Kroz prostor i vreme

>

Piše: Milun Dimić

Izlozeni postupak objašnjava dimenzije prirodnih tela oblika lopte (planeta i satelita )i njihova medjusobna rastojanja.

U radu je prikazana povezanost broja e sa poreklom brojeva.

Ako se je za analizu broja pošlo od elementarne zapremine V_o , ukazano je na povezanost zapremina prirodnih geometrijskih tela sa brojem e i povezanost granica prostora sa brojem e.

Prezentirana je alternativa za Titius-Bodeov zakon.

POREKLO BROJEVA

Uvod: Za izloženu analizu korišćena su dve predpostavke :

Prva : Postoji elementarna zapremina V_o koja je beskonačno deljiva i ograničena sferom (lopta ).

Druga : Postoji intimna zapremina V₁ > V_o (lopta) i za koju važi uslov- V₁/ V_o = 1+ 1/n gde je n- beskonačno veliki broj.

Analiza prostora:

Zamislimo beskonacan broj lopti( od 1 do n, gde je n beskonacno veliki broj) razlicitih zapremina sa zajednickim centrom ,cije se povrsi (skoro ) dodiruju.

Ako je V₁/ V_o = 1+ 1/n, onda postoji i intimna zapremina

V₂/ V₁ = 1+1/n,

odnosno V₃/ V₂ = 1+1/n

.

.

.

.

V_n/ V_n-1 = 1+1/n

Kako je V₁= V₀ (1+1/n), V₂= V₁ (1+1/n), . . . V_n= V_n-1(1+1/n), onda je

V_n/ V₀ = (1+ 1/n)ⁿ

kad n teži beskonačnosti, onda je V_n/ V₀ = e. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . (1)

Usvajamo da je zapremina V_n prvi nivo beskonačnosti (prva beskonačnost) zapremine V_o .

Kako je V_o = 1, onda je Vn = e

Kako je V_n = e beskonačno deljiva zapremina, onda se može smatrati da je V_n = e i elementarna zapremina .

Ako je elementarna zapremina V = e , onda je prva beskonacnost toj zapremini (relacija 1) V= e*e

Ponavljanjem izloženog postupka, dolazi se do zapremina V₂ = e * V₁= e².

V₂ je drugi nivo beskonačnosti (druga beskonačnost) elementarne zapremine V_o .

Zapremina V₃ je treći nivo beskonačnosti elementarne zapremine V_o , dok je zapremina V_N n- ti nivo beskonačnosti elementarne zapremine V_o.

V_N/ V₀ = eⁿ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . (2)

Znači postoje zapremine

V_o=1, V₁= e, V₂= e² . . . . . …………… V_N = eⁿ,

Ako se one poređaju u niz:

1, e, e², e³ . . . . eⁿ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .(3)

dobija se niz brojeva.

Prirodni logaritami svakog broja ponaosob ,poređani po rastućoj vrednosti predstavljaju niz brojeva.

0,1,2,3,4 . . . . n . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . (4a)

Za lopte manje od elementarne, analizom I upotrebom prirodnih logaritama, dolazi se do niza negativnih brojeva , tako da niz (4a) zapravo ima oblik

-n , . . . -3, -2, -1, 0 , 1, 2, 3, . . . +n ……………………………………….( 4 )

Iz izlozenog se moze zakluciti da brojevi niza (4) vode poreklo od broja e .

DIMENZIJE NEBESKIH TELA I UNUTRAŠNJE GRANICE

Ako se prethodna razmatranja primene na Sunčev sistem, dolazi se do sledećeg:

- Ako je zapremina lopte V= c * R³ gde je R- poluprečnik lopte, onda je

V₁ / V₀ = R₁³ / R₀³ gde je………………….(2-1)

V1,V0 -zapremine lopti koje se porede

- R1,R₀- poluprečnici lopti.

Relacija 2-1 je ista i kada su precnici ( D ) lopti u pitanju .

Usvojimo prečnik Sunca za elementarnu zapreminu (loptu) za dalja razmatranja.

Ako je D_n prečnik Sunca koji iznosi 1392000 km i uzme se pri analizi za elementarnu zapreminu, onda su zapremine tela manjih od Sunca (unutrašnje sfere) sa odgovarajućim srednjim prečnicima sledeće:

Ako je V₀/ V_N= eⁿ, onda je D₀/ D_N = (exp (1/3))ⁿ . . . . . . . . . . . . . . . . (5)

gde je Vo>Vn, Do>Dn

Vo-elementarna zapremina

Do-elementarni precnik

exp(1/3) - 1,395612…….

n-broj orbite

Granice unutar Sunca

Pregled precnika unutrasnjih sfera Sunca u zavisnosti od broja n

(index oznacava broj unutrasnje sfere )

D= 1392000km

D₁= 997411

D₂= 714676

D₃= 512088

D₄= 366927

D₅= 262914

D₆= 188386

D₇= 134984

D₈= 96720

D₉= 69303

D₁₀= 49658

D₁₁= 35581

D₁₂= 25495

D₁₃= 18268

D₁₄= 13089

D₁₅= 9379

D₁₆= 6720

D₁₇= 4815

D₁₈= 3450

D₁₉= 2472

D₂₀= 1771

D₂₁= 1269

D₂₂= 909

D₂₃= 651

Pregled izmerenih vrednosti precnika planeta Sunčevog sistema, poredjen sa izračunatim ( n ) brojem ,( orbitalni (celi brojevi ) + podorbitalni (decimalni ostatak ) ) unutrašnjih sfera Sunca izgleda ovako:

