Tesla, očito, bio sasvim svestan. Sve analize Teslinih dostignuća, principa rada njegovih uređaja….

Prvi deo priloga u sledecem izdanju KPV

Zašto je najvećem izumitelju izmakla najblistavija nagrada

U izvornom naučnom članku „Tesla – vizionar 21. stoleća” hrvatski akademik Vladimir Par ustanovio je da ih je „lički Prometej” zavredio – ni manje, ni više – nego deset (iako je dodeljeno osam), jer su nagrađena otkrića koja je on pre drugih zamislio i ispitao! Da li je više od ma kog drugog naučnika u istoriji zakinut onaj koji je svojim genijalnim zamislima i ogledima, možda, najviše zadužio čovečanstvo? Hoće li se iko poduhvatiti ogromnog zadatka da ispravi jednu od najvećih nepravdi počinjenih u nauci i učinjenih u ime nauke? Zar je moguće da u Srbiji niko nije znao za toliku nepravdu nanesenu čoveku koji joj i dan-danas svuda pronosi slavu?

Piše: Vuk Živković Prnjavorski

Možda se ne zna da je Nikola Tesla, verovatno, jedan od najpominjanijih (najcitirainiji) naučnika i izumitelja u knjigama i časopisima; čak je, kako se navodi, u tome nadmašio proslavljenog Alberta Ajnštajna!
Pre nešto više od dve godine, baš kada je svet obeležavao vek ipo od rođenja genija iz Smiljana, poznati elektronski časopis za veličanje i dočaravanje naučnih dostignuća „Lajvsajens”, prema do tada prebrojanim glasovima čitalaca, uvrstio ga je na treće najblistavijih umova čovečanstva još od vremena nedostižnog Leonarda da Vinčija. Velikan srpskog roda i poroda, rođen u Austro-Ugarskoj 1856, dospeo je na treće mesto neobične „liste ko je ko”, odmah iza Isaka Njutna i Alberta Ajnštajna, pretekavši takve gorostase od kojih vam se zavrti u glavi (okvir „Najblistaviji umovi”).
U kratkom redakcijskom obrazloženju je napisano: „Nikola Tesla je uveo čovečanstvo u električno doba i stoga ga smatraju jednim od najblistavijih naučnika u tehnološkoj istoriji. Osmislio je indukcioni motor, fluorescentnu lampu i naizmeničnu struju koju je – na divljenje i čuđenje savremenika – propuštao kroz svoje telo. I u drugim ogledima je imao uspeha, a pominje se da je u detinjstvu omanuo pokušavši da sa otvorenim kišobranom poleti sa krova”.
Zadivljujuće, pomislili ste, ali iznenađenje što svakoga ostavlja bez reči i daha tek nailazi: to je novost koja svojom nenadanošću i važnošću prevazilazi sve što ste ikada čuli u kazivanjima i pročitali u napisima u slavu „ličkog Prometeja”.
Krajem 2007. godine hrvatski akademik Vladimir Par ustanovio je u svojem izvornom naučnom članku „Tesla – vizionar 21. stoleća” da je Nikola Tesla zavredio – ni manje, ni više – nego deset Nobelovih nagrada (okvir „Zadivljujuća otkrića”)! A gde su preostala dva, jer su akcelerator čestica i linerani akcelerator svrstani su pod jedno otkriće i nagrađeni, a za radar nije nikome uručeno priznanje?
Pretpostavljamo da se, verovatno, misli na preteču tranzistora (ili logički sklop „and”), za koji su među nobelovske besmrtnike 1956. uvršćeni trojica Amerikanaca – Vilijam Šokli, Džon Bardin i Volter Bratejn (ruku na srce, najpre za proučavanje poluprovodnika, a potom za tranzistorski učinak), i za jonizovanu plazmu, za koju je 1932. nobelovskim vencem za hemiju okrunjen Irving Langmjuer. A šta biste rekli za preostale pronalaske, kao što su vakuumska cev, fluorescentna svetiljka, sateliti u geostacionarnoj orbiti, teledirigovano upravljanje (krstareće rakete), kriogena tečnost, čestično oružje, letelica s vertikalnim uzletanjem, svetska komunikaciona mreža (Internet) i tako redom? Hoće li neki jednog dana sede glave u Nobelovom komitetu proglasiti prekretnim naučnim dostignućom i nekoga ovenčati slavom? (Nikolu Teslu, svakako, neće, zato što se nagrada ne dodeljuje posmrtno).
Da li je ikoji drugi mislilac, naučnik, stvaralac i izumitelj u istoriji više zakinut od čoveka koji je svojim genijalnim zamislima i uvidima nesebično darivao i zadužio čovečanstvo?

