Kroz prostor i vreme

>

Svi znamo za Vezuv, vulkan čije mase lave su u antičko doba pokopale gradove Pompeji i Herkulaneum. Samo na udaljenosti od 20 km nalazi se jedan drugi neuporedivo silovitiji podzemni vulkan čiji krater se (kaldera) prostire na preko 150 km2. Gusto naseljen prostor i okolina metropole Napulj sa 1,5 mil. stanovnika, šire se duboko u ovu oblast. Postojanje ovog podzemnog vulkana još od davnina poznato i stari rimljani su koristili vulkansku toplotu za svoja kupatila na takozvanim Flegrejskim poljima (Goreća polja). I danas tamo posvuda izbijaju sumporna para i vodene fontane iz zemlje. Oblast je turistička atrakcija.

U zadnje vreme supervulkan ispod Flegrejskih polja pokazuje pojačanu aktivnost koja može ukazivati na predstojeću provalu.Vulkan se kreće:celi region se diže i spušta - u unutrašnjosti rumori magma. Naučnici su alarmirani. Oblast važi za najopasniji vulkanski region sveta. Pre 39.000 godina bila je poslednja velika erupcija kada je u čitavoj okolini zemljina kora pukla i tako je nastala današnja ogromna kaldera (oblik kotla koji nastane kad se vulkan uruši u sebe). Pepeo je prekrio čak i sever Evrope, i temperatura je godinama bila niža.

Ponovljeno izbijanje vulkana ove veličine ne bi uništilo samo okruženje Napulja. Oblak pepela iz supervulkana bi mogao čitave delove Evrope komplet prekriti debelim slojem pepela, kako misli geolog Đusepe de Natale iz opservatorije Vesuviano u Napulju.

Jedan konzorcijum naučnika želi da izvrši bušenja i da u te bušotine instalira merne instrumente, da bi zadobili tačniju sliku o podzemnom kretanju magme. Eksperti iz Geološkog centra u Postdamu u Nemačkoj napravili su jedan takav aparat za bušenje koji može da izdrži veoma visoke temperature.

Mnogi strepe da bi jedna takva akcija mogla probuditi „uspavanu alu“, ali naučnici to odbacuju kao besmislicu. Tako nastala rupa je premala da bi magmu u viskoznom stanju propustila na površinu. Vulkanska provala nastaje pre svega pritiskom podzemnih gasova.

Kako u podzemlju izgleda naučnici znaju samo indirektno pomoću zvučnih talasa. Postoje nagoveštaji magme na dubini 7-8 km. Najvažnije pitanje je da li rumori i na manjoj dubini. Planirana bušenja treba da prodru u tlo do 4 km dubine.

Prošle godine na Islandu je bilo vrlo slično. U junu 2009. magma je prodrla na 2104 m kada su radili projekat zagrevanja zemljinom toplotom, koji je tada i obustavljen.

Magma može da eksplodira samo kad je vulkan spreman. O predstojećoj erupciji na Flegrejskim poljima za sada nema čvstih dokaza.

Međutim od 1968. vulkan je nemirniji. Luka i gradić Pocuoli u napuljskom regionu su se podigli za tri metra. O tome svedoče tri mermerna stuba iz rimskog doba na trgu u Pocuoliju. Građevine stoje na suvom a nose tragove školjki. Ne samo da se pomera nivo mora već i kopno. Kao da diše neki podzemni div, tako se Flegrejska polja dižu i spuštaju.

Više puta je gradski trg bio pod vodom, tri puta u zadnjih 2000 godina. Iako se zemlja stalno pomera vulkan se izliva otprilike na oko 500 godina. Zadnji put su lava i pepeo na Flegrejskim poljima izbačeni 1538 godine.

Izdizanje tla ne mora biti pouzdan znak vulkanske erupcije, rezimirao je De Natale. Možda nije uvek magma ta koja podiže tlo, može to biti i podzemna vrela voda, kao početkom osamdesetih kada je treslo i osipale se građevine starog grada pa je došlo do evakuacije stanovnštva iz straha od erupcije, ali vulkan je ostao miran.

Od tada se zemljište spustilo ali pre šest godina je opet počelo da se diže. Stanovnici se pitaju šta se to pod zemljom dešava, bušenja u Gorućim poljima bi trebalo da rasvetle tajnu.

>

Na severu Australije pronađen je neobičan pećinski crtež. Kako izveštava Australian Geographic crtež neumitno predstavlja jednu za let nesposobnu pticu iz roda Genyornis. Paleontolozi su sigurni da je ta vrsta izumrla pre najmanje 40 000 godina. Eksperti za crteže na stenama ukazuju da su najstariji datirani ostaci pigmenta Australije 12 000 mlađi i da je nemoguće da je crtež toliko star. I jedni i drugi ne mogu biti u pravu.

Пише: Марина Дрндарски - биолoг

Кроз историју, људи су увек били у сродству са биљкама. Оне су ту да нам дају потребан кисеоник, улепшавају околину, хране нас и симболишу наша осећања у различитим приликама.

Ми мислимо да знамо много о биљкама, а да ли је то баш тако?

Колико нас зна да оне могу да осећају, компонују музику, препознају ”убицу” или се толико уплаше да се на тренутак ”онесвесте”.

Већина научника се слаже да биљке и дрвеће поседују емоције и психичку снагу.

Амерички експерт за полицијска и друга истраживања помоћу детектора лажи Клив Бакстер, први је дошао до сазнања да су биљке свесне своје околине и да могу осећати.

Истражујући, открио је да оне могу да реагују на смрт других живих бића из своје околине па чак иако се не налазе у истој просторији. Његов експеримент састојао се у повезивању електрода полиграфа, детектора лажи, на листове филадендрона. У другој просторији Бакстер је у клучалу воду једну врсту патуљастих рачића.

Као контролу за свој експеримент, с времена на време сипао би врелу воду у којој није било рачића. Биљке су бурно реаговале на смрт рачића показујући веома високе таласе стреса на полиграфу сличне онима које показују људи под интензивним физичким или психичким притиском. На контролну посуди са водом у којој није било рачића биљке нису уопште реаговале.

Биљка идентификовала ”убицу”

У другом експерименту, Бакстер је са својим колегама и групом студената, захваљујући полиграфу могао да идентификује ”убицу” биљкака. Бакстеров колега је изабрао једног од шесторице студената коме је поверио тајни задатак да уништи једну од две биљке које су се налазиле у просторији. Ни Бакстер ни осталих пет студената нису знали ко ће бити убица.

Изабрани студент ушао је у просторију и поломио једну од биљака. Преосталу биљку прикључио је на полиграф и замолио студенте да улазе један по један. Биљка није била много заинтересована кад су се редом појављивали недужни студенти али оног момента када је у собу ушао кривац, биљка као да је ”полудела”. Њене бурне реакције очитавале су се на полиграфу.

Данас у свету постоје тимови научника који проучавају реакције биљака на различите надражаје. Поуздано се зна да су биљке способне да реагују позитивно на класичну музику а негативно на роцк или хеавy метал. Такође могу реаговати на храбрење и позитивне емоције људи који их негују.

*Позната је и прича из Библије о смокви која је увела, када се Исус Христос наљутио на њу зато што није давала плодове.

* Јапанска компанија креирала је апарат за мерење биљних реакција на музику коју јој пуштате. Апарат поседује две сијалице која се пале у зависности од реакције биљка. Када се биљци нешто не допада, пали се црвена сијалица а када ужива, рецимо у Моцартовој музици, пали се зелена сијалица.

Седам секвенци за седам нота

Сада знамо да биљке могу да изразе своја осећања према врсти музике коју слушају али да ли сте знали да биљке могу саме и да компонују?

Енглески биолог, Др Линда Лонг, открила је да се молекулске структуре протеина

у биљним ћелијама могу искористити за компоновање музике. Питање како.

Свака жива материја у свом хемијском саставу садржи протеине. Протеини или беланчевине су основ живота, одговорни су за ћелијски раст, покрете мишића и преношење наследних особина. Протеини су састављени из амино киселина (различита комбинација четири хемијска елемента: водоника, кисеоника, угљеника и азота).

Докторка Лонг је груписала седам различитих протеина у седам секвенци.

Сваку од седам секвенци повезала је са седам музичких нота. Након тога је креирала софтвер који очитава структуру протеина у биљним ћелијама и аутоматски преводи у одговарајући музички запис. Уместо случајног записа појавила се прелепа мелодија.

Сваки протеин код биљке има своју специфичну мелодију, што значи да ако организам поседује 100 протеина, може се компоновати 100 музичких композиција. Користећи се тастатуром и очитавајући поруке које су јој слале биљке, докторка Лонг је постала прави уметник. Заједничке композиције, са главним извођачима коријандером и слачицом, преточила је у двадесетпетоминутни CD назван ”Музика биљака”.

Једна од још чудних биљака зове се сензитивна мимоза (Mimosa pudica). Сваки пут када је додирнете биљка се у самоодбрани једноставно ”онесвести” опуштајући листиће или гренчицу. Када опасност прође, листови или гранчице ће се поново вратити у нормалан положај.

Биљке су свуда око нас, у сваком тренутку шаљу нам тајне поруке које полако почињемо да разумемо. Оне су више него обично зеље, поврће, воће или дрво. Показују нам своја осећања сваки пут када нас награде лепим цветом или мирисом. Можете их газити или мазити, оне ће увек реаговати.

Комуникација са биљкама није тешка. Све што вам је потребно је трачак знатижеље и смисао за авантуру… Опустите се, верујте и пронађите свог најбољег пријатеља међу биљкама макар то била једна ружа, храст, лук или наранџаста шаргарепа.

18 август 2003.