U D A LJ E N O S T P L A N E T A O D S U N C A

( ili altrnativa Titius-Bodeovog zakona )

GRANICE PROSTORA

Udaljenost planeta od Sunca (spoljašnje lopte, sfere), koriscenjem jednacine (2) i jednačin (2-1), izgleda ovako:

R= D/2 * (exp (1/3))ⁿ ………………………………………………………………………( 6 )

gde je

D/2- poluprečnik Sunca;

n- broj pozicije lopte ( orbite)

R odstojanje od Sunca.(srednja vrednost)

exp(1/3) - 1,395612………..

GRANICE PROSTORA

Spoljasne lopte (sfere) sunca ,mozemo nadalje zvati orbitama ili granicama prostora.

Njihove izracunate vrednosti date su u tabeli br.2

Broj orbite udaljenost od Sunca u km

n - 1 R = 971346,23

n - 2 R = 1355622,86

n - 3 R = 1891924,13

n - 4 R = 2640392,79

n - 5 R = 3684965,04

n - 6 R = 5142782,98

n - 7 R = 7177331,57

n - 8 R = 10016773,5

n - 9 R = 13979533,1

n - 10 R = 19510010,3

n - 11 R = 27228413,0

n - 12 R = 38000361,8

n - 13, R = 53033708 ,0

n - 14 R = 74014595,8

n - 15 R= 103295558,0

n - 16 R= 144160565 ,0

n - 17 R= 201192276 ,0

n - 18 R = 280786807,0

n - 19 R = 391869555,0

n - 20 R = 546898022,0

n - 21 R = 763256678 ,0

n - 22 R = 1065211000,85

n - 23 R = 1486621014 ,0

n - 24 R = 2074749410,0

n - 25 R= 2895542354 ,0

n 26 R= 4041054886 ,0

n - 27 R= 5639746410 ,0

n - 28 R= 7870900164 ,0

n - 29 R= 10984726066 ,0

n - 30 R 15330420183,87

Na osnovu izlozenog proizilazi da Sunce poseduje 30 delimicno popunjenih orbita (granica) , izmedju kojih kruže nebeska tela, jer najudaljenije poznato nebesko telo Erida nalazi se na granici izmedju 29 i 30 orbite, na udaljenosti od 97 AJ (14510909000,00 km)

Rezultati iz kolone 7 , tabele br.3, govore da (jednacina 6) prezentirani model u potpunosti opisuje fenomen udaljenosti planeta.

Izvesna odstupanja su rezultat greske zbog zaokruzivanja vrednosti izrazavanja udaljenosti ( AJ) .

Rezultati daju slobodu izvodjenja odredjenih zakljucaka.

Broj n -sr predstavlja broj orbite (broj beskonacnosti od Sunca) , i racunat je

na osnovu srednje vrednosti poluprecnika Sunca .

Izmedju susednih orbita postoji beskonacan broj sfera (podorbitalni broj, koji se u tabelama pojavljuje kao deo decimalnog broja koji je manji od celog broja (odnosno deo iza decimalne zapete )).

Suncev sistem poseduje 30 orbita.

Od Sunca do Merkura nepopunjeno je 12orbita.

Izmedju Merkura i Venere nepopunjena je 14 orbita na max. srednjoj udaljenosti od Sunca od - 74014595,8km.

Izmedju Marsa i Cerere nepopunjena je18 orbita na max.srednjoj udaljenosti od Sunca od 280786807,0km.

Izmedju Cerere i Jupitera nepopunjena je 20 orbita na max.sredjoj udaljenosti od Sunca od 546898022,0km.

Izmedju Jupitera i Saturna nepopunjena je 22 orbita na max.sr. udaljenosti od Sunca od 1065211296,0 km

Izmedju Saturna i Urana nepopunjena je 24 orbita na max.srednjoj udaljenosti od Sunca od 2074749410,0 km.

Izmedju Plutona i Eride nepopunjene su 28 i 29 orbita na max.srednjoj udaljenosti od Sunca od 7870900164,0 km .i 10984420317,6 km

Opaza se da planete kruze oko Sunca u blizini granice dve susedne orbite, analizom srednjih vrednosti za n , i podataka iz tabele 3 ,(kolona6).

Ako se za elementarnu zapreminu uzme precnik bilo koje planete koja poseduje satelit(e), udaljenost satelita od planete je funkcija broja e (tacnije treceg korena broja e 1,395612……), po formuli (6) uz predpostavku da su sateliti oblika lopte.

Saturnovi sateliti

Kako je najmanja vrednost za broj n 3,5 , sa sigurnoscu se moze tvrditi da broj n ne moze biti manji od jedinice, jer bi u tom slucaju planeta svojom gravitacijom privukla telo.

Rotacije oko planeta su moguce na visim orbitama od prve orbite.

U Leskovcu

12.07.2010

>

Piše: dipl. inž.Jovo Pavlović-

Postoje razna objašnjenja o strukturi atoma. Zajedničko tumačenje građe atoma samo je djelomično objašnjeno, a to se odnosi na planetarni model. Premda je eksperimentalno dokazano, da u procesu transformacije neutrona u proton putem beta-raspada, učestvuju tri , a ne dvije čestice:

proton, elektron i antineutrino elektronski, ovo nauka nije prikazala.

Prema tome Borov model atoma nema ovakva objašnjenje. Radi toga je prikazan neutron sl.1.sa omotačem, a sl.3. bez omotača. Pomoću slike slike 3. nauka trenutno objašnjava transformaciju neutrona u proton.

Na osnovu slika 1, 2, 3.može se zaključiti da je slika1. napravljena pomoću odgovarajućeg uređaja koji ima mogućnost da prikaže oblak-omotača oko neutrona. Na slici 2. prikazan je model neutrona sa rotirajućem omotačem. Pomoću slike 3. nauka objašnjava model transformacije neutrona u proton bez omotača protona, a to nije u skladu sa slikom 1.

Na slici 3.nije prikazana treća čestica koju su naučnici snimili (slici 1),  koja prikazuje plašt rotirajućeg magnetnog niza oko neutrona (slici 2), a koja je izvedena na osnovu rekonstrukcije kvarkova i vikona (Marej Gel-Man).

Putem rekonstrukcije, analize i proačuna, došlo se do saznanja da se plašt sa neutrona odmakao na rastojanje kruženja elektrona r_e. To rastojanje čini to da se može formirati prirodna stabilnost protona. Zatim, na tome, što se proton nalazi ekscentrično u elipsi kojom kruži elektron.

Kružnica putanje elektrona nebi omogućile zakonitost kruženja elektrona oko protona, ako se proton nebi nalazio ekscentrično u elipsi. Istezanje, skraćenje, umetanje, ili otkidanje magnetnog niza sa elektronom, doprinosi da magnetnog niz povećava privlačenje elektrona protonu kada je magnetni niz istegnut. Na taj način se održavati elipsasta putanja elektrona i magnetnog niza koji kao obruč rotira oko protona. Rezultanta sila koje utiču na pravac kretanje elektrona kreće se između inercijalne sile elektrona i sile privlačenja. Te sile čine da rezultanta kretanja elektrona opisuje elipsu, a to je uslov da se elektron ne može niti udaljiti, a niti približiti protonu. To je dinamika kretanja elektrona oko protona

Slika 3. beta-raspad neutrona i formiranje plašta oko atoma

Skraćeni izvodi iz knjige «Život atoma nova saznanja i otkrića»

Dipl. inž. Jovo Pavlović

Po mom mišljenju naučnici u institutima bi trebalo da koriguju svoje sadašnje poglede u vezi strukture atoma a koje se zasniva na eksperimentalnim dokazima naučnika o elektromagnetnoj formi, ili fundamentalnom svojstvu materije. Nije bilo neophodno graditi preskupe akceleratore koji moraju ubrzati projektil česticu kako bi probili elektromagnetni plašt atoma, kako bi time poremetile strukturu bombardovang atoma, i tako dobili nove atomske i subatomske čestice.

Magnetni plašt oko atoma otkrio je Marej Gel-Man, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku u CERN-u 1983. godine i time potvrdio strukturu omotača atoma.

Dakle, oko atoma ne kruže samo elektroni, već sa njima kruže i magnetni plaštovi koji kao čelični štit, kao rotirajući oklopi štite atome od bombardovanja drugih čestica. U protivnom nebi mogle nastati stabilne čestice i materija, jer bi onda nastala neprekidna nuklearna reakcija.

Kao krajnji rezultat toga procesa opstale bi samo subatomske čestice kao nuklearni produkti.

OMOTAČ ATOMA

Marej Gel-Manov prikaz beta-raspada neutrona u proton.

Fizičar Marej Gel-Mana, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, eksperimentalno je u CERN-u 1983. g. dokazao postojanje neutrinskog omotača atoma na osnovu kvarkova i vikona.

Proces beta-raspada neutrona i formiranje omotača atoma vodonika

n→ p+e+Ve.

Marej Gel-Man je ovaj proces predstavio sa formulom d → u + W ‾, odnosno,

W → e‾ + Ve‾.

Na osnovu ova dva izraza proističe da je d-neutron, da je u-proton.

Tokamak (toroidalna komora s magnetiziranim zavojnicama) je stroj za proizvodnju toroidalnog magnetskog polja za razgraničenje plazme. To je jedan od najviše istraživanih kandidata za proizvodnju kontrolirane termonuklearne fuzijske energije. U novije se vrijeme uređaji ovakvog tipa nazivaju zajedničkim imenom fuzijski reaktori.

Tokamak se odlikuje azimutnom (rotacijskom) simetrijom i upotrebom plazme koja prenosi električnu struju za generiranje spiralne komponente magnetskog polja potrebne za stabilnu ravnotežu. To se može usporediti s drugim fuzionim reaktorom, stelarator, koji ima diskretnu rotacionu simetriju i u kojoj se magnetska polja proizvode od strane vanjskih navoja u kojima se stvara zanemariva električna struja koja teče kroz plazmu

Otkriće seizmologa Kolorado univerziteta

Oblast sjenke su otkrili seizmolozi pomoću prostiranja zemljotresnih talasa u zemljinoj utrobi .

Putem rekonstrukcije oblasti sjenke otkrivena je elektromagnetna forma u zemljinoj utrobi.

ZNAČAJ «OBLASTI SJENKE»

Seizmolozi su istraživali kako se prostiru dvije vrste zemljotresnih talasi sa namjerom da utvrde njihov domet na određenim tačkama zemljine kugle. Pomoću instrumenata dobili su dijagram koji je označio zonu u zemljinoj utrobi kroz koju nisu prošli s-talasi. Ovi talasi prolaze samo kroz tvrdu zemljinu utrobu. Oni nisu istraživali oblik toga dijela zemljine mase kroz koji nisu prošli s-talasi.

Obzirom da je magnetno polje okomito na električno polje, onda je putem rekonstrukcije oblasti zone sjenke u zemljinoj utrobi otkriveno da taj oblik ima prstenasti oblik koji je u tečnom i usijanom stanju.

Dakle, pomoću seizmografa dobiven je grafikon prostiranja zemljotresnih talasa koji su obilježili zonu oblasti sjenke, odnosno zonu tečne zemljine mase koja ne prolazi kroz zemljino središte, već samo jednim dijelom unutar zemljine mase. Obzirom da se unutar tečne i usijane mase ne može nalaziti tvrda masa, onda proizlazi da ta tečna i usijana zemljina masa mora imati oblik prstena, a ne oblik kugle. Oblik ove tečne mase u zemljinoj utrobi je određen na osnovu dva uslova:

Prvi uslov je uslovljen postojanju zemljinog magnetnog polja koje mora imati elektromagnetnu formu.

Drugi uslov je da unutar tečne mase ne može postojati tvrda masa, odnosno taj šuplji prostor koji se ne može usijati mora imati oblik prstena. To znači da se tu nalazi materija na koju ne utiče nikakva temperatura, a to je onda sigurno elastična magnetna masa koja prolazi kroz zemljinu osovinu, dijelom se zatvaraju oko tečne mase, a dijelom prolazi kroz zemlju i vazduh kojeg nazivam zemljino magnetne polove.

Dijagram koji pokazuje karakteristike superteških jezgara

Na osnovu navedenih nalaza, saznanja i otkrića, identifikovani su novi prirodni hemijski elementi u zemljinoj utrobi koji čine superteške elemente od protonskog broja Z 108 do118 i neutronskog broja N od 172 do 198.

Identifikacija je obavljena na osnovu rednog broja hemijskog elementa i pripadajuće grupe u periodnom sistemu hemijskih elemenata. Na osnovu toga određene su njihove hemijske osobine.

Atomske mase su određene na osnovu prelaza protona u neutrone iz podljuske d.

Tri nova hemijska elementa pripadaju osmoj grupi koja ima po tri elementa u grupi. Tu grupu čine poznati feromagnetni elementi i novi elementi br.108, 109 i 110 koji čine torus, odnosno magnetni plašt.

U torusu ova tri spomenuta magnetna elementa, nalazi se sedam sljedećih elemenata br. 111 do 117.

Ovi elementi su dobri elektroprovodnici. Oni su u tekućem i usijanom stanju i nosioci su elektriciteta koji kruži u jednoj prstenastoj zavojnici koja proizvodi oko sebe magnetno polje, i tako čini elektromagnetnu formu u zemljinoj utrobi.

Na kraju je element br.118 koji pripada plemenitim gasovima. Ovaj element formira geomagnetne silnice.

Ovo su skraćeni izvodi iz autorove knjige «Život atoma nova saznanja i otkrića».

>

Priredila: Branka Mraz -

U okviru 11. Simpozijuma DGEIM u Heidelbergu dr. Volkamer je održao jedan značajan govor. On već dri decenije sprovodi istraživanja u graničnim oblastima svesti i materije. Njegove revolucionarne teorije značajno doprinose proširenju vidika u prirodnim naukama i objedinjuje oba velika pravca u fizici: Kvantnu mehaniku i Teoriju relativiteta.

Pristup problemima bazira na strogom logičkom i naučnom razmatranju i svoje teze obrazlaže čvrstim činjenicama. Njegovi senzacionalni zaključci potkrepljeni snažnim dokazima se teško mogu pobiti, što bi i mogao biti razlog da je ignorisan od strane konzervativne nauke.

Dr Klaus Volkamer objašnjava fenomene kao što su eter, zemljino zračenje, ne-elektromagnetske aspekte elektrosmoga, skalarne talase, brzine veće od brzine svetlosti, planetarna zračenja, telepatski prenos misli, morfogenetska polja, joga levitaciju, meditaciju, poziva se na Indijijska vedska znanja. Ne samo tajanstveni izrazi poput “tamna materija” i “tamna energija” dobijaju sadržaj, već i kvantne misterije, Informaciona medicina, pa čak i karma i ponovno rođenje postaju objašnjivi njegovim teorijama.

Finotvornost – prastara misterija!

Njegova sveobuhvatna postavka jedne sveprožimajuće nevidljive – finotvorne materije kao i dosad nepoznatih delujućih sila, koje sjedinjuju i pokreću sve živo, predstavlja jedan homogeni most između prirodnih i spiritualnih nauka.

Ukazuje na najnovija otkrića u astrofizici koja pokazuju da u svemiru postoji 96% nedefinisane “tamne” materije i energije koje se ne mogu dokazati pomoću poznatih instrumenata. Za nas vidljivi svemir predstavlja samo 4% od ukupne mase koja postoji! Iz toga je dr. Volkamer razvio teoriju “suptilne mase”. Prema tome ne samo da svaki element i sve elementarne čestice, svaki molekul i konačno svako živo biće poseduje i finotvornu strukturu.

Dr. Volkamer je u daljnjem izlaganju izjavio da je ceo prostor 12- dimenzionalan sa trostrukim samoprožimajućim univerzumom (što u međuvremenu tvrde i drugi naučnici – teoretičari).

Normalan čovek rukovođen čulima (kao i njegovi aparati) su pritom u 1.= četvorodimenzionalnom prostoru ograničenih opažanja. Osim toga postoji i ograničenje kolektivnog polja koje takođe ometa čovekovu percepciju. Kroz delovanje i usmerenje našeg mišljenja i osećanja kao stvaralačka bića mi gradimo našu realnost i time potvrđujemo staru šamansku mudrost „Energija sledi usmerenje“ kao bezvremensku istinu.

Grubotvorno fizičko telo se kreće kroz prostor i za nas vidljivu realnost i susreće prostorne kvalitete, dok se finotvorno besmrtno telo kreće kroz oba paralelna univerzuma i susreće tamo pohranjene vremenske kvalitete . Na grubotvornom nivou smo razdvojeni a na finotvornom smo jedno.

Takođe i nebeska tela zrače finotvorna zračenja i povezuju tako ljude sa svemirom (Astrologija). Time se podupire i teorija i proces transformacije sa rastućim zračenjem i delovanjem Prasunca koju je izložio dr. Dieter Broers u svojoj knjizi i filmu “(R)evolucija u 2012“ i dobija realnu pozadinu. Fantastične mogućnosti koje se otvaraju kroz podizanje više svesti dr. Volkamer vidi i u smislu novih izvora energije koje ima dovoljno na finotvornoj osnovi.

Dr. Volkamer: „Univerzum je jedan organizam koji je u višim dimenzijama umrežen i to brzinoma iznad svetlosne sa puno grubotvarnih i s tim odvojenih individualnih pojavnih struktura !“

Uostalom to sve odgovara jednoj nevidljivoj univerzalnoj prožimajućoj životvornoj energiji.

Dr. Volkamer kreira svojim radom novu nauku o životu. On pokazuje put duhovne primene ovih materijalnih polja koji otvaraju mogućnosti proširenja svesti kroz meditaciju ili neke druge načine. Ovaj pionir nove nauke i novog vremena daje značajan doprinos shvatanju smisla našeg postojanja: razvoj i proširenje svesti.

Suptilno proširenje svesti kao produbljenje našeg pogleda na svet

U svojoj knjizi, „Lebenskraft & Feinstofflichkeit“ (Životna snaga & finotvornost), autor je izneo neverojatno opsežan opis eksperimentalne i teorijske osnove, za nauku potpuno nepoznate, ali realne i sveprožimajuće finotvarnosti.

U ovoj drugoj knjizi na ovu temu, dati su dalji eksperimentalni dokazi i karakterizacija finotvornosti koji predstavljaju zajedno sa izlaganjem iz njegove prve knjige pregnantnu i svima razumljivu formu. To rezultira potpuno ukupnim proširenim finotvornim pogledom na svet koji se proteže od izvora životvornosti, prostor-vremensku geometriju do nastanka materije iz suptilne i svesne osnove. Po tome sve postojeće u svemiru nosi u sebi klicu života, što je današnjoj nauci nepoznato i fenomeni egzistencija tzv. mrtve materije su pre izuzetak nego pravilo.

O autoru: Volkamer Klaus, rođen 1939 u Cvajbrukenu, slobodan istraživač, pisac i konsultant. Njegova naučna karijera započeta je diplomom hemičara na Univerzitetu u Minhenu. Na Univerzitetu u Friburgu 1969. je promovisan je u Dr. rer. nat. Fizičke hemije i u istoj godini bio je nagrađen za naučna istraživanja. Od 1970. angažovan u međunarodnu hemijskoj kompaniji na razvoju velikih procesa sa licencom za ceo svet i primijenjenih preko 40 patenata i šest stručnih publikacija. Od 1985. slobodni istraživač i predavač uposlen na razradi svoje teorije radi finotvornog proširenja prirodnih nauka.

Finotvornost čini neku vrstu “vis vitalis” (životnu snagu), za prirodu je od presudne važnosti. Njegova istraživanja tokom 25 godina nam daju značajne smernice koje mogu biti od značaja za poboljšanje svakodnevnog života.

Snimak predavanje sa simpozijuma: http://www.youtube.com/watch?v=84KIBNm1bnc

Zapažanja dipl. inž. Jove Pavlovića

Atomi se sastoje od čestica: neutrona, protona, elektrona i magnetnog niza u obliku obruča od čestica antineutrino. Magnetni niz ulazi na jedan pol protona i elektrona, a izlazi iz drugih pola. Prema tome, dosadašnje objašnjenje o strukturi atoma nije u skladu sa eksperimentom provedenom u CERN-u 1983. godine, kada je dokazano postojanje neutrino čestica u procesu beta-raspada neutrona prilikom prelaska u proton, a u skladu je sa opšte prihvaćenim planetarnom modelom i energijom veze. Kada se uzme u obzir još jedna poznata činjenica koja se zove energija veze, fizičari nisu adekvatno objasnili u čemu se sastoji ta veza i šta ta veza znači.

Činjenice

Fizičar Marej Gel-Man, Nobelovac, otkrio je postojanje vikona i eksperimentalno je dokazano 1983. godine u laboratorijima CERN-a strukturu beta-raspada čestice neutrona u česticu proton. Prelaz neutrona u proton je proces koji se predstavlja formulom n→ p+e+Ve.

On je ovaj proces predstavio sa formulom d → u + W ‾, W ‾ → e‾ + Ve‾. Na osnovu ova dva izraza proističe da je d-neutron, da je u-proton, a da je vikon W ‾→ e‾ + Ve. Prema tome, čestice e‾ + Ve čine omotač atoma.

Dosada se tumačilo da omotač atoma čine samo elektroni. U tom slučaju zbir masa protona i elektrona bi morao biti jednak masi neutrona.. Fizičari kažu da je ta masa prešla u energiju veze.

Osim toga, prema nalazu i dokazu laboratorije u CERN-a, omotač atoma čine dvije čestice, tj. elektron i antineutrino elektronski, a ne samo jedna čestica, tj. elektron.

Analiza

Kada se uzme u obzir oblik omotača atoma, onda je to opšte prihvaćeni planetarni sistem.

Da je ovo tačno potvrđuje proces koji se odigrava u Vilsonovoj komori koja služi za prikazivanje kretanja tragova čestica u komori. U ovoj komori se nalazi pregrijani tekući vodonik kroz koji ubrzana čestica juri projektilčstica i ostavlja trag jer je tekući vodonik gušći od plinovitog, a istovremeno on ima najslabiji zaštitni omotač, jer ima samo jedan magnetni obruč. Na taj način dolazi do trenja sa omotačem atoma Vodonika, a ne sa njegovim elektronom. Vilsonova komora ima tu ulogu da se u njoj proizvede trenje između medijskih čestica Vodonika i ubrzane čestice projektila koja juri kroz komoru i da bi zbog međusobnog trenja između medijske čestice, tj. omotača atoma vodonika nastalo trnje između projektila i otkidanje dijelova magnetnog obruča.

Taj otkinuti dio magnetnog obruča trenutno emituje fotone energije hv.

Osim tekućeg vodonika u komori se može koristiti i Helijum koji ima dva obruča, pa je nešto nepovoljniji od tekućeg Vodonika kada se želi izazvati sudar čestice projektila i protona u Helijumovom atomu. Rastom broja obručeva, ili elektrona oko atoma, zaštita od sudara projektila sa jezgrom je sve veća.

Ovaj primjer je sličan događaju koji se može opisati dobro poznatom slučaju, a to izgleda ovako: Ako bacimo kamenčić na propeler koji se obrće velikom brzinom, on će biti odbačen od lopatica. Ako se umjesto kamenčića koristi brzi projektil, kao što je tane, postoji mogućnost da on proleti između lopatica propelera.

Dakle, u Vilsonovoj komori će doći do sudara čestice projektila sa protonom onda ako projektil ima veliku brzinu i ako potrefi da se nađe između lopatica propelera u momentu prolaza projektila.

Formiranje omotača atoma

Atom Vodonika se formira na osnovu beta-raspada neutrona koji postaje proton u momentu kada se sa njegove površine odvoji elektromagnetna forma, odnosno elektromagnetni plašt.

Marej Gel-Manov prikaz beta-raspada neutrona u proton.

Fizičar Marej Gel-Mana, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, eksperimentalno je u CERN-u 1983. g. dokazao postojanje neutrinskog omotača atoma na osnovu kvarkova i vikona.

Iz ove šeme se vidi proces transformacije neutrona u proton. Odatle se može se zaključiti da se neutron n transdformisao u proton p i da je tom prilikom emitovao vikon w‾. Vikon w‾ se transformisao u stabilne čestice na elektron e‾ i antineutrino Ve‾. Na taj način je proton dobio zaštitni rotirajući omotač u obliku rotirajuće zavjese oko protona. Dakle, ta se masa nije izračila nego je ostala kao energija veze između protona i elektrona.

Elektron (e^-) nosi elektritrični naboj, a antineutrino (Ve^-) ima magnetnu osobine. Ove čestice čine elektromagnetnu formu, odnosno, to je fundametntalno svojstvo materije od koje nastaju elementarne čestice, a od ovih nastaju razne forme vikona i kvarkova. Obzirom da se materija formira na osnovu ovakve dvije forme, proističe da kombinacija ovih formi, poput binarnog sistema, gradi različite atomske čestice.

Na osnovu navedenih činjenica atomi se sasatoje od protona, neutrona i elektrona sa nizom od čestia antineutrino koji imaju masu za koju su fizičari rekli da je utrošena u energiju veze,

Ev=π e²/r.

Ev=1,363 10‾¹⁰erg.

Na naš konkurs za Prepetuum mobie dobili smo idejno rešenje vredno pažnje. U pitanju je mladi pronalazač od samo 16 godina Milan Ivković, tim pre preporučujemo ovaj interesantan rad talentovanog i vrednog mladića.

Moj koncept perpetuum mobila se zasniva na običnim magnetima malo drugačijih oblika. Mali kockasti magnet se nalazi iznad pravougaonog magneta, samo što su okrenuti ka istim polovima.

Slika 1

Na ovaj način, koji je prikazan na slici 1, mali magnet pokušava da ,,pobegne” jer je okrenut ka istim polovima. Ja sam mu dodao malu padinu da bi išao u odredjenom smeru. Na slici 2 sam podelio krug na četiri dela da bi imali veću snagu i da bi se lakše montirao.

Slika 2

Ovako izgleda slika, a ove crvene linije predstavljaju presek gornjeg i donjeg dela, koji sadrži dva magneta, montiraju se na male ,,stubove” pored. Tu su i prikazani položaji malih magneta, koji su naravno pričvršćeni za osovinu. Kada su magneti tako spojeni javlja se otpor izmedju njih, jer na kraju prvog tj. početku drugog magneta se javja otpor između njih i ne može da predje na drugi magnet kako bi nastavio rotaciju.

slika 3

Da bi sprečio da se mali magnet zaustavi postavio sam još nekoliko tekvih delova. Evo slike.

slika 4

Prva četiri magneta(jedan red predstavlja kao jedan magnet) pomažu petom(zadnjem) da pređe otpor, a zatim prva tri i peti četvrtom i tako redom, pa opet ispočetka i tako u nedogled. Naravno svi mali magneti su privečvršćeni za osovinu, veliki magneti za postolje pepetuum mobila. Osovina treba da je pričvršćena za lagere jer ne sme da varira napred nazad izmedju nepokretnih i pokretnih magnta.

Ovo je cela slika kako sam ja zamislio perpetuum mobile.

Slika 5

Prvi deo u sredini sa leve strane predstavlja jedan deo prikazan na slici ispod.

Slika5a

Slika6

Ovo je samo idejno rešenje, a verovatno će se nešto menjati kada ga budem pravio, ali princip ostaje isti.

Milan Ivković

Pitanja i sugestije mladom pronalazaču možete uputiti preko foruma: http://www.kpv.rs/forum/

Autor : Nebojša Hafizović

Prostorvreme, našeg Kosmosa, nastanjuju zvezde stotinu puta većih masa od sunčeve, a da ga, za razliku od nekih drugih, mnogo manjih masa od Sunčeve, ne deformišu u singularnost, maksimalnu zakrivljenost i tako ne formiraju crne rupe. Ta “razlika” ogleda se u različitoj gustini, pomenutih astronomskih tela. U skladu s zaključkom, da astronomska tela deformišu prostorvreme na osnovu svoje gustine, možemo izneti, odgovarajuću tvrdnju.

Tvrdnja : Astronomska tela, deformišu prostorvreme svojom masom, ponašajući se : kao plutajuća tela u fluidu. Tela plutaju u fluidu kada im je gustina jednaka gustini fluida, to znači da : kako astronomska tela imaju određenu gustinu, tako i samo prostorvreme, mora imati, tačno određenu gustinu.

Formiranje crne rupe, treba shvatiti kao proces. Ako crnu rupu, možemo smatrati formiranom u određenom trenutku, samo formiranje ne može podsećati na situaciju u kojoj je, “neko ugasio svetlo”. Proces, formiranja crne rupe, prikazaću na primeru zvezde čija je masa veća od tri sunčeve mase. Zvezda će, po završetku poslednjeg fuzionog procesa, još neko vreme zadržati temperaturu dovoljnu da se odupre gravitacionom kolapsu, ali će tu temperaturu, daljim zračenjem gubiti i doći će u situaciju u kojoj ona neće moći da se suprotstavi gravitacionom sažimanju.

Slika 1

Sažimanjem, elektroni bi bili sabijeni do nivoa atomskih jezgara. U primeru, u kom bi zvezda imala manju masu, Paulijev princip isključenja, zaustavio bi dalje sažimanje zvezde na nivou atomskog jezgra i ona bi se ustalila, kao neutronska zvezda. Po, predloženom modelu, neutronska zvezda, kao astronomsko telo najveće gustine, svojim gravitacionim poljem, deformiše prostorvreme tako da je svojim gravitacionim središtem, ili obimom, u “nivou” prostorvremena. Pod pojmom : “nivoa” prostorvremena, podrazumevam zamišljenu ravan prostorvremena, koju ne nastanjuje, bilo kakva masa.

Slika 2.

Kako, zvezda u našem primeru, poseduje masu, čijoj gravitacionoj sili ne bi uspela da se suprotstavi ni barijera atomskog jezgra, ona, daljim sažimanjem i povecanjem gustine, u trenutku, opisanom u slici 2 čini “korak dalje” u pravcu koji je vodi ispod nivoa prostorvremena. Trenutak, u kom zvezda u gravitacionom kolapsu, svojim obimom, tone ispod nivoa prostorvremena, predstavlja fazni prelaz i prvi trenutak u procesu nastanka crne rupe. Nadalje će ona, u procesu, neumitnog, gravitacionog sažimanja, deformisati prostorvreme, tako da : neće više prostorvreme deformisati u obliku sfernog isečka, do sferne polulopte, već započinje formiranje sfere, koja će biti formirana, kada radijus, započete sfere, bude jednak Švarcšildovom radijusu, a srazmerno gravitaciono kolabiranoj masi.

Gravitaciono sažimanje neutronske zvezde dovdi do upada elektrona u atomsko jezgro i njihovog poništavanja s protonima. Destrukcija atomskih jezgara ima za posledicu oslobađanje jake nuklearne sile. Zračenjem će, zvezda, gubiti masu, zbog čega će joj se, srazmerno s gubitkom mase, smanjivati gravitaciono polje. “Uronjena” u prostorvreme preko svog obima ona, smanjenjem gravitacionog polja, zatvara prostorvreme, oblikujući, na taj način, sve zatvoreniju sferu. Nuklearni proces bi povećavao temperaturu, ona bi usporavala proces gravitacionog sažimanja, zračenjem bi se gubila toplota i omogućavalo dalje gravitaciono sažimanje, uz stalan odliv mase zračenjem i smanjenjem gravitacionog polja oko kolabirane zvezde, koja na taj način, srazmerno s preostalom kolabiranom masom i postepeno oblikuje sve zatvoreniju sferu.

Samo zračenje, bilo bi karakteristično po velikoj količini zračenja, sa malog prostora i spektrom zračenja s velikim crvenim pomakom, koji ne bi bio posledica Doplerovog efekta, nego u skladu s Ajnštajnovim zakonom gravitacije i Opštom teorijom relativnosti, posledica uticaja jakog gravitacionog polja na zračenje, koje bi prilikom savlađivanja gravitacione sile, gubilo znatan deo energije. Efekat crvenog pomaka je velik i vremenom sve veći, jer je, na kraju procesa, maksimalan tako da formira horizont događaja, preko kojeg ne prolazi nikakvo zračenje, ma koliko oslabljeno.

Masa je kolabirala u singularnost, maksimalnu zakrivljenost prostorvremena, pri tome je narušila njegovu strukturu i odvojila deo prostorvremena od Kosmosa i formirala sopstveno prostorvreme, unutar, tako formiranog, horizonta događaja.

Model crne rupe, po ovoj Teoriji, je u skladu s drugim zakonom termodinamike, jednostavno, jer odvajanje određene količine materije, koja nosi entropiju, podrazumeva i srazmerno odvajanje prostorvremena, koje, očigledno, formira horizont događaja oko crne rupe. Manje materije u sistemu, podrazumeva i manji sistem.

TEORIJA O KVAZARIMA

Tvrdnja : Kvazari, predstavljaju : pojavni oblik, procesa formiranja crne rupe.

Veliki crveni pomak, kvazara, ne treba tumačiti, kao posledicu širenja Kosmosa, Doplerovim efektom, nego u skladu s Ajnštajnovim zakonom gravitacije, koji nam govori da će zračenje zvezde velike mase, u ovom slučaju, zvezde u gravitacionom kolapsu, imati crveni pomak kao rezultat gubljenja dela energije na savlađivanje jakog gravitacionog polja, takvo zračenje, kada dospe do posmatrača, mora imati manju frekvenciju, veću talasnu dužinu, čime mu se spektar mora pomerati prema crvenom delu spektra. Primedba, da je, do sada uočeni, uticaj gravitacije na frekvenciju zračenja, u skladu s Ajnštajnovim tumačenjem, mali, može da se odnosi samo na astronomska tela koja nisu gravitaciono kolabirala. Kod gravitaciono kolabiranih tela upravo je Ajnštajnov zakon gravitacije onaj koji formira horizont događaja, crne rupe, a pre toga u njenoj fazi Kvazara, dovoljan da obezbedi, uočeni, crveni pomak.

Kvazari, tumačeni u skladu s tvrdnjom, ove Teorije o kvazarima, ne moraju da se udaljavaju od nas brzinama, koje predstavljaju 80 % brzine svetlosti, niti, samim tim, da se nalaze isključivo na velikim udaljenostima od nas, u inače izotropnom Kosmosu, čime njihova sjajnost, dobija realnu meru. I dalje velika sjajnost, je posledica nuklearnih procesa, usled poništavanja elektrona i protona u atomskim jezgrima, zvezde u gravitacionom kolapsu.

Promenljivi sjaj kvazara, koji uočavamo, posledica je cikličnog smenjivanja perioda, dominacije gravitacionog sažimanja, koje traje u vreme slabe sjajnosti kvazara i perioda, time izazvanih nuklearnih procesa, koji dovode do povećanja temperature i zračenja, u periodima najveće sjajnosti kvazara.