Gde su nestale dve fascikle?
Više u časopisu…

Jedna od možda najvrednijih ideja Nikole Tesle, koja je nažalost ostala nerealizovana, je bežični prenos energije…
Po mom mišljenju, ova ideja nije san zanesenjaka nego realno ostvariva ideja jednog intuitivnog genija. Ja smatram da je je osnovni problem u prihvatanju ove Tesline ideje u tome što gotovo niko ne veruje Teslinim rečima već se njegovi originalni iskazi “prilagođavaju” danas važećim teorijama. Na Internetu se može naći  mnogo stručnih radova, niza zaista kompetentnih autora, a njihov opšti zaključak je da je tako nešto nemoguće. U svim tim tekstovima, se na početku analize, uglavnom dosledno, citiraju Tesline reči, ali se zatim, tumačenjem pojmova koje je u svom opisu koristio Tesla, ti talasi svode na neku od formi površinskih talasa (Zenneck wave, Norton wave…) ili se objašnjavaju efektima kakvi se javljaju u zoni ‘’bližeg polja’’ (near field ~ E/H <> 377 d). U svakom slučaju, sve te analize su zasnovane na Maksvelovoj  teoriji koja opisuje (u suštini - transverzalne) EM talase, koje je Tesla nazivao “Hercijanskim”.

Moja teza je da je Teslin sistem bežičnog prenosa energije zasnovan na talasima koji se i kvalitativno razlikuju od klasičnih EM talasa opisanih Maksvelovom teorijom, te učinjene analize,  uprkos svojoj naučnoj korektnosti nisu relevantne. Naime, kvant nosilac EM interakcije je foton dok, po mojim teorijskim i praktičnim istraživanjima “NeHercijanski” talasi koje je spoznao Tesla imaju sasvim drugačiji kvant nosilac i, u skladu s tim, sasvim drugačije osobine i zakone prostiranja. Obzirom na to njihova različitost u odnosu na “Hercijanske” talase trebala bi biti analogna različitosti npr. zvučnih, dakle mehaničkih, talasa koji za svoje prostiranje zahtevaju ponderabilni medijum i klasičnih (Maksvelovih) EM talasa koji se mogu prostirati i u vakumu. Smatram da je to osnovni razlog zbog koga je Tesla “svoje” talase nazivao Ne-Hercijanskim, za koje ja predlažem da se zovu Teslinim Talasima…

Pri pomenu Teslinog imena i dela, većina običnih ljudi koja je čula za njega pomisli: „vidoviti genije koji je izmislio struju“.

Međutim, sam Tesla je u više navrata veoma jasno govorio o tome kako nikakve vidovite moći nisu uzrok njegovih inovatorskih uspeha i futurističkih vizija, već isključivo jasno, logičko zaključivanje na osnovu saznanja do kojih je došao upornim i napornim razmišljanjem i eksperimentalnim radom. Pravu veličinu ovog genija najbolje ćemo sagledati ako ga posmatramo onako kakav je zaista bio. A bio je živ čovek, kao i svi mi, ali izuzetno skroman, promišljen, analitičan, ljubazan, dobronameran, human, emotivan, uporan i, naravno, veoma inteligentan. Sve što je u životu postigao, postigao je ne zahvaljujući sticajem srećnih okolnosti ili natprirodnim moćima, već upornim, rezonskim radom, iskreno inspirisanim humanističkim ciljevima i potpuno oslobođenim materijalne pohlepe. (Vise u casopisu…)