Kroz prostor i vreme

>

Priredila: Branka Mraz -

U okviru 11. Simpozijuma DGEIM u Heidelbergu dr. Volkamer je održao jedan značajan govor. On već dri decenije sprovodi istraživanja u graničnim oblastima svesti i materije. Njegove revolucionarne teorije značajno doprinose proširenju vidika u prirodnim naukama i objedinjuje oba velika pravca u fizici: Kvantnu mehaniku i Teoriju relativiteta.

Pristup problemima bazira na strogom logičkom i naučnom razmatranju i svoje teze obrazlaže čvrstim činjenicama. Njegovi senzacionalni zaključci potkrepljeni snažnim dokazima se teško mogu pobiti, što bi i mogao biti razlog da je ignorisan od strane konzervativne nauke.

Dr Klaus Volkamer objašnjava fenomene kao što su eter, zemljino zračenje, ne-elektromagnetske aspekte elektrosmoga, skalarne talase, brzine veće od brzine svetlosti, planetarna zračenja, telepatski prenos misli, morfogenetska polja, joga levitaciju, meditaciju, poziva se na Indijijska vedska znanja. Ne samo tajanstveni izrazi poput “tamna materija” i “tamna energija” dobijaju sadržaj, već i kvantne misterije, Informaciona medicina, pa čak i karma i ponovno rođenje postaju objašnjivi njegovim teorijama.

Finotvornost – prastara misterija!

Njegova sveobuhvatna postavka jedne sveprožimajuće nevidljive – finotvorne materije kao i dosad nepoznatih delujućih sila, koje sjedinjuju i pokreću sve živo, predstavlja jedan homogeni most između prirodnih i spiritualnih nauka.

Ukazuje na najnovija otkrića u astrofizici koja pokazuju da u svemiru postoji 96% nedefinisane “tamne” materije i energije koje se ne mogu dokazati pomoću poznatih instrumenata. Za nas vidljivi svemir predstavlja samo 4% od ukupne mase koja postoji! Iz toga je dr. Volkamer razvio teoriju “suptilne mase”. Prema tome ne samo da svaki element i sve elementarne čestice, svaki molekul i konačno svako živo biće poseduje i finotvornu strukturu.

Dr. Volkamer je u daljnjem izlaganju izjavio da je ceo prostor 12- dimenzionalan sa trostrukim samoprožimajućim univerzumom (što u međuvremenu tvrde i drugi naučnici – teoretičari).

Normalan čovek rukovođen čulima (kao i njegovi aparati) su pritom u 1.= četvorodimenzionalnom prostoru ograničenih opažanja. Osim toga postoji i ograničenje kolektivnog polja koje takođe ometa čovekovu percepciju. Kroz delovanje i usmerenje našeg mišljenja i osećanja kao stvaralačka bića mi gradimo našu realnost i time potvrđujemo staru šamansku mudrost „Energija sledi usmerenje“ kao bezvremensku istinu.

Grubotvorno fizičko telo se kreće kroz prostor i za nas vidljivu realnost i susreće prostorne kvalitete, dok se finotvorno besmrtno telo kreće kroz oba paralelna univerzuma i susreće tamo pohranjene vremenske kvalitete . Na grubotvornom nivou smo razdvojeni a na finotvornom smo jedno.

Takođe i nebeska tela zrače finotvorna zračenja i povezuju tako ljude sa svemirom (Astrologija). Time se podupire i teorija i proces transformacije sa rastućim zračenjem i delovanjem Prasunca koju je izložio dr. Dieter Broers u svojoj knjizi i filmu “(R)evolucija u 2012“ i dobija realnu pozadinu. Fantastične mogućnosti koje se otvaraju kroz podizanje više svesti dr. Volkamer vidi i u smislu novih izvora energije koje ima dovoljno na finotvornoj osnovi.

Dr. Volkamer: „Univerzum je jedan organizam koji je u višim dimenzijama umrežen i to brzinoma iznad svetlosne sa puno grubotvarnih i s tim odvojenih individualnih pojavnih struktura !“

Uostalom to sve odgovara jednoj nevidljivoj univerzalnoj prožimajućoj životvornoj energiji.

Dr. Volkamer kreira svojim radom novu nauku o životu. On pokazuje put duhovne primene ovih materijalnih polja koji otvaraju mogućnosti proširenja svesti kroz meditaciju ili neke druge načine. Ovaj pionir nove nauke i novog vremena daje značajan doprinos shvatanju smisla našeg postojanja: razvoj i proširenje svesti.

Suptilno proširenje svesti kao produbljenje našeg pogleda na svet

U svojoj knjizi, „Lebenskraft & Feinstofflichkeit“ (Životna snaga & finotvornost), autor je izneo neverojatno opsežan opis eksperimentalne i teorijske osnove, za nauku potpuno nepoznate, ali realne i sveprožimajuće finotvarnosti.

U ovoj drugoj knjizi na ovu temu, dati su dalji eksperimentalni dokazi i karakterizacija finotvornosti koji predstavljaju zajedno sa izlaganjem iz njegove prve knjige pregnantnu i svima razumljivu formu. To rezultira potpuno ukupnim proširenim finotvornim pogledom na svet koji se proteže od izvora životvornosti, prostor-vremensku geometriju do nastanka materije iz suptilne i svesne osnove. Po tome sve postojeće u svemiru nosi u sebi klicu života, što je današnjoj nauci nepoznato i fenomeni egzistencija tzv. mrtve materije su pre izuzetak nego pravilo.

O autoru: Volkamer Klaus, rođen 1939 u Cvajbrukenu, slobodan istraživač, pisac i konsultant. Njegova naučna karijera započeta je diplomom hemičara na Univerzitetu u Minhenu. Na Univerzitetu u Friburgu 1969. je promovisan je u Dr. rer. nat. Fizičke hemije i u istoj godini bio je nagrađen za naučna istraživanja. Od 1970. angažovan u međunarodnu hemijskoj kompaniji na razvoju velikih procesa sa licencom za ceo svet i primijenjenih preko 40 patenata i šest stručnih publikacija. Od 1985. slobodni istraživač i predavač uposlen na razradi svoje teorije radi finotvornog proširenja prirodnih nauka.

Finotvornost čini neku vrstu “vis vitalis” (životnu snagu), za prirodu je od presudne važnosti. Njegova istraživanja tokom 25 godina nam daju značajne smernice koje mogu biti od značaja za poboljšanje svakodnevnog života.

Snimak predavanje sa simpozijuma: http://www.youtube.com/watch?v=84KIBNm1bnc

>

Naučnici odeljenja Department of Energy’s (DOE) Argonne National Laboratory i Northwestern University su zajedničkim radom uspeli da “nateraju” bakterije na pokretanje minijaturnih zupčanika veličine 0,38 mm.

Bakterije Bacillus subtilis su se nalazile u rastvoru i pokretale dva zupčanika u suprotnom pravcu. Naime, nekoliko stotina bakterija su se posle faze orijentacije, na neobičan način udružile i postigle ovo kretanje. Za jedan obrt zupčanika im je trebalo 35 do 70 sekundi u zavisnosti od dovoda kiseonika u rastvor. Bez „hrane“ kiseonikom se bakterije zaustavljaju!

Očekuje se da u dogledno vreme bude rešena i praktična primena ovog pronalaska kao mikro pogon.

Nacionalna labaratorija Argonne vrši osnovna istraživanja od velikog značaja za nauku i tehnologiju i zapošljava stručnjake iz šezdesetak zemalja.

Više informacija se mogu dobiti preko E-majla: media@anl.gov

Video clip:http://www.youtube.com/watch?v=33eRZDZ9wWg

„U zemljinoj utrobi postoje uslovi koji su omogućili …formiranje superteških elemenata…“

Naučni rad: Jovo Pavlović, dipl. inž. autor osam naučnih radova, dobitnik više priznanja i nagrada za inovacije -

UVOD: Na osnovu nalaza naučnika i vlastitih analiza autora a uz pomoć logike, bilo je moguće identifikovati geodinamu i nove prirodne hemiske elemente u utrobi Zemlje.

Nepobitan dokaz da u središtu Zemlji postoji elektromagnetni sistem je postojanje geomagnog polja. Magnetne silnice koje ulaze u jedan pol Zemlje, a izlazi iz drugog pola, ustvari prolaze kroz središte Zemlje. >

Suština otkrića je da se prikaže da je tvrda zemljina masa izlovana od tekuće. Ta izolacija nije tvrda, plinovita, niti je bilo koja masa koju mi poznajemo. To je geomagnetni jastuk koji je prikazan na maketi. (slike 1a i 1b). Bez geomagnetnog jastuka u zemlji sva njena masa bi bila tvrda ili tečna. To je prvo otlriće, a drugo otkriće je koji hemijski elementi čine magnetni jastuk.

Sijalica sa metalnom niti ima istu elektromagnetnu formu kao i skoro svi drugi termoelektrični uređaju. Temperatura usijane niti u sijalici prelazi njenu tačku topljenja, ali ona ipak ostaje neistopljena zahvaljujući postojanju magnetnog jastuka koji je okružuje, steže, drži na okupu i neda da se usijana masa razlije.

Sva količina magnetnih silnica koje prolaze izvan usijanog prstena u Zemlji i koje su izvan nje, prolazi i kroz usijani prsten.

Ovaj zaključak po mišljenju autora dokazuje da je usijana masa u Zemlji izvor magnetnog polja u obliku cilindričnog jastuka koji obuhvata usijanu masu i ne dozvoljava da se ona razlije. Osim toga, magnetni jastuk ne dozvoljava da se tvrda i usijana masa dodiruju. Da nije tako istopila bi se i tvrda zemljina masa.

Poznato je da na magnetni jastuk nema uticaja ni temperatura ni pritisak

Na osnovu ovakvog stanja materije u utrobi zemlje je određeno je da hemijski elementi 108, 109 i 110, obzirom na njihova magnetna svojstva, čine magnetni cilindar koji drži usijanu masu u svom torusu, a istovremeno stvara tampon zonu između usijane i tvrde zemljine mase. Usijanu masu čine hemijski elementi koji nemaju magnetna svojstva, ali imaju svojstva da proizvode jaku električnu struju koju su fizičari nazvali Telurske struje.

Novi prirodni superteški hemijski elementi ne mogu postojati na drugom mjestu, osim u središtu zemljine utrobe, jer ovakav ogroman sistem izvan toga mjesta ne nema uslove koji moraju biti zadovoljeni za njegovo postojanje. Pritisak unutar užarene masa u Tokamaku iznosi 10²⁰kg/m³.

Očekivati je da je još veći pritisak i temperatura u zemljinoj utrobi i da ne postoje na drugom mjestu osim u samom središtu Zemlje.

Zbog ovakvih uslova prirodni superteški hemijski element moraju imati svoje «Ostrvo» u periodnom sistemu hemijski elemenata.

Otkriće: U ovom naučnom radu prikazano je otkriće novih prirodnih hemijskih elemenata.

Ovde je prikazan postupak identifikacije novih hemijskih elemenata na bazi Superteški hemijskih elemenata.

Superteški hemijskih elementi su istraživani i objavljeni u Institutu «Ruđer Bošković», a objavio ih je naučnik profesor fizike Nikola Cindro (31 August 1931 - 25 March  2001) u knjizi „Atom vodi igru“, fizika Zagreb 1973. god.

Nalazište superteških hemojskih elemenata je identifikovano na osnovu otkrića rasprostiranja zemljotresnih talasa kroz zemljinu utrobu na osnovu zone „Oblasti sjenke“. Ovu zonu su istraživali i otkrili seizmolozi Istituta Kolorado univerziteta, a objavio ih je naučnik George Gamow (Russian pronunciation: March 4, 1904 – August 19, 1968) , Georgiy Antonovich Gamov (Георгий Антонович Гамов) u knjizi „ Materija, Zemlja i Nebo“, IB izdanje, Beograd, 1971. god.

Analiza pomenutih saznanja i otkrića

U knjizi „Atom vodi igru“ Prikazan je dijagram Periodnog sistema hemijuskih elemenata pod nazivom „Rt stabilnih nuklida, more nestabilnosti i mogući otok stabilnih superteških jezgri“.

Na ovom dijagramu se vidi da u ovu skupinu superteških hemijski jezgri ulaze elementi broj:

108 do 118. Stabilne superteške jezgre su stabilne zato što su prirodne. To nisu izotopi jer su izotoipi nestabilni.

Ovo saznanje je pomoglo da se identifikuju stabilni iza nestabilni hemijskih elemenata.

Očekivati je bilo da se iza nestabilnih ne mogu naći stabilni hemijski elementi. Ali, to je i bilo ključno saznanje na koji način se i došlo do otkrića novih hemijskih elemenata.

Na osnovu ovih činjenica bilo je potrebno idetifikovati gdje se mogu naći ovi superteški elementi.

Polazeći od činjenice da je raspored sastava zemljine mase slojevit, i da idući prema središtu zemljine utrobe atomske težine hemijskih elemenata rastu, moglo se zaključiti da se superteški hemijski elementi nalaze u zoni „Oblasti sjenke“ u središtu zemljine mase.

Nalazi seizmologa Instituta Kolorado univerziteta su potvrdili da se u središtu Zemlje nalazi zona kroz koju ne može proći jedna od dvije vrste zemljotresnih talasa.

U knjizi „Materija, Zemlja i Nebo“, pod naslovom zemljotresi, opisujući ovaj fenomen, autor u ovoj knjizi kaže: Osim povremenih provala vulkanske aktivnosti pri kojima se izbacuje hiljade tona vatrene lave i pepela, da se mogu zatrpati čitavi gradovi, podzemni poremećaji često izazivaju snažno podrhtavanje zemljine kore koji se u različitom stepenu može osjetiti svugdje u svijetu, tj., kroz neprekinutu čvrstu sredinu mogu se prostirati dvije vrste talasa:

1. P-talasi (P-talasi pritiska ili potisni talasi) su longitudijalni talasi koji se podjednako dobro prostiru kroz čvrstu kao i tečnu sredinu.

2. S- talasi (S-bočni talasi) su transverzalni talasi koji se mogu prostirati samo kroz čvrstu sredinu. Kad jedan zemljotresni talas od nekog udaljenog poremećaja stigne na zemljinu površinu, kretanje tla će u slučaju P-talasa biti u smjeru prostiranja talasa, dok će u slučaju S-talasa to kretanje biti okomito na taj smjer. Ovo nam omogućava da S i P talase razlikujemo registrujući kretanje tla pomoću vrlo osjetljivih instrumenata poznatih pod imenom seizmografi.

Dva takva instrumenta postavljena pod pravim uglom jedan prema drugom, daju nam potpunu informaciju o horizontalnim poremećajima koje izazivaju zemljotresni talasi, a postoje takođe seizmografi za registrovanje vertikalnih poremećaja. Seizmogrami (grafikoni ) dobijeni pomoću ovakvih instrumenata omogućuju nam da izvedemo analizu prispjelog poremećaja.

Razmotrimo sad šta bi seizmografske stanice, postavljene u raznim tačkama zemljine površine, zabilježile ako bi u nekoj tački zemljine kore nastao jedan snažan zemljotres.

Na slici su prikazane su linije prostiranja poremećaja koji je nastao u tački A zemljine kore. U stanicama I, II, III, koje se nalaze unutar ugla od 100⁰ povučenog iz tačke A u kojoj je nastao poremećaj, biće primijećeni kako P-talasi, tako i S- talasi, što dokazuje da materijal od koga je izrađena Zemlja ima plastična svojstva (u njemu se mogu prostirati transverzalni talasi) do prilično velikih dubina. Ova činjenica leži u osnovi naše tvrdnje da stijene u velikim dubinama zadržavaju neka svojstva elastičnih tijela u odnosu na brze deformacije kao što su one koje prouzrokuju

S-talasi, iako se nalaze na temperaturi koja je znatno više od njihove tačke topljenja. Zraci koji se prostiru dublje u unutrašnjost stižu do površine tečnog jezgra, i dok se S-talasi tu zaustavljaju, jer se ne mogu prostirati kroz tečnu sredinu, P-talasi nastavljaju put prelamajući se kao što je prikazano na slici. Poslije još jednog prelamanja u tački gdje izlaze iz tečnog jezgra, P-talasi konačno stižu na površinu Zemlje mnogo bliže antipodnoj tački, zbog čega jedna oblast površine ostaje u sjenci. Poznavanje brzine prostiranja seizmičkih talasa na raznim dubinama pruža nam mogućnost da dobijemo informacije o materijalu od čega je unutrašnjost Zemlje izgrađena. Na taj način je nađeno da naša planeta ima slojevitu ljuskastu strukturu slično glavici luka, sastavljenu od velikog broja koncentričnih ljusaka.

Između ostalog, ovdje se navodi još jedan važan podatak, gdje se kaže: Smatra se da je centralno jezgro zemljine utrobe sastavljeno skoro isključivo iz rastopljenog gvožđa, sa malim primjesama hroma, molibena i nikla.

Ocijenjeno je da temperatura jezgra iznosi najmanje 4000⁰ C, što je znatno više nego što je tačka topljenja gvožđa (1533⁰C).

Ovaj nalaz je ključno sazananje i mogućnost da se otkrije nalazište ovih elemenata.

—-KOMPLETAN RAD CE BITI OBJAVLJEN U SLEDECEM BROJU KPV—

Piše Marija Radovanovic -

Čovek od davnina pokušava da nađe brz i lak način da poveća svoju inteligenciju. Takva mogućnost je ponuđena od strane istraživača u Kaliforniji.

Uzbuđenje je nastalo 1993. godine kada su istraživači otkrili da se ostvaruju bolji rezultati na standardnim IQ testovima nakon slušanja Mocartove muzike. Dalja istraživanja su pokazala da Mocartova muzika ima veliki uticaj na mozak, iako se još uvek ne zna pouzdano zašto.

Do prvih naznaka postojanja Mocartovog efekta došlo je pre skoro 20 godina kada su načinjeni pokušaji da se na komjuteru prikaže aktivnost mozga. Istraživači su odlučili da otkrivene simulacije, koje nastaju pri električnim pražnjenjima u mozgu, pretoče u zvuk, umesto da ih samo stave na papir. Na njihovo iznenađenje, čuli su se zvukovi koji su podsećali na barok ili na istočnjačku muziku.

Ako aktivnost mozga može da zvuči kao muzika, sledeće pitanje bilo je možemo li da naučimo da razumemo gramatiku neurona radeći obrnuto i posmatrajući kako mozak odgovara na muziku.

Eksperimenti

Nakon mnogo dogovaranja, odlučeno je da se koristi deo standardnog IQ testa da bi se videlo da li Mocartova muzika može trajno da poveća sposobnost uviđanja oblika. Ova sposobnost je osnova za mnoge kompleksne misaone veštine koje uključuju okretanje i posmatranje objekata u glavi pri čemu se koristi dosta matematike.

Sve grupe koje su radile testove nakon slušanja Mocartove muzike su pokazale značajno veću uspešnost. Nažalost, ovaj efekat traje samo 10-15 minuta.

Ljudi bi preciznije videli ako bi bili testirani slušajući Mocartovu muziku u pozadini. Rezultati su bili znatno bolji, sa mnogo manje grešaka, više koncentracije i preciznosti. Jedna od teorija je da muzika potpomaže ubrzavanje obrade i interpretacije informacija koje dolaze od oka do mozga.

Studija u Obervalizer bolnici u Švajcarskoj koja se bavi uticajem muzike na varijabilnost pulsa, pokazuje da slušanje muzike može značajno da pomogne pri oboljenjima srca. Dokazano je da slušanje Mocartove i Bahove smiruje ubrzani puls.

Novorođenčad u Slovačkoj su slušala Mocartovu muziku da bi lakše prevazišla traume rođenja. Sada se na univerzitetima širom sveta vrše klinička istraživanja da bi se videlo da li muzikom može da se ublaži stres, ubrzani otkucaji srca i motorika tek rođenih beba. Muzika se pušta preko malog zvučnika u inkubator, razni uređaji analiziraju sve pokrete, dok kamera beleži reakcije beba na muziku.

Laboratorijski pacovi su brže i sa manje grešaka pronalazili izlaz iz lavirinta ako su pre toga bili izlagani Mocartovoj muzici. Radi se na seciranju njihovih mozgova da bi se videlo šta se tačno promenilo u njihovoj neuro-anatomskoj strukturi.

Zašto baš Mocart?

Skoro sva proučavanja Mocartovog efekta do sada, bazirala su se na jednom muzičkom delu, sonati za 2 klavira u D-duru (K488).

Moralo je da se definiše koji su muzički elementi potrebni. Na univerzitetu u Ilinoisu, neurolog Džon Hjuz i muzikolozi su napravili analizu stotina kompozicija Mocarta, Šopena i drugih kompozitora. Napravili su skalu koja pokazuje koliko često jačina muzike raste i opada za 10 sekundi.

Genioznost Mocarta je u tome što često ponavlja teme ali tako da ne bude dosadno, naprotiv, slušaocu je to jako zanimljivo i prijatno. Tema se ponavlja, često u različitim tonalitetima, ali u istim intervalima. Ponavljanje i periodične promene su otkrivene u svim aspektima funkcije centralnog nervnog sistema kao što su početak sna i periodičnost moždanih talasa, kao i u telesnim funkcijama. Isti efekat se ne sreće kod drugih kompozitora jer je ovakva muzička konstrukcija specifična za Mocarta, koji mnogo češće ponavlja motive nego kompozitori kao što su Bah, Betoven, Vagner, Šopen i drugi.

Molekularne osnove Mocartovog efekta

Naučnici su dosta raspravljali da li ovaj fenomen ima relativno jednostavno rešenje, kao što je popravljanje raspoloženja ili da li je efekat vezan za unikatni kvalitet Mocartove muzike.

Genetičari na univerzitetu Stanford u Kaliforniji, misle da su uspeli da nađu molekularne osnove Mocartovog efekta. U svojoj studiji su koristili pacove koji, kao i ljudi, bolje rade testove učenja i pamćenja nakon slušanja sonate.

Istraživači su otkrili da se kod pacova povećala aktivnost 3 gena : gena uključenog u procese učenja i pamćenja, gena koji utiče na faktor rasta nervnih ćelija i gena odgovornog za formiranje sinapsi.

Ovo otkriće je jako intrigantno jer dokazuje da kod ovog efekta postoje merljive neurohemijske promene. Molekularna biologija se poslednjih nekoliko godina posvetila istraživanjima sa ciljem da otkrije šta to u muzici pokreće određene gene da povećaju svoju aktivnost i kako bi to moglo da se iskoristi.

Marija Radovanović-

Studira molekularnu biologiju

na univerzitetu u Beogradu.

Piše dipl. Ing. Goran Marjanović

Model Večno Oscilujućeg Svemira (u daljem tekstu . VOS) - direktna je posledica postavke o kvantovanim gustinama energije, odnosno temporalizacije prostora.

Po tom modelu, Univerzum sačinjavaju (uglavnom) stabilni objekti, odnosno oni čiji je period života dovoljno dug u odnosu na period njihovog formiranja (proton, galaksija…) kao takvih. Analiza je pokazala da svi oni egzistiraju u nekom “rezonantnom” stanju pri čemu je (za sve njih) uvek m ~ r²ⁿ, gde je m masa (stabilnog) objekta, r njegov poluprečnik, a n Prirodan broj. Ustanovljeni odnos je isti za sve objekte na celoj skali veličina od mirkočestica do vaskolikog Univerzuma. Što je još interesantnije, ovaj model ne samo da izjednačava, nego naprosto POISTOVEĆUJE pojedine korpuskularne objekte sa njima odgovarajućim objektima talasne prirode (npr. elektronov neutrino - x-zraci). Grafička interpretacija uspostavljenih odnosa ilustruje zaista neobičan ali harmoničan odnos objekata. Svi se nalaze na pravoj m = r² (ili u njenoj neposrednoj blizini) pri čemu su u II kvadrantu smešteni objekti makrosvemira (planete, zvezde, galaksije…), u III objekti mikrosvemira (proton, elektron…), dok je čovek tačno na preseku II i III kvadranta. Oblasti IV kvadranta pripisan je duhovni aspekt naše realnosti, obzirom da je ispunjena objektima kakvi su npr. oni koji karakterišu naše mišljenje (alfa talas - čestica).

Ekskluzivonst modela VOS-a ogleda se ne samo u tome što su potpuno poistovećeni objekti korpuskularne i talasne prirode, nego i objekti niza duhovnih kategorija i to bez narušavanja osnovnih postavki kvantne i/ili teorije relativnosti.

U ovom modelu lokalna odstupanja od globalne homogenosti Univerzuma iskazana kao diskontinuitet u “prostoru” (planete, jata galaksija…) u potpunosti odgovaraju diskontinuitetu unutar “vremena” (ljudski život, ciklusi juga, Brahmin dan…) odnosno, ako se preslikavanje (pridruzivanje) vrši u odosu na oblast IV kvadranta, onda pojmovima odredjenih korpuskularnih, odnosno talasnih, objekata mogu biti pridruženi (njima) odgovarajući “duhovni” objekti …

Svi ti objekti svoju suštastvenost iskazuju preko svog energetskog sadržaja, pri čemu nauka ne negira dualističku prirodu bilo kog objekta (stolica, svetlost …) a mi ih kao posmatrači zavisno od relativnog odnosa naših stanja kretanja, doživljavamo “ovako” ili “onako” (kao “česticu” ili “talas”, tj. kao “supstancu” ili “zračenje”, odnosno kao “telo” ili “duh”).

Proširenjem relativističkog pojma zatvorenosti Svemira i na kategoriju “vreme” i dodeljujući joj “mesto” na pravoj koja je upravna na sve naše tri već postojeće ( tzv. “prostorne”) dimenzije, sa smerom unutar-van ili van-unutra, pri čemu su sve četiri dimenzije prostorvremena sasvim ravnopravne, moguće je isti objekat posmatrati iz više uglova, raznih dimenzija, smerova, “izvana” ili “iznutra” …

Ne upuštajući se u detalje, napomenimo samo to da se npr. objekti koje mi “ovde” doživljavamo kao korpuskularne, sa “one” strane iskazuju kao talasni objekti, pri čemu pojam odgovarajućeg poluprečnika (sa njemu pripadajućom realnom masom mirovanja) i pojam talasne dužine (sa “fiktivnom” masom m=E/c²) zamenjuju mesta, uz odredjene koeficijente koji karakterišu “smer” preslikavanja, obzirom na pretpostavljenu geometriju prostora.

Na ovaj način moguće je pokazati da se objekti mikrosvemira “preslikavaju” sami u sebe, što nije ni malo neobično, jer njihov poluprečnik ima vrednost blisku pripadajućoj (Comptonovoj) talasnoj dužini. Ovo zapravo znači da mikročestice, odnosno mikrotalasi, uvek bivaju doživljeni isto ili bar slično i sa “ove” i sa “one” strane. Nadalje, moguće je pokazati da jedan dan, kao “vremenska” kategorija odgovara planeti Zemlji, dok je trajanje prosečnog ljudskog života analogno zvezdi kakva je npr. Sunce …

Za objekte dužih vremenskih kategorija korišteni su pojmovi iz Vedske kosmologije iz prostog razloga što je na Istoku život oduvek smatran usko povezanim sa kosmičkim zbivanjima.

Osnovne vremenske jedinice: Sat juga, Treta juga, Dvapara juga i Kali juga, različitog su trajanja i po “veličini” odgovaraju galaksijama kao “prostornim” analogijama. Sa svojim uzlaznim i silaznim ciklusima juge ukupno traju 4 320 000 godina. Hiljadu ovakvih doba čini jedan Brahmin dan, a isto toliko traje njegova noć. Ovaj interval vremena odgovara Brahmaloki -najvisem planetu materijalnog sveta, a po modelu VOS-a - jatima galaksija. Naš svemir “trenutno” ima svega 8,3 Brahminih meseci, dok se trajanje jednog Brahminog života (100 njegovih godina) zapanjujuće precizno slaže sa maksimalnom “zapreminom” Univerzuma koju on dostiže u momentu prelaska iz faze širenja u fazu sažimanja …

Da bismo nastavili sa analizom raznih kosmičkih zbivanja i sadržaja, a u suštini medjuodnosna Čoveka i Univerzuma, podsetimo se poruka znakovnog pisma pronadjenog u utrobi bolivijskih planina, a koje se i danas čuva u nacionalnom muzeju u La Pazu (Čovek&Univerzum, 8/16).

One nam ukazuju na to da je svest spiralno strukturisana u više nivoa, baš kao i

vremenski ciklusi, odakle je moguće uspostaviti odredjene korelacije, pa samim tim i razna stanja svesti mogu biti izražena kroz odredjene vremenske intervale koji su u modelu VOS-a sasvim ravnopravni sa odgovarajućim “prostornim” kategorijama. Drugim rečima, ne samo da je moguće uspostaviti vezu izmedju “supstancijalnih tela” i objekata iz oblasti zračenja, nego se i raznim objektima korpuskularno - talasne prirode sasvim ravnopravno mogu pridružiti “njima-pripadajući” duhovni objekti, odnosno pojedina stanja svesti.

Na taj način, moguće je pokazati da vremenskom intervalu od jednog dana odgovara budno stanje svesti ili prema modelu VOS-a, pojmu samosvesti odgovara planeta veličine Zemlje (?!). Vremenskom intervalu od 4 meseca odgovara svest sanjanja, odnosno osnovi našeg razuma, logici i racionalnosti, u potpunosti odgovaraju (veće, masivnije) planete poput npr. Jupitera. Vremenskom intervalu od 36 godina odgovara svest dubokog sna ili po modelu VOS-a omanja zvezda …

Ovde možemo ilustrovati prednost sagledavanja objektivne stvarnosti sa aspekta modela VOS-a. Rečenicu (ibidem): “… osoba koja ima sposobnost stalnog gledanja na stvari iz prilično širokog ugla od 36 godina, živi u stanju savršeno razvijene intuicije …”), jednako je teško razumeti kao i “moždanu aktivnost” na frekvenciji od “svega”: 8.8*10^-10 Hz (?). Uspostavljene korelacije nam omogućuju da prethodnu rečenicu iskažemo mnogo “shvatljivije”: “… osoba koja “proširi” svest do nivoa (veličine) zvezde, živi u stanju savršeno razvijene intuicije …”.

Ovim smo se terminološki sasvim približili Vedskim vidjenjima sveta, gde se pojmovi “prostor” i “vreme” tretiraju sasvim ravnopravno.

Sledeći nivo svesnosti je svest unutrašnje budnosti u kome svest ima iskustvo same svesti unutar sebe same i ono povezuje prethodna tri stanja u jednu celinu, dajući nam zapravo potpunu svest o postojanju, čemu odgovara vremenski interval od 144 godine, što predstavlja osnovnu (…”od Boga datu”…) dužinu ljudskog života (a to što živimo mnogo kraće možemo zahvaliti uglavnom sebi samima). Još je neobičnije što se po modelu VOS-a ovom transcedentnom stanju svesti i pojmu prosečnog ljudskog života pridružuje zvezda kakva je baš (naše) Sunce !!!

Veoma je interesantno primetiti i to da ovaj vremenski interval približno odgovara periodu od 12 Brahminih sati (”… kada nastaje ovo mnoštvo živih bića …”), posle čega dolazi noć istog trajanja (”… kada se sva ona uništavaju …”). Vremenski intervali od 576, 2304 i 9216 godina odgovaraju kosmičkoj, proširenoj-kosmičkoj i svesti jedinstva, respektivno, odnosno (sve masivnijim) zvezdama čija brojnost (znatno) opada sa porastom njihove veličine (najveći broj zvezda u svemiru ima veličinu blisku Suncu), što je, obzirom na prethodni pasus, u asocijativnom smislu veoma značajan podatak …

Sledeći nivo svesnosti odgovara sledećem nivou objekata u modelu VOS-a. To su galaksije. Njima se može pridružiti vremenski interval reda Brahminih sekundi, čemu odgovara termin neke “niže” (ili “početne”) ali ipak nekakve “božanske” svesti.

Viši oblici božanske svesnosti odgovaraju dužim vremenskim intervalima i masivnijim objektima, sve do pojma Brahminog života i jedne oscilacije Večno Oscilujućeg Svemira …

Možda se nekome može učiniti da se za opis dužih vremenskih kategorija nismo trebali opredeliti za Istočnu, Vedsku, nego za Zapadnu kosmologiju? Zašto? A zašto da ne? Pa sve je jedno i sasvim svejedno …

To možemo videti svuda oko sebe. Gledajući npr. satelitski snimak orkana, neke galaksije, oticanje vode iz kade, pa čak i plamen sveće u bestežinskom stanju, možemo videti sasvim IDENTIČNU sliku, ISTO kretanje u obliku logaritamske spirale, vrtlog širenja OD ili priblizavanje KA središnjoj tački, ovekovečeno božanskim dahom stvaranja, izmedju ostalog i u obliku nautilusa - malog morskog puža koji se može naći na gotovo svim plažama sveta …

Ono što su za Istok vremenska razdoblja, odnosno juge, na Zapadu su astrološka doba. Vedska teorija nastanak juga vezuje za kretanje “Tamnog pratioca” (ibid, citat : “… iako manji od Sunca on je snažniji i potpuno taman, iz njega ne dolazi ništa, ali sve se u njemu gubi …”) - da ovo nije pisano pre više hiljada godina, rekli bismo prosto - crna rupa) oko Sunca po elipsoidnoj putanji, pri čemu jedan obilazak traje 24 hiljade godina. Različiti položaji “Tamnog pratioca” izmedju Sunca i Visnunabhi-a (Višnuov pupak) ili po našem - središta Mlečnog puta - manje ili više smetaju “…blagotvornom uticaju Visnunabhija…” na sunčev sistem, i tako kreiraju različite juge kao vremenske periode, a koji zapravo definišu kvalitet života. Neki su duži a neki kraći a medjusobno su spiralno strukturisana - jedna unutar drugih. Duži ciklusi juga objašnjavaju se kroz povezanost sa astrološkim dobima, definisanim na osovu precesije (nagib Zemljine ose prema ekliptici) koja se koriste u zapadnoj astrologiji. Pun krug kroz svih 12 sazveždja zodijaka precesija napravi za 27 hiljada godina. Ciklus “Tamnog pratioca” (9*24000) i ciklus precesije (8*27000) dolaze u istu fazu unutar perioda od 216 hiljada godina, koliko traje uzlazni, a isto toliko i silazni ciklus Kali juge, što daje interval od 432 hiljade godina. Trajanje svih ostalih juga je definisano preko ove vrednosti, što rezultuje ukupnim trajanjem svih ciklusa (juga) od 4.320.000 godina. Kao što smo već rekli, hiljadu ovakvih vremenskih intervala čini jedan Brahmin dan, odakle se, analogno vremenskim terminima iz ljudskog života (mesec, dan, godina) dolazi do najvećeg poznatog intervala vremena - Brahminog života, tj. vremena izmedju jednog “radjanja” i “unistenja” Sveta po vedskoj tradiciji. Ako izračunamo tu vrednost (4,300,000*1000*2*30*12*100*365*24*60*60) dobijamo vreme od 9.76*10²¹ sekundi. Gotovo fascinantno zvuči podatak da je vreme jedne periode (ili “oscilacije”) u nasem modelu Večno oscilujućeg svemira procenjeno na 100 biliona godina, što iznosi 3.15*10²¹ sekundi, i što se zapanjujuće precizno slaže sa “trajanjem jednog Brahminog zivota”…

Ova kvantitativna podudarnost nije slučajna. Duboka isprepletenost prostor-vreme-materije i njihova uzajamna prožetost na celoj dimenzionoj skali od talasnih objekata preko fotona,…, neutrina,…, zvezda,…, do Jedinstva mase od oko 10⁵⁶ kg, i ultrakratkih vremenskih intervala od nezamislivih 10^-72 s (bela rupa, r=10^-80 m) do vremena jednog božanskog života, može se uočiti kroz brojne analogije (prividno) raznorodnih oblasti, npr. elektromagnetizma i kinematike. Sve ove entitete karakteriše isto, ciklično - spiralno, kretanje. Ono je svojstveno i svetu atoma i Sunčevom sistemu, a kako smo videli i svest je, baš kao i vremenski ciklusi (doba, razdoblja a i njihove kombinacije), spiralno strukturisana u više nivoa. Imajući u vidu da je svaki odredjeni vremenski interval “drugo ime” (ili drugačije “vidjenje“) odredjenog stanja svesti, može se reći da svaki dogadjaj koji se bilo kada dogodio tokom naše evolucije (namerno nismo rekli - života) dogadja se i sada, samo na drugom vreme-mestu ili što je potpuno isto, na nekom drugom (malo tišem) nivou (naše) svesti, odnosno nivou koji je malo “dublji” od onog gde se “sada” nalazi fokus naše pažnje (!?) …

Imajući u vidu strukturu Jedinstva, uspostavljene medjuodnose i korelacije, činjenicu da se čovek nalazi u “središtu” svih tih prostorno-vremenskih vrtloga, isprepletenih pri tom raznim nivoima svesnosti, na mestu “sudara” dimenzionih skala mikro i makro svemira, na granici izmedju onoga “izvan” i onoga “unutra“, prateći igru prostora i vremena, materije i duha, umesto sintagme:

ČOVEK I UNIVERZUM, sasvim slobodno možemo napisati:

ČOVEK = UNIVERZUM !!!

Sve opšteljudske spoznaje o tome kako su put “gore” i put “dole” zapravo jedan isti (Heraklit), preslikane u prostorno-vremenski zatvoren svet Jedinstva, govore nam da, ma gde gledali, možemo videti (gotovo) istu sliku, da je udaljavanje (sa jedne strane) u isto vreme i približavanje (sa druge strane), da je rodjenje možda isto što i smrt, da je smrt zapravo rodjenje …

Kamen jeste kamen ali on će za milion godina (kroz prah …) biti drvo,… Za nekoga (iz “viših” sfera) on je VEĆ SADA drvo i zato ga Sidarta (H.Hesea) voli i poštuje kao Boga (ili “Jedinstveno polje svesti”, npr.) …

Imajući to u vidu kao i ostale trenutno dostignute spoznaje raznih kultura iz raznih epoha, koje se kao takve moraju prihvatiti kao istinite, sve naše dileme i beskrajna razmišljanja o medjuodnosu

ČOVEK ó UNIVERZUM, gotovo sasvim sigurno možemo iskazati i kao

UNIVERZUM ó BOG.

Gde je odgovor i kako on glasi? Ko bi to znao ? Ipak,…, možda bismo tihi šapat zvezda i vaskolikog Svemira, kao dela (hologramski strukturisanog) Jedinstva mogli (trebali, a možda čak i morali ?) čuti i kao:

ČOVEK (njegova svest) <treba da postane (deo) - postaje (?) - jeste (??)> UNIVERZUM,

sa moguće-verovatnom korelacijom UNIVERZUM ó (BOG) ???

Naravno, imajući u vidu osnovne postavke modela VOS-a, sasvim je moguća (i potpuno ravnopravna a po svojoj suštini istovetna) i suprotna pretpostavka (makar to za nas koji ne umemo razmišljati van modela linearnog vremena bilo “u nekom drugom vremenskom krugu”), jer i u “Večno Oscilujućem Svemiru:

“… suprotnost svake istine, takodje mora biti istina … (H.Hese)“,

ma kakva ona bila …

(„Von jeder Wahrheit ist das Gegenteil ebenso wahr!“ - Hermann Hesse, Siddhartha)

Niko i nigde nije dostigao (u smislu efikasnosti rada, a ne dužine varnice) ni približne rezultate kakve je svojevremeno postizao NikolaTesla. Da li je genijalni naučnik i izumitelj, uopšte, dostigao svoj konačni cilj? Zauvek ćemo ostati bez pouzdanog odgovora, obzirom da su njegovi eksperimenti s bežičnim prenosom energije prekinuti baš u završnoj fazi (grandiozni toranj na Long Ajlendu nikada nije završen), o drugim sličnim (na primer, eksperimenti sa radijantnom energijom) ostalo je veoma malo podataka. Koliki je upliv u svemu tome imalo drevno znanje?

Piše: Dipl. inž. Goran Marjanović

Veličanstvena građevina u Kolorado Springsu, koju je Nikola Tesla konstruisao da bi eksperimentisao sa bežičnim prenosom energije nije samo „običan transformator” kako se najčešće opisuje, nego mašina izuzetno velike složenosti (uprkos svojem prividno vrlo jednostavnom sklopu) i, zapravo, neka vrstu „overunity” mašine.

Ovaj uređaj, kao mnogi drugi slične konstrukcije, često su poređeni sa Markonijevim, i sličnim radio-primopredajnicima, čiji je rad zasnovan na klasičnim (hercijanskim) EM talasima koji su podrobno opisani Maksvelovim jednačinama.

Moramo imati na umu činjenicu da je bežični prenos energije kakav je Nikola Tesla želeo ostvariti, bio zasnovan na talasima „sasvim druge vrste”, na šta je i sam neprekidno ukazivao. Postoje brojni i veoma pouzdani pismeni dokazi, a jedan se može naći u U.S. patentu broj 5780, od 19.02.1900. godine, „Aparatura za prenos električne energije”/5/, u kojem Nikola Tesla kaže: „… Treba imati u vidu da je pojava koja je ovde u pitanju pri prenosu električne energije fenomen PRAVOG PROVOĐENJA i ne treba je zamenjivati sa pojavom električnog ZRAČENJA koja je do sada bila predmet posmatranja, a koja bi po svojoj prirodi i načinu prostiranja činila praktički nemogućim prenos iole znatnije količine energije na rastojanja od praktičnog značaja…”

Kao što vidimo on i ovde, sasvim jasno i nedvosmisleno, ukazuje na činjenicu da njegov sistem bežičnog prenosa energije NIJE zasnovan na (klasičnim) EM talasima, stoga nije jasna doslednost u brojnim pokušajima da se rad njegovih uređaja ovog tipa objasni principima čije je temelje postavio Maksvel, a koji važe za prostiranje (hercijanskih) EM talasa, čijih je ograničenja (slabljenje s kvadratom udaljenosti) Nikola Tesla, očito, bio sasvim svestan. Sve analize Teslinih dostignuća, principa rada njegovih uređaja….

Prvi deo priloga u sledecem izdanju KPV

Zamislite da ste dobili zadatak da fotografišete jedan jedini molekul.

Imate fotoaparat, a tu je i molekul za slikanje. Ali on nikako da se smiri i nasmeši u svojoj stolici… I, razume se, ne bi ništa od slikanja.

Tako bi to bilo kod običnog fotografa. Međutim, za čudesne fotografije zaduženi su vrhunski naučnici koji raspolažu izuzetnim znanjima i savršenom tehnikom.

Sve se to steklo u IBM-ovoj laboratoriji u Cirihu, u Švajcarskoj, te je tu dobijena fotografija jednog jedinog molekula pentacena i evo je pred vama!

Kao što možete da vidite, taj se ugljovodonik C₂₄ H₁₄ sastoji iz pet prstenova „postrojenih“ u liniju i međusobno spojenih u istoj ravni.

Osetljivost ove metode „snimanja molekula“ je tako velika da se mogu uočiti i hemijske veze svih 14 vodonikovih atoma raspoređenih po periferiji molekula pentacena.

Čovek ovim po prvi put u istoriji nauke može svojim očima da posmatra detalje strukture jednog složenog molekula koga je do sada predstavljao sledećim crtežom:

Da bi se ovo postiglo, trebalo je razviti izvanrednu mernu opremu. Samo merenje polja sila atoma koji sačinjavaju dati molekul moralo je da se izvodi u aparaturi u kojoj su vladali visoki vakuum i vrlo niska temperatura. Snimanje, tj. „skeniranje“ jednog molekula, je trajalo satima pod voćstvom kompjutera, pomoću koga je i dobijena konačna slika.

Naučnici IBM-ove laboratorije u Cirihu, koji su do savršenstva razvili metodu mikroskopije skeniranjem polja atomskih sila (AFM – Atomic Force Microscopy) veruju da će njihov rad objavljen 28. avgusta 2009 u časopisu „Science“ dovesti do novih pregnuća i saznanja od značaja za razvoj „molekularne elektronike“ i smišljenog izbora hemijskih jedinjenja za primenu u medicini i u drugim oblastima.

Prof. dr Vladimir Ajdačić

Vicevi na temu seksa podstiču mentalne mehanizme koji opravdavaju nasilje prema ženama – zaključak je istraživačkog rada obavljenog na Univerzitetu Granade. U radu je intervjuisano 109 studenata muškog pola starosti od 18-26 godina.

Kontakt: Monica Romero Sanches monicaromero@ugr.es

Žak Fresko (Jacque Fresco) je industijski dizajner i futurista. Rođen je 13. marta 1916. godine u Americi. Od svoje šeste godine fasciniran je budućnošću i onim što ona donosi. Svoje prve izume osmislio je već u tim ranim godinama. Odrastanje u vreme velike depresije uticalo je na formiranje njegovog mišljenja o nefunkcionalnosti ovog društva. “Mislio sam da su pravila igre pogrešna, nešto ozbiljno nije u redu kada manjina ima sve a većina nema ništa.” Išao je na sastanke komunista, fašista, tehnokrata, istočnjačkih filozofa u nadi da će uvideti najhumanije rešenje. Nijedna filozofija nije nudila kompletno rešenje i on je posvetio svoj život osmišljavanju produktivnijeg, kreatvinijeg, humanijeg modela ljudskog društva koji je nazvan Venus projekat.

“Naš sadašnji sistem nije sposoban da omogući visok standard života za sve ljude, niti može da osigura zaštitu prirode jer je glavni motiv današnjeg društva profit. Jedna od osnovnih ideja Venus projekta je da se na zemljine resurse gleda kao na zajedničko nasleđe svih ljudi.”

Ovaj stav deluje kao jedna od mnogih utopija koje su propale, ali za razliku od njih ova ideja polazi od stava da će se promenom okruženja promeniti i trenutni potrošački i intelektualno pasivan karakter ljudi. Žak Fresko nije nikakav idealista, niti smatra da je model društva koji on predlaže idealan. On samo ističe da sa pametnom primenom današnje tehnologije, možemo živeti mnogo bolje. Krajnji cilj je društvo u skaldu sa prirodom, društvo u kome svi ljudi zajednički doprinose razvitku i opštem dobru, društvo u kome smo svi aktivni učesnici stvaranja i korišćenja tehnologije i nauke na najbolji mogući način.

Zašto ljudi uživaju u seksualnom odnosu? Zašto postoji ljubomora na naše partnere i zbog čega je prevara u vezi toliko omražena? Zašto penis izgleda tako kako izgleda? Zašto žene mogu da iskuse orgazam? Zašto muškarci gube vreme masturbirajući?

Piše:  Mićo Tatalović

Ženska seksualna maštanja, masturbacija, promiskuitet, silovanje… Možda zvuči kao nešto iz seks-šopa, ali u stvari sve ove reči se često nalaze u ozbiljnoj literaturi u vezi sa evolucijom ljudske seksualnosti. Dotična intrigantna grana evolucione biologije i psihologije istražuje razne pojave u ljudskoj seksualnosti i upražnjavanju seksa, pokušavajući da shvati ljudsko ponašanje u sklopu evolucije i ideja seksualnog odabira. Ovakva istraživanja su važna da bismo shvatili koliku je ulogu seks igrao u evoluciji i koliko je naše ponašanje danas predodređeno prilagođavanjima koja su bila korisna našim precima u prošlosti i koja su evoluirala mehanizmima prirodnog i seksualnog odabira.
Odnos prema seksu se menja i u vremenu i prostoru; u različitim kulturama i istorijskim razdobljima. Današnji prilično liberalni svetonazor u zemljama Zapada omogućava mnogim prirodnim seksualnim tendencijama da isplivaju iz tabua u javnost: u film, medije i marketing, ali takođe omogućuje naučnicima da ispitaju značenje i moguće razloge za postojanje tih tendencija. Seksualno zdravlje je važan vid modernog života; mnogi parovi imaju nevolje sa začinjanjem potomstva i mnoge seksualno prenosive bolesti (npr. HIV, hlamidija) kruže ljudskom zajednicom – znati kako se suočiti sa ovakvim izazovima važan je zadatak savremene medicine.
Nedavna otkrića kao što su proizvodnja spermatozoida iz ćelija koštane srži uzetih od odraslih ljudi i usavršavanje vakcine protiv HPV (ljudski papilom virus) koja može sprečiti nastanak raka grlića materice stvara nadu za buduće medicinske zahvate u lečenju neplodnosti i seksualno prenosivih bolesti. Skorašnje istraživanje je, takođe, pokazalo da HPV virus može uzrokovati rak grla i da je oralni seks jedan od rizika (naime, prirodno stanište HPV virusa su genitalije).

Muškobanjaste crte

Osim medicinskih implikacija, ljudska seksualnost ima mnogo više da ponudi onima koji se usude pitati prava pitanja i tražiti odgovore. Zašto ljudi uživaju u seksualnom odnosu? Zašto postoji ljubomora na naše partnere i zbog čega je prevara u vezi toliko omražena? Zašto penis izgleda tako kako izgleda? Zašto žene mogu da iskuse orgazam? Zašto muškarci gube vreme masturbirajući?

Jedna od glavnih pretpostavki istraživanja evolucije ljudske seksualnosti jeste ta da muškarci mogu povećati svoj biološki učinak (broj potomaka/gena ostavljenih u sledećem naraštaju) imajući seks sa što više žena (seks sa više žena=više potomaka=više gena=veća mogućnost da će ti geni opstati u borbi za opstanak). Žene, pak, mogu da uvećaju svoj imajući seks s najkvalitetnijim muškarcima; pošto je broj potomaka koje ona imati unapred određen fiziologijom. Kvalitet je važniji od kvantiteta za žene, zato bi žene koje su birale muškarce sa najboljim genima ili s genima koji se najbolje slažu sa njenim ostavile najviše potomaka/gena u sledećim pokolenjima (kvalitetniji geni=veća šansa za opstanak u borbi za opstanak). Ovaj središnji deo teorije seksualnog odabira logički dovodi do međupolnog sukoba: muškarci bi trebalo da budu promiskuitetniji, a žene bi trebalo da biraju samo mali broj najkvalitetnijih. Evolucioni interesi dva pola dolaze u sukob!
Ženama su potrebni partneri da im pomažu da othrane/odgaje decu; pošto je polni odnos 50:50 nisu sve u prilici da izaberu najkvalitetnije muškarce. I to dovodi do promiskuiteta među ženama; mogu sklopiti partnerstvo s jednim, ali u isto vreme dobiti gene drugog muškarca za svoju decu. Naravno, muškarci bi trebalo da pokušaju zaustaviti prevaru partnerke; ako se to dogodi, završiće odgajajući tuđu decu i neće ostaviti svoje gene u sledećem naraštaju. Muškarci koji zaustave prevaru ili nekako poprave posledice prevare, ostavili bi više gena u sledećem pokolenju i tako bi geni koji bi kodirali prilagođavanje u ovom sukobu interesa evoluirali seksualnim odabirom i kod žena i kod muškaraca. Žene bi, naime, profitirale kada bi mogle zadržati interes i ulaganja svojih partnera za/u sebe i svoju decu bez obzira ko je pravi otac.
Sa evolucione tačke gledišta: muškarci žele da budu promiskuitetni, a da im žene budu verne; žene žele da muškarci misle da su im verne i tako nastave ulagati u njih i njihovu decu, ali isto tako i da budu promiskuitetne da bi se domogle najboljih gena za svoje potomke. Ovakav sukob interesa doveo bi do evolucije ženskog promiskuiteta: da bi muškarci bili promiskuitetni, moraju imati nekoga s kim bi bili neverni, dakle žene bi takođe morale biti promiskuitetne. Prvo pitanje je onda: jesu li žene bile promiskuitetne u toku naše evolucije?

Više u časopisu…