NOVOSTI
TEMA BROJA 10 Teslinih nobela, Tako je govorio Tesla
UVIDI Ključ života u zlatnom preseku
OTKRIĆA Na Marsu sneg, na Veneri sunce
NEPOZNANICE Bog se zove Plankova dužina
HORIZONTI Prepravka čoveka
PRODORI Ljudi otporni na rak
ZABLUDE Tajanstveni neimari, Spermatozoidi kamikaze
NEDOUMICE Rat ljudi i životinja
DOGAĐAJI PODMLADAK, Srpski prozor u bežični svet
RAZMEĐA Ozdravljujuće frekvencije
PITAM SE, PITAM
IZUMI Veljkovo i klatno i poluga
ZAGONETKE Dugim nogama 140 na sat
DOKOLICA
NOVOSTI
U izvornom naučnom članku „Tesla – vizionar 21. stoleća” hrvatski akademik Vladimir Par ustanovio je da ih je „lički Prometej” zavredio – ni manje, ni više – nego deset (iako je dodeljeno osam), jer su nagrađena otkrića koja je on pre drugih zamislio i ispitao! Da li je više od ma kog drugog naučnika u istoriji zakinut onaj koji je svojim genijalnim zamislima i ogledima, možda, najviše zadužio čovečanstvo? Hoće li se iko poduhvatiti ogromnog zadatka da ispravi jednu od najvećih nepravdi počinjenih u nauci i učinjenih u ime nauke? Zar je moguće da u Srbiji niko nije znao za toliku nepravdu nanesenu čoveku koji joj i dan-danas svuda pronosi slavu?
Piše: Vuk Živković Prnjavorski
Možda se ne zna da je Nikola Tesla, verovatno, jedan od najpominjanijih (najcitirainiji) naučnika i izumitelja u knjigama i časopisima; čak je, kako se navodi, u tome nadmašio proslavljenog Alberta Ajnštajna!
Pre nešto više od dve godine, baš kada je svet obeležavao vek ipo od rođenja genija iz Smiljana, poznati elektronski časopis za veličanje i dočaravanje naučnih dostignuća „Lajvsajens”, prema do tada prebrojanim glasovima čitalaca, uvrstio ga je na treće najblistavijih umova čovečanstva još od vremena nedostižnog Leonarda da Vinčija. Velikan srpskog roda i poroda, rođen u Austro-Ugarskoj 1856, dospeo je na treće mesto neobične „liste ko je ko”, odmah iza Isaka Njutna i Alberta Ajnštajna, pretekavši takve gorostase od kojih vam se zavrti u glavi (okvir „Najblistaviji umovi”).
U kratkom redakcijskom obrazloženju je napisano: „Nikola Tesla je uveo čovečanstvo u električno doba i stoga ga smatraju jednim od najblistavijih naučnika u tehnološkoj istoriji. Osmislio je indukcioni motor, fluorescentnu lampu i naizmeničnu struju koju je – na divljenje i čuđenje savremenika – propuštao kroz svoje telo. I u drugim ogledima je imao uspeha, a pominje se da je u detinjstvu omanuo pokušavši da sa otvorenim kišobranom poleti sa krova”.
Zadivljujuće, pomislili ste, ali iznenađenje što svakoga ostavlja bez reči i daha tek nailazi: to je novost koja svojom nenadanošću i važnošću prevazilazi sve što ste ikada čuli u kazivanjima i pročitali u napisima u slavu „ličkog Prometeja”.
Krajem 2007. godine hrvatski akademik Vladimir Par ustanovio je u svojem izvornom naučnom članku „Tesla – vizionar 21. stoleća” da je Nikola Tesla zavredio – ni manje, ni više – nego deset Nobelovih nagrada (okvir „Zadivljujuća otkrića”)! A gde su preostala dva, jer su akcelerator čestica i linerani akcelerator svrstani su pod jedno otkriće i nagrađeni, a za radar nije nikome uručeno priznanje?
Pretpostavljamo da se, verovatno, misli na preteču tranzistora (ili logički sklop „and”), za koji su među nobelovske besmrtnike 1956. uvršćeni trojica Amerikanaca – Vilijam Šokli, Džon Bardin i Volter Bratejn (ruku na srce, najpre za proučavanje poluprovodnika, a potom za tranzistorski učinak), i za jonizovanu plazmu, za koju je 1932. nobelovskim vencem za hemiju okrunjen Irving Langmjuer. A šta biste rekli za preostale pronalaske, kao što su vakuumska cev, fluorescentna svetiljka, sateliti u geostacionarnoj orbiti, teledirigovano upravljanje (krstareće rakete), kriogena tečnost, čestično oružje, letelica s vertikalnim uzletanjem, svetska komunikaciona mreža (Internet) i tako redom? Hoće li neki jednog dana sede glave u Nobelovom komitetu proglasiti prekretnim naučnim dostignućom i nekoga ovenčati slavom? (Nikolu Teslu, svakako, neće, zato što se nagrada ne dodeljuje posmrtno).
Da li je ikoji drugi mislilac, naučnik, stvaralac i izumitelj u istoriji više zakinut od čoveka koji je svojim genijalnim zamislima i uvidima nesebično darivao i zadužio čovečanstvo?
Gde su nestale dve fascikle?
Više u časopisu…
„Od utemeljenja Svetog Rimskog carstva Karla Velikog i kraja sveta treba da prođe 1.260 godina”, to nije rekao Nostradamus već Isac Njutn. Jedan od najutIicajnijih naučnika svih vremena predvideo je da će se „smak sveta” dogoditi 2060. godine, a podatak se temelji na rukopisima slavnoga fizičara koji su nedavno prikazani na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu (Izrael).
Zabeleške Isaka Njutna prvi su put obelodanjene od 1969. u sklopu izložbe pod nazivom „Njutnove tajne”. U pismu iz 1704. engleski fizičar i astronom, zaljubljenik u teologiju i alhemiju, jedan deo posvetio je izračunavanju trajanja sveta na temelju biblijskog fragmenta iz „Knjige Danijelove”. Veliki naučnik je, naime, zapisao da bi između utemeljenja Svetog Rimskog carstva Karla Velikog godine 800. i kraja sveta trebalo proći 1.260 godina.
Na aerodromu „Džon Lenon” u Liverpulu (Engleska) uskoro će biti postavljeno, prvo u svetu, postrojenje koje će dah putnika pretvarati u gorivo.
Nazvana „ekotoks”, sprava će usisavati izdahnuti ugljen-dioksid i preobratiti ga za pogon vozila i grejanje. Isprva je bila osmišljena da smanji ispuštanje ugljenika iz vozila koja troše dizel, upijajući ga kroz foto-bioreaktor za alge u kojem se nastala biomasa prečišćava u tzv. zeleno (ekološko) gorivo.
Nameštanje je započelo u januaru, a cilj je da se iz probnog uređaja dobije 110.000 litara godišnje kojim će se grejati voda i prostorije. Kompanija se nada da će uspeti da poveća preradu na 3.600 litara svakog dana.
Piše: prof. dr Vladimir Ajdačić
Nepisana pravila su krajnje jednostavna, potiču iz života, a učestvuju sve životinje koje poznajemo. Da bi se neka takmičila na ovoj Olimpijadi, nije morala da se prijavljuje. Nije bilo ni kvalifikacija i predtakmičenja, jer se nadmetanje za primat na Zemlji odvija stotinama hiljada, a u nekim slučajevima čak milionima godina.
Svi učesnici su pošteni takmičari, svakodnevno vežbaju ne da bi se proslavili, već da bi sebi i potomstvu obezbedili opstanak. Kod njih nema lažiranja rezultata, ni dopinga u našem poimanju te pojave. I postoji samo jedan sudija, jedinstven i nepotkupljiv, a to je sama Priroda koja je podarila život svim takmičarima. A što se tiče olimpijskih disciplina u kojima se oni u prirodi nadmeću, ima ih na pretek. Iz mnoštva smo izabrali tek nekoliko.
U nadmetanju u težini na kopnu pobednik je afrički slon, a u vodi (mora i okeani) beli kit.
Afrički slon (Loxodonta africana) dostiže masu od 13,5 tona! Približno koliko 170 ljudi ili 12 kamiona punih robe. U visinu seže iznad četiri metra. Živi u područjima južno od Sahare, tamo gde ima vode i drveća. Njegov vek je oko 70 godina. Odlikuje se snažnom surlom i velikim ušima (veličine i do 2×1,5 metra). Kljova afričkog slona može da dostigne dužinu od 2,5 metra, a težinu od 110 kilograma.
Beli kit je životinja s najvećom masom na planeti. Uglavnom, živi u Tihom i Indijskom okeanu. Najveći koga je čovek ulovio težio je 109 tona, a najduži je merio oko 35 metara! Toliko bi, na primer, bila duga povorka od 10 automobila. Samo je jezik belog kita bio težak koliko ceo slon! Bezopasan je po čoveka. I pored toga jedva je izbegao istrebljenje od kitolovaca. Proizvodi zvuk niske učestanosti koji se vodom prostire dalje od 840 km! Ne samo da je najveća, već i najglasnija životinja na planeti. Njegov zvuk dostiže 188 decibela (mlazni avion, na primer, proizvodi zvuk od 120 db)!
Najbrža kopnena životinja je ČITAH. Pripada porodici mačaka i živi u ravnicama istočne Afrike, na Srednjem istoku i u Indiji. Na kraćim stazama (200-300 metara) razvija brzinu i do 140 kilometara na sat! Ima izduženo aerodinamično telo, duge i jake noge, malu glavu i snažan rep koji mu pri velikim brzinama pomaže u promeni pravca. Svoj plen (najviše lovi antilope) hvata na prepad, jer nije trkač na duge staze.
Najsmrtonosnije živo biće na Zemlji je jedna vrsta MEDUZE (Chironex fleckeri) koja živi u plitkim vodama duž severne obale Australije. Raste do veličine lopte za odbojku. Ona ima više od 60 otrovnih konaca koji vise ili se vuku za njom. Njihova dužina iznosi i do pet metara. Otrov jedne takve meduze može da ubije 60 ljudi!
Velika BELA AJKULA (Carcharodon carcharias) najveći je mesožder u morima, a POLARNI MEDVED na kopnu. Omiljena hrana velike bele ajkule, koja izbegava polarne oblasti i prilazi bliže kopnu, jesu foke i morski lavovi. U stanju je da reaguje na akustične i optičke stimuluse, na promene pritiska u vodi i da oseti prisustvo bioelektričnog polja veoma malih električnih napona – od samo 5 milionitih delova volta – koje u vodi proizvode potencijalne žrtve. Ima razvijeno čulo mirisa za minimalne količine krvi. Na nju može da reaguje na više od pet kilometara! Ova ajkula naseljava našu planetu već 400 miliona godina.
Polarni medved živi u arktičkom krugu, u severnoj Kanadi, Norveškoj, severnoj Rusiji i na Aljasci – u najhladnijim predelima naše planete. Zimi lovi foke, a leti gladuje živeći od nakupljene masnoće koja dostiže gotovo polovinu njegove težine od blizu jedne tone! Debelo salo mu omogućava da preživi vrlo niske temperature.
Džinovska KORNJAČA s Galapagosa (ostrva koje je proslavilo Čarlsa Darvina) kada je pod zaštitom ljudi može da doživi starost od oko 175 godina. To je životinja najdužeg veka. Na drugoj strani, životinjica, CRV iz vodene sredine Gastrotricha („stomak s dlačicama”, veličine oko 50 milionitih delova metra), živi preko 21.000 puta kraće od džinovske kornjače! Njen životni vek traje samo tri dana! Po kratkoći života nema joj takmaca u životinjskom svetu.
Najinteligentnije životinje su ŠIMPANZE, čije su sposobnosti pre više od 25 godina ispitivane čak i u kompjuterskoj školi! Naučile su da pomoću računara komuniciraju s ljudima – da traže hranu, izražavaju radost ili srdžbu! Za bananu, kao nagradu, rešavale su različite logičke zadatke, na primer, da predmete po svojoj pripadnosti razvrstaju u hranu ili u alatke. Kao što znamo, šimpanze u prirodi postižu mnogo više.
Više u časopisu…
Vekovima je hiljade izumitelja pokušavalo, a i danas neki to čine, da naprave perpetuum mobile – mašinu koja bi sama od sebe radila ne prestajući. Najstariji sačuvani zapis datira iz 13. veka, a onaj o najčuvenijem u novijoj istoriji, samokretnom točku Orfireusa, markiza od Vočestera, potiče s početka 18. stoleća.
Čuvši za Orfireusov točak, ruski car Petar Veliki odvojio je 100.000 rubalja i spremao se na put u Nemačku da bi ga video i kupio. Međutim, u tome ga je smrt pretekla. Ubrzo zatim otkrivena je prevara – samokretni točak preko kanapa pokretao je vešto skriveni čovek!
Slična se priča na različite načine ponavlja do naših dana. Ništa ne pomaže što je Akademija nauka u Parizu od 1775. godine prestala da prima prijave za takve naprave, a ni to da je Julius fon Majer u 19. veku dao jedan od osnovnih zakona prirode, prema kome se energija ne može ni iz čega stvoriti. Rad na perpetuum mobilu još nikom se nije posrećio.
U Srbiji živi mnogo pronalazača, više ili manje priznatih, zato je časopis „Kroz PROSTOR-VREME”, koji i sam krči stazu ka novim dimenzijama nauke, odlučio da organizuje nagradni konkurs da bi podstakao nadarene, maštovite i domišljate ljude. Svrha nesvakidašnjeg nadmetanja u znanju i umenju nije da se načini perpeutuum mobile, jer to nije izvodljivo prema važećim zakonima fizike, već da se skrene pažnja javnosti, a pre svega političara, na domaće pronalazaštvo u kojem se, nema sumnje, krije poneki zlatni grumen.
Nismo dugo čekali na prvu lastu: čim je saznao za naš poduhvat, prijavio se poznati novosadski pronalazač Veljko Milković koji je nedavno je uvršćen u knjigu „Izobilje energije sada”, čiji je priređivač bivši fizičar iz NASA Brajan Beret. Veljko Milković je osmislio tzv. dvostepeni oscilator, naizgled jednostavnu spravu, za koju tvrdi da prvi put u istoriji objedinjuje dostignuća dvojice velikih naučnika – Arhimedevu polugu i Galilejevo klatno.
Suštinska vrednost otkrića, kako sam kaže, ogleda se u činjenici da se tako dobija više energije nego što je uloženo, što u uslovima sadašnje energetske od velike važnosti.
Naime, lagani pokret klatna na drugom kraju poluge izaziva snažne mehaničke udarce koji mogu da traju neprekidno duže od dva sata. Prema važećem naučnom mišljenju, nemoguće je dobiti više energije nego što se uloži, a pomoću dvostepenog oscilatora dobija se do 18 puta više energije od uloženog, objašnjava Veljko Milković.
Piše: Saška Stanković
Ljudska istorija pamti heroje, vojskovođe, naučnike, filozofe, pisce, pesnike… Pojedince koji su zadužili ljudski rod i zaslužili svoje mesto među zvezdama.
Danas živimo u elektronskoj eri, razdoblju računara, Interneta, mobilne telefonije i masovnih medija. Nije teško pronaći put ka slavi, postati deo komercijalne mašinerije. Međutim, još postoje ljudi koji smisao života pronalaze u nauci i istraživanju. Zahvaljujući njima ljudska civilizacija napreduje svakim danom, otkrivajući nove činjenice koje priroda brižljivo čuva. Napretkom nauke stvaraju se mogućnosti za razvoj različitih oblasti. Tako dolazimo i do bežičnih senzorskih mreža, tehnologije u ekspanziji.
Naime, detaljna istraživanja u oblasti nanostruktura i senzora omogućila su proizvodnju uređaja za detekciju različitih parametara. Uporedo sa ovim progresom, proces minimizacije računarskih čipova doveo je do implementacije pomenutih mreža. Senzorski čvor, kao osnovna jedinica senzorske mreže, u suštini je mikroprocesor sa ugrađenim senzorima, osposobljen za komunikaciju. Dovoljan broj (par, desetak, sto ili čak nekoliko hiljada) čvorova formira jednu senzorsku mrežu.
Istorija prve tragove ostavlja u vojnoj industriji, kao što je slučaj sa skoro svim opšteprihvaćenim i uspešnim sistemima. Međutim, poslednjih godina senzorske mreže Reč je o vrlo jednostavnoj i relativno jeftinoj tehnologiji. Precizan postupak dizajna i implementacije senzorske mreže rezultuje razvojem dobre namenske infrastrukture.
Srbija na senzorskoj mapi
Zavisno od senzora koji se koriste, navedene mreže se mogu primeniti u različitim oblastima. Polja primene su ekologija, poljoprivreda, turizam, medicina… Medicina je oblast u kojoj senzorske mreže imaju najveći potencijal. Današnjica donosi svakodnevne probleme, ljudi se suočavaju sa različitim stresnim situacijama, broj obolelih osoba se povećava, broj starih osoba kojima je nega neophodna raste. Ovo su parametri koji povećavaju opterećenje zdravstvenih radnika i troškove zdravstvenog sistema.
Senzorske mreže mogu da ponude rešenje, da omoguće automatski i stalni nadzor pacijenata i ljudi kojima je zdravstvena nega potrebna. Senzori mogu da prate različite parametre ljudskog tela – puls, krvni pritisak, disanje i mnoge druge – i na taj način obezbede detekciju i prevenciju bolesti. Ako stvari posmatramo unapred, neko bi mogao reći da poniremo u dubine naučne fantastike. Da li je baš tako? Razvoj senzora koji se ugrađuju u telo je realnost, a zahvaljujući ovoj činjenici mogućnosti senzorskih mreža postaju neograničene.
Implementacijom mreža stvara se osnova za razvoj „pametnog” okruženja i integraciju fizičkih stvari koje nas okružuju u virtuelni svet, što predstavlja korak ka jednoj potpuno novoj paradigmi, Internetu stvari. Navedene činjenice su već uveliko stvarnost zapadnog sveta i Sjedinjenih Država, ali i Srbija bi uskoro mogla da se nađe na mapi senzorskog sveta.
Za postizanje ovog cilja odgovorni su diplomci i poslediplomci Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, na čelu sa profesorom Veljkom Milutinovićem. Profesor već godinama, ulažući i svoje iskustvo i dobru volju, sarađuje sa studentima i održava korak sa najnovijim tehnologijama, podižući svest javnosti o nužnosti naučnog rada i napretka. Dokaz ove činjenice je zavidan broj evropskih projekata kojima rukovodi. U ovom kontekstu vredi pomenuti projekat ProSense, „srpski prozor” u svet bežičnih senzorskih mreža.
Projekat okuplja nekoliko vrlo uticajnih akademskih i industrijskih partnera, među kojima treba izdvojiti Ericsson iz Irske. Koordinator projekta, profesor Srđan Krčo, pre nekoliko godina otišao iz zemlje u Irsku u potrazi za napretkom. U Irskoj je pronašao utočište. Ne zaboravivši korene, nastojao je da održi veze sa kolegama iz Srbije i da svetske inovacije prezentuje na najbolji način, prvenstveno prenošenjem znanja mladim kolegama. Njegovom ličnom i inicijativom profesora Veljka Milutinovića pokrenut je projekat ProSense.
Više u časopisu…
U međuvremenu brojni zoolozi govore o ozbiljnim nevoljama – sve učestalijim napadima životinja na ljude. Divlje se više ne ponašaju kako mi očekujemo, tako kalifornijska naučnica Džej Bredšo, specijalista za slonove, opisuje nagli porast nasrtaja majmuna u minulih deset godina. Ona tvrdi: „Slonovi su vegetarijanci, zato nemaju osnova da ubijaju ljude. Životinje su shvatile da imaju samo jednog neprijatelja – čoveka”.
Ali, ne pokazuju samo slonovi rastuću nasilnost prema čoveka: Vlasti u SAD i Kanadi zabrinuto beleže sve više napada divljih životinja na ljude, Rumunija i Kolumbija prijavljuju sve češće nasrtaje medveda. Lovci na irvase ili sakupljači pečurki u Švedskoj lako postaju žtrve mrkog medveda.
Časopis „Nju sajentist” piše: „Iz Sijera Leone i Ugande stiže sve više izveštaja o šimpanzama koje ljude teško povređuju ili ih ubijaju”. A „Los anđeles tajms” saopštava: „Od 2000. godine širom sveta dvostruko je više smrtonosnih ujeda ajkula nego u proteklih 50 godina 20. veka”.
Bioliog Skorsbi Šepard iz Australije skreće pažnju na činjenicu da se u oblastima koje su bile poznate po tri-četiri udesa sa ajkulama u deset godina, u međuvremenu to događa, najmanje, jednom godišnje. Ukupno svake godine na tom kontinentu nastrada 14 ljudi, a broj nesreća bez smrtnih posledica znatno je veći.
Morski biolozi i brojna ekološka udurženja procenjuju da ljudi ubiju sto miliona ajkula godišnje. Dakle, na jednog čoveka koga usmrti ajkula dođe 7.142.857 ajkula koje ubiju ljudi! Treba li da nas čudi da se svest o opasnosti od čoveka utkala u kolektivno znanje ajkula?
U nauci ne postiji kategorija, ni klasifikacija prema kojoj sve životinje usmrćuju ljude jer zoološkim poretkom nisu povezani medvedi s tigrovima i ajkulama i slično. Naučnici toliko ozbiljno shvataju ove napade da su uveli statističku kategoriju sukob čovek-životinja (HAC, Human-Animal Conflict).
Fenomen „100. majmuna” podrazumeva da nešto novo što otkrije mali broj ljudi može ostati ograničeno samo na njihovo polje svesti. Ali postoji jedna tačka na kojoj pojedinac koji je do nečeg došao postiže neophodanu razliku, čime to polje načini skok i na druge članove zajednice. Jednog trenutka će kritična masa biti prevaziđena i novi putevi i spoznaje važiće za sve.
Fenomen je dobio ime po knjizi „Stoti majmun” Kena Kejsa. Japanski majmuni (Macaca Fuscata) su više od 30 godina posmatrani u prirodi. Ostavljani su im slatki krompiri koje su rado jeli, ali im se nije dopadao ukus zalepljene zemlje i peska. Mala ženka Imo iznašla je da se to može rešiti ako slatki krompir opere u reci. Trik je pokazala svojoj mami, a njeni drugari su isto naučili u igri naučili i pokazali majkama.
Naučnici su posmatrali kako ovu kulturološku novinu preuzimaju drugi majmuni. Za nekoliko godina svi mladi majmuni su naučili da pranjem učine slatki krompir sebi prijatnijim za jelo. Odrasli koji su oponašali decu usvojili su ovaj socijalni napredak, a ostali su i dalje jeli prljav slatki krompir.
Tada se desilo nešto iznenađujuće. Recimo da je jednog jutra na ostrvu Košima 99 majmuna pre jela pralo krompir u reci i da je tog jutra 100. majmun to isto naučio. Iste večeri počeli su praktično svi u koloniji da peru krompir pre nego što ga pojedu.
Pridodata energija 100. majmuna na neki način je proizvela ideološki proboj.
Ali najveće iznenađenje za naučnike je bilo da je „moda” pranja slatkog krompira preskočila more: pripadnici majmunskih čopora na drugim ostrvima i kopnu su počeli pre jela da peru slatki krompir.
Kada određena svesnost dostigne kritičku brojku, moći će da se prenosi duhom.
Polje pamćenja prirode: Prepostavka britanskog biologa Ruperta Šeldrejka počiva na tome da svi prirodni sistemi (orhideje, golubovi, molekuli insulina…) preuzimaju od svih primeraka svoje vrste, bez obzira gde i kada oni živeli, kolektivno pamćenje. I da ono ponavljanjem biva sve dublje utkano. Priroda ili svojstva nekih stvari su, dakle, rezultat procesa habitacije ili navike.
Neka mlada lasta će se u potrazi za hranom, ćišćenju perja, gnježđenja itd. ponašati kako je uobičajeno za laste. Primajući instinkte svoje vrste nevidljivim uticajem i orijentiše se kolektivnim pamćenjem, ona sazreva (biva formirana).
Pamćenje nije samo kolektivno već i kumulativno, tako da nove sposobnosti mogu biti bolje usvojene ako su poznate većem broju pojedinaca.
Morfogenetska polja su nematerijalna polja snage koja se prostiru u prostoru i održavaju u vremenu. Ta polja deluju morfičkom rezonancom koja dodiruje sličnosti: što je jedan organizam sličniji nekom ranijem, time je morfička rezonanca jača.
Za razliku od većine biologa, Rupert Šeldrejk ne pripisuje genima tako svemoćnu ulogu u razvoju organizma. Oni kodiraju informacije za redosled hemijske građe u RNK i molekulima belančevina. Plan gradnje, prema kojem će se organizam razviti, daju morfogenetska polja koja su nematerijalno nasleđena.
Branka Mraz
Piše: Mićo Tatalović
Ženska seksualna maštanja, masturbacija, promiskuitet, silovanje… Možda zvuči kao nešto iz seks-šopa, ali u stvari sve ove reči se često nalaze u ozbiljnoj literaturi u vezi sa evolucijom ljudske seksualnosti. Dotična intrigantna grana evolucione biologije i psihologije istražuje razne pojave u ljudskoj seksualnosti i upražnjavanju seksa, pokušavajući da shvati ljudsko ponašanje u sklopu evolucije i ideja seksualnog odabira. Ovakva istraživanja su važna da bismo shvatili koliku je ulogu seks igrao u evoluciji i koliko je naše ponašanje danas predodređeno prilagođavanjima koja su bila korisna našim precima u prošlosti i koja su evoluirala mehanizmima prirodnog i seksualnog odabira.
Odnos prema seksu se menja i u vremenu i prostoru; u različitim kulturama i istorijskim razdobljima. Današnji prilično liberalni svetonazor u zemljama Zapada omogućava mnogim prirodnim seksualnim tendencijama da isplivaju iz tabua u javnost: u film, medije i marketing, ali takođe omogućuje naučnicima da ispitaju značenje i moguće razloge za postojanje tih tendencija. Seksualno zdravlje je važan vid modernog života; mnogi parovi imaju nevolje sa začinjanjem potomstva i mnoge seksualno prenosive bolesti (npr. HIV, hlamidija) kruže ljudskom zajednicom – znati kako se suočiti sa ovakvim izazovima važan je zadatak savremene medicine.
Nedavna otkrića kao što su proizvodnja spermatozoida iz ćelija koštane srži uzetih od odraslih ljudi i usavršavanje vakcine protiv HPV (ljudski papilom virus) koja može sprečiti nastanak raka grlića materice stvara nadu za buduće medicinske zahvate u lečenju neplodnosti i seksualno prenosivih bolesti. Skorašnje istraživanje je, takođe, pokazalo da HPV virus može uzrokovati rak grla i da je oralni seks jedan od rizika (naime, prirodno stanište HPV virusa su genitalije).
Muškobanjaste crte
Osim medicinskih implikacija, ljudska seksualnost ima mnogo više da ponudi onima koji se usude pitati prava pitanja i tražiti odgovore. Zašto ljudi uživaju u seksualnom odnosu? Zašto postoji ljubomora na naše partnere i zbog čega je prevara u vezi toliko omražena? Zašto penis izgleda tako kako izgleda? Zašto žene mogu da iskuse orgazam? Zašto muškarci gube vreme masturbirajući?
Jedna od glavnih pretpostavki istraživanja evolucije ljudske seksualnosti jeste ta da muškarci mogu povećati svoj biološki učinak (broj potomaka/gena ostavljenih u sledećem naraštaju) imajući seks sa što više žena (seks sa više žena=više potomaka=više gena=veća mogućnost da će ti geni opstati u borbi za opstanak). Žene, pak, mogu da uvećaju svoj imajući seks s najkvalitetnijim muškarcima; pošto je broj potomaka koje ona imati unapred određen fiziologijom. Kvalitet je važniji od kvantiteta za žene, zato bi žene koje su birale muškarce sa najboljim genima ili s genima koji se najbolje slažu sa njenim ostavile najviše potomaka/gena u sledećim pokolenjima (kvalitetniji geni=veća šansa za opstanak u borbi za opstanak). Ovaj središnji deo teorije seksualnog odabira logički dovodi do međupolnog sukoba: muškarci bi trebalo da budu promiskuitetniji, a žene bi trebalo da biraju samo mali broj najkvalitetnijih. Evolucioni interesi dva pola dolaze u sukob!
Ženama su potrebni partneri da im pomažu da othrane/odgaje decu; pošto je polni odnos 50:50 nisu sve u prilici da izaberu najkvalitetnije muškarce. I to dovodi do promiskuiteta među ženama; mogu sklopiti partnerstvo s jednim, ali u isto vreme dobiti gene drugog muškarca za svoju decu. Naravno, muškarci bi trebalo da pokušaju zaustaviti prevaru partnerke; ako se to dogodi, završiće odgajajući tuđu decu i neće ostaviti svoje gene u sledećem naraštaju. Muškarci koji zaustave prevaru ili nekako poprave posledice prevare, ostavili bi više gena u sledećem pokolenju i tako bi geni koji bi kodirali prilagođavanje u ovom sukobu interesa evoluirali seksualnim odabirom i kod žena i kod muškaraca. Žene bi, naime, profitirale kada bi mogle zadržati interes i ulaganja svojih partnera za/u sebe i svoju decu bez obzira ko je pravi otac.
Sa evolucione tačke gledišta: muškarci žele da budu promiskuitetni, a da im žene budu verne; žene žele da muškarci misle da su im verne i tako nastave ulagati u njih i njihovu decu, ali isto tako i da budu promiskuitetne da bi se domogle najboljih gena za svoje potomke. Ovakav sukob interesa doveo bi do evolucije ženskog promiskuiteta: da bi muškarci bili promiskuitetni, moraju imati nekoga s kim bi bili neverni, dakle žene bi takođe morale biti promiskuitetne. Prvo pitanje je onda: jesu li žene bile promiskuitetne u toku naše evolucije?
Više u časopisu…
Piše: dr Petar Kočović
Širom sveta postoji veliki broj antičkih građevina čija su arhitektura i način gradnje misterija za današnje inženjere. Ogromni megalitni blokovi se nalaze na neverovatnim mestima, ukomponovani tako da je dorada bila na samom mestu ugradnje. Ova tehnologije je, doduše, danas poznata kod izrade mlaznih aviona tipa MIG – nijedan avion nema isti kokpit. Ne govorimo o različitim generacijama istog modela; jednostavno, iste generacije aviona su imale različite instrument-table. Ako je to moguće u 20 veku, zašto ne bi bilo u stara vremena?
Šta je, dakle, neobično na prvoj slici?
Ruine se nalaze u Peruu, blizu čuvenog mesta Kusko. Evo šta je neobično: obratite pažnju na najveći kamen na sredini slike. On ima – ni manje, ni više – nego 12 ivica! A težak je nekoliko desetina tona! I nalazi se na više od 3.500 metara nadmorske visine. Ovakvih stena teških 50 i više tona na ovom lokalitetu ima na desetine. Ko ih je ovde dopremio i kako?
To nisu najteži blokovi, pomenućemo nekoliko težih:
o Stounhendž je megalitski spomenik iz neolita, smatra se da potiče iz 3200. godine p.n.e. Pretpostavlja se da su najveći teški stotinak tona i više. Ko je i kako tako velike stene preneo na ovo mesto? I šta simbolizuje Stounhendž?
o Evo kamena koji je težak oko 500 tona i nalazi se u Meki. Za ovaj crni monolit se ne zna kako je dospeo na ovo mesto, a još manje na koji način je dopremljen. Kao povod za dopremanje navodi se da je crni kamen bio poklon Adamu kada su on i Eva otišli iz Rajskog vrta i kasnije postali simbol Božjeg zaveta sa Abrahamom, Ismailom i muslimanskom zajednicom. Pozdravljajući crni kamen prilikom prolaska, Muslimani obnavljaju svoj savez sa Bogom govoreći da je to „desna ruka Božja” i da je bio beo, ali je postao crn primivši sve grehe na sebe.
Ali, postoje teži: to je pet kamenih blokova teških po 1.100 tona svaki! Postavljeni su u hramu Balbek u Libanu koji podseća na grčki Akropolj. Međutim, jedan je ostao neugrađen iz neobjašnjivih razloga. Hram u Balbeku, takođe poznat i kao Heliopolis, u stara vremena izgledao je kao na crtežu prikazanom ispod. Danas je jako oštećen – jedino je platforma ostala gotovo netaknuta, sve ostalo je uništeno. I u ratu 2006. godine nije prošao bez bombardovanja. Kao da su krivci za sukob bili sakriveni baš tamo.
Danas su ostale zidine i patforma. Po površini on je oko šest puta veći od Akropolja. Donja slika prikazuje hram koji sadrži kamen od oko 1.000 tona. Tridesetoro ljudi stoji pored njega, a treba još tolio da bi se opisala dužina. Fascinantnih 1.100 tona.
Treba reći da je najbliži kamenolom nekoliko desetina kilometara udaljen. Kako su preveženi ovakvi monoliti? Ko je to uradio ? I zašto peti nije ugrađen? Odgovore na ova pitanja nećemo dobiti skoro, ako ih ikada dobijemo.
Više u časopisu…
Svake godine milionima ljudi otkriju rak, što je i te kako veliki broj. A šta je s drugom stranom statistike?
Dvoje od troje nikada ne oboli, čak ni polovina zagriženih pušača! Najnovije proučavanje ukazuje na previđene činjenice i nagovešćuje da istraživači moraju da otkriju nešto pitajući se: zašto je pretežni deo čovečanstva otporan na smrtosnosnu bolest?
Đerđ Klajn, počasni profesor mikrobiologije i tumorske biologije iz Karolinska instituta u Stokholmu (Švedska), istraživač i predavač još iz četvrdesetih godina, u studiji nazvanoj „Ka genetici otpornosti na rak” osvetljava zašto jedni obolevaju, a drugi obolevaju. Izvesno je da postoji genotip otporan na rak koji ga „sprečava u samom začetku”, zbog čega većina stanovništva ostaje zdrava.
Patnje bolesnika i porodica nagnala je većinu naučnika da se usredsrede na naslednu prijemčivost za rak. U jednu ruiku, genetska izdržljivost uveliko nije izučavana, verovatno zbog procene da je to samo druga strana istog novčića. Na primer, ako je bolest izazvana mutacijama (promene) u genima koji nadgledaju ćelijsku deobu, sasvim je razumno pomisliti da je otpornost redak događaj u tome. Ali Đerđ Klajn kaže da, možda, postoji drugačiji (alternativni) pristup pojavi. Verovatno većina ljudi nosi raznovrsne zaštitne mehanizme koji onemogućuju razviće kancerogenih ćelija i zaustavljaju širenje obolenja u najranijim danima.
Evoluciono oružje
Otpornost na rak mora biti, smatra on, izučena u samoj suštini. Moguće je, čak, da je evolucija našu vrstu naoružala veoma delotvornim odbrambenim ustrojstvom koje uveliko predupređuje kruženje i rasprostiranje zaraženih ćelija u krvi, onemogućujući ih da se neobuzdano umnožavaju (metastaza), i sprečavajući stvaranje obolelih ostrvaca (na primer, u prostati i dojkama) na samom početku.
U prethodnim raspravama Đerđ Klajn je prepoznao pet vrsta protivkancerne odbrane. Prva je imunološka, a primenjuje se na oblike povezane s virusima. Istraživači su, recimo, uporedili odziv antitela veveričastog majmuna i marmozeta (mali majmun), zaraženih virusom jednog vida herpesa (Herpesvirus saimri) koji je endogen (uzrokovan unutrašnjim činiocima samog organizma) kod prvih, a nikada nije uočen kod drugih. I kada su zaraženi, kod marmozeta je brzo uznapredovao limfom, ali nije kod veveričastih majmuna. Otkrivena je upadljiva razlika u vremenskom odzivu antitela kod jednih i drugih. Kod otpornih na tumor veveričastih majmuna količina antitela narasla je do najvišeg iznosa tri dana nakon zaraze, kod marmozeta je to potrajalo desetostruko duže – tri sedmice! Upravo zbog tog kašnjenja kod potonjih se naglo razvio limfom. Drugim rečima, imuni odgovor bio je uslovljen genetskim razlikama.
Druga je genetska (nasledna), a najubedljiviji uzor je mehanizam DNK popravki. Istraživanja su pokazala da postoje odstupanja u pojedinačnoj delotvornosti, kao što je to slučaj sa obolenjem kod kojeg nije moguće otkloniti oštećenja izazvana ultraljubičastim zracima (xeroderma pigmentosum) jer su takvi ljudi veoma osetljivi i, čak, pod zaštitom obole od raka kože. (Šest puta se češće javlja među Japancima).
Više u časopisu